субота, 17. март 2018.

Flow







Bezobrazluk je ne znati !
Zar ne !

Posle nekog vremena digla sam glavu i zapitala:
šta si u mеnи pronašao?
„Neka se ruke sete ovog, ovog i ovog,
neka se koža seti, neka se noge sete prašine puteva, neka usne..”

Opseda me  taj čudesni trenutak i uopšte
da bi mogla da te doživim i proživim
morala sam biti u pokretu, stalnom.
Bila je to, bez sumnje, nužnost. 

A sve je bilo znano, u svakom slučaju, pročitano.
Stajalo je zapisano u biblioteci, na tavanu, u sanduku,
na mom stolu punom rukopisa, fascikli,
papirića sa zabeleškama.

Bez mog imena. Drugi likovi, sudbine.
A isto!

Između ostalog, mada je to već druga tema,
sigurna sam da danas uopšte nema
stolova sa rukopisima,
kao ni onih što ti na uvo šapuću poeziju.

Pa i sada, sve što se događalo zvuči drugačije,
ponekad i potpuno suprotno.
Ukinute su neke reči.
Tome bi mogli da se smejemo.

Usput, uvek smo bili nasmejani
sve nam je pričinjavalo radost.
A po logici onog što se dešavalo,
bilo je potpuno neumesno smejati se.

Bila je to, tako reći, izvrnuta situacija,
Ovaploćena bezobzirnost.Uzdignuto zabranjeno,
Bezumlje koje ostavlja utisak prirodnosti,
Nečeg što se samo po sebi razume.

A, u stvari,  bio je to je strašan napor, duhovni i fizički.
Nadnaravno pomeranje sebe.
U tišini koja odzvanja.
Još uvek.



2 коментара:

Анониман је рекао...

Molim vas píšIte češće!
pesnik u prolazu

Анониман је рекао...

Ovo nije pesma, ovo si ti, prećutana.
Zapanjen sam. I nije prvi put.
pedja

Постави коментар