субота, 24. фебруар 2018.

Moris Žoli, Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskjea ( Prvi deo-I-V )







Maurice Joly

Maurice Joly (rođen 22. septembra 1829, u gradu Lonsle Saunier a nađen mrtav, u svom stanu, 17. jula 1878, u Parizu), francuski advokat, zatvorenik i prognanik, u vreme Napoleona III, branilac Pariza u francuskopruskom ratu (1871). Žoli je učesnik prvog osvajanja pariske Gradske skuštine, u znak protesta protiv izdaje, ali nešto kasnije ne uzima vidio učešće u Komuni. Napisao je, pored drugih dela, Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteksijea (1864), Dijalog u paklu... poslužio je kao osnova za sastavljanje poznatog lažnog dokumenta pod nazivom Protokol sionskih mudraca (1903). Po tom lažnom dokumentu, koji ima oblik zapisnika sa niza tajnih sastanaka (24, a po drugim verzijama 27) u Bazelu 1897, u vreme novog Cionističkog kongresa, Jevreji i masoni planiraju da sruše hrišćansku civilizaciju, pomoću liberalizma i socijalizma, i da sagrade svetsku državu no svojim pravilima.
Prevara je otkrivena 1921. godnne, a dalja istraživanja dokazuju da su Protokoli falsifikat koji zvaničnici ruske tajne policije sastavljaju na satiri Žolija, no jednom fantastičnom romanu (Biarritz) od Hermanna Goedschea (1868), i po drugim izvorima.

________________________________________________________

Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteksijea nije antisemitskog karaktera niti se u njemu spominju Jevreji . Dijalog se vodi između Macchiavelija, kome su u usta stavljene ideje Napoleona Trećeg i Montesquiera, koji govori sa liberalnih pozicija.

Poglavlja Protokola od broja 1. do 19. prate Jollyijev Dijalog, od poglavlja 1. do 17. na mnogim mestima od reči do reči.

* na kraju Dijaloga, a radi poređenja,  nalazi se nekoliko citata iz Protokola sionskih mudraca.
________________________________________________________

                                                            *****       
Maurice Joly

Maurice Joly, sin gradskog većnika i neke Italijanke imenom Florentina Korbara, upisao se u advokatsku komoru godine 1859. U kratkoj autobiografskoj belešci ostavio je svedočanstvo o nastanku Dijaloga: „Razmišljao sam godinu dana o knjizi koja bi prikazala užasne lomove i ponore do kojih je dovelo carsko zakonodavstvo u svim oblastima administracije, uništivši političke slobode od vrha do dna. Dokonao sam da knjigu pisanu u strogoj formi Francuzi ne bi čitali. Potražih, dakle, način da svoj rad pretopim u neki kalup pogodan našem sarkastičnom duhu koji je, od nastanka Carstva, primoran da prikriva svoje napade ... Odjednom sam se setio utiska što ga je ostavila na mene jedna knjiga za koju znaju samo retki znalci i koja nosi naslov Dijalog o žitu, od opata Galijanija. Javila mi se zamisao da uspostavim dijalog između živih ili mrtvih, a na temu savremene politike. Jedne večeri, dok sam šetao pored reke, kraj Kraljevskog mosta, iskrsnu mi u duhu ime Monteskjea kao ime čoveka koji bi mogao da oličava jednu od onih ideja koje sam hteo da izrazim. Ali ko bi mogao biti njegov sagovornik? Misao mi se javila kao munja: Makijaveli! Monteskje, koji predstavlja politiku prava; i Makijaveli, koji će biti Napoleon III i koji će izražavati njegovu odvratnu politiku.“

       Dijalog u paklu između Monteskjea i Makijavelija dospeo je u Francusku u taljigama, pod senom (seljak-švercer je verovao da u kartonskim kutijama prenosi krijumčareni duvan), u nameri da se, posredstvom onih koji preziru tiraniju, rasturi po celoj zemlji. Kako ljudi više vole izvesnost neslobode nego neizvesni ishod promene, prvi čovek koji je otvorio knjigu (a to je bio izgleda neki skromni poštanski činovnik, „aktivni sindikalista“), prislušnuvši dijalog u carstvu senî, prepozna aluziju na vladara i baci knjigu daleko od sebe, „sa užasom i gađenjem“. Nadajući se unapređenju, stvar je prijavio policiji. Kada su žbiri otvorili sanduke s knjigama, začuđeni krijumčar duvana
iskreno se kleo da će mu neko skupo platiti ovu podvalu. Po mišljenju policijskog inspektora, nijedna knjiga nije nedostajala. Kako je spaljivanje varvarski običaj, koji je zbog nekih srednjovekovnih asocijacija nepopularan, to su knjige odnesene na obalu Sene, izvan grada, i posute kiselinom.

        Moris Žoli je izveden pred sud 15. aprila 1865. godine. Zbog prolećnog pljuska i ćutanja štampe, suđenju je prisustvovalo tek nekoliko slučajnih radoznalaca. Odlukom suda knjiga je bila zabranjena i konfiskovana, a Žoli osuđen – „zbog izazivanja mržnje i prezira prema Caru i Carskoj vladavini“ – na dvesta franaka globe (cena kiseline i radne snage) i petnaest meseci zatvora. Obeležen žigom anarhiste, odbačen od prijatelja, nepokolebljiv, shvativši da se knjigama svet ne može popraviti, jednog je ranog julskog jutra godine 1877. prosvirao sebi metak kroz lobanju. „Zaslužio je bolju sudbinu“, kaže Norman Kon. „Imao je izuzetno tanano predosećanje onih sila koje će, razmahnuvši se u godinama posle njegove smrti, izazvati političku kataklizmu našeg veka.“

izvor *  Iz enciklopedije mrtvih , poglavlje 14

                                                        DIJALOG 

           

      Ova knjiga nosi obeležja koja se mogu primeniti na sve oblike vladavine, ali njen je cilj mnogo precizniji: oličava posebno ono političko uređenje koje se ni za dlaku nije menjalo još od nesretnog - i već tako, žalibože, dalekog - dana kad je bilo ustoličeno. Ne radi se ovde ni o satiri ni o pamfletu. Ukus modernih naroda je veoma istančan da bi prihvatio tako naprasne istine o savremenoj politici. Neprirodno dugo trajanje pojedinih uspeha može, uostalom, iskvariti i samu čestitost; ali, javna svest još živi i nebesa će se jednoga lepog dana uključiti u ovu igru koja se zapodenula protiv njih.
    O pojedinim činjenicama i načelima možemo bolje suditi kad ih promatramo izvan okvira u kojem se uobičajeno predočavaju ; ali, ta promena motrišta pokadšto prestravljuje pogled! Sve je ovde predočeno kroz fikciju; ali, zaludno bi bilo unapred dati kljuć odgonetke. Ukoliko ova knjiga ima neki domašaj, ukoliko zrači nekom porukom, onda je sam čitalac mora pronaći, a ne da mu se ponudi gotova. Njeno čitanje, uostalom, priuštiće mnogo živue razonode, samo joj treba pristupiti polako, kao što i dolikuje spisima koji nisu ispraznog sadržaja.
     Nećemo se pitati koja je ruka ispisala ove stranice: delo kao što je ovo donekle je bezlično. Ono je odgovor na poziv savesti; svako  učestvuje u njegovom nastanku.Ono je sad tu pred nama i autor se povlači, jer bio je samo onaj što je pribeležio misli koje se tiču mnogih, tek više ili manje skriveni učesnik udruženih sila dobra.Ž

Ženeva, 15. listopada 1864.



PRVI DEO

PRVI DEO: I -VIII 
DRUGI DEO : VIII - XVII
TREĆI DEO : XVII-
_____________________________________________________

Prvi dijalog -sadržaj 

Susret Makijavelija i Monteskjea u paklu.
Makijaveli hvali zagrobni život. Tuži se zbog osude koju potomstvo vezuje uz njegovo ime i opravdava sebe.
Njegov jedini zločin bio je taj što je govorio istinu kako narodima tako i kraljevima; makijavelizam je 
stariji od Makijavelija.
Njegov filozofski i moralni sistem; teorija sile. - Negiranje morala i prava u politici.
Veliki ljudi društvima čine dobro kršeći sve zakone. Dobro proisti če iz zla.
Razlozi davanja prednosti apsolutnoj monarhiji. - Nemoć demokracije. - Despotizam podstiče razvitak velikih civilizacija.
___________________________________________________

PRVI DIJALOG


Makijaveli: Rekoše mi da ću na ovome pustome žalu sresti senu velikoga Monteskjea. Je li to doista ona pred mojim oĉima?

Monteskje: Pridev veliki ovde nikome ne pristaje! Ali, ja sam onaj koga tražite.

Makijaveli: Među poznatim ljudima čije sene nastanjuju boravišta mrtvih nema nijednog koga bih sreo radije od vas, Monteskje. Seljenjem duša prenesen u ova nepoznata prostranstva, zahvaljujem slučaju što je hteo da se licem u lice nađem s piscem Duha zakona.

Monteskje: Bivši državni sekretar Firentinske Republike nije uopšte zaboravio govor dvorjanina. Ali, šta bi drugo, osim teskoba i jadikovki, mogli jedan drugome reći oni koji su doprli do ovih mračnih obala?

Makijaveli: Je li to filozof ili državnik što tako govori? Zar smrt ima bilo kakvo značenje za one koji su živeli od misli, budući da je misao večna? Ne poznajem, kad o sebi govorim, boljih uslova od ovih koji su nam ovde dani sve do sudnjega dana. Biti bez materijalnih briga, živeti u ozračju čistoga razuma, moći razgovarati s velikanima čija imena kao jeka odzvanjaju svetom, pratiti izdaleka revolucije država, pad i preobražaj carstava, razmišljati o njihovim novim ustavima, o promenama u običajima i mišljenjima evropskih naroda, o napretku njihove uljudbe u politici, umetnostima, industriji, kao i u oblasti filozofskih ideja - kakav divan prizor što se nadaje misli! Toliko razloga za čuđenje! Toliko divota, ako je verovati senima koje ovdje silaze! Smrt je za nas poput dubokog povlaĉenja tokom kojega dovršavamo berbu istorijskih  pouka i podviga čovečanstva. Ništavilo nije moglo prekinuti sve spone koje nas povezuju sa Zemljom, jer potomstvo se još seća onih koji su, poput vas, pokrenuli velika gibanja ljudskoga duha.  Vaša su načela na snazi - u ovom času dok razgovaramo -gotovo u većem delu Evrope; i ako neko može biti pošteđen straha pri mračnom prelazu koji vodi u pakao ili na nebo, ko bi to mogao biti više od onog koji se pred večnim sudom pojavljuje s toliko blistavih zasluga?

Monteskje: Vi, Makijaveli. vi uopšte ne govorite o sebi. To je suviše skromno za nekoga ko je za sobom ostavio toliki ugled kao pisac Vladara.

Makijaveli: Čini mi se da razabirem ironiju koja se krije iza vaših reči. Sudi li to veliki francuski pisac, dakle, o meni isto kao i puk koji, osim mog imena i slepe predrasude, ništa drugo o meni ne zna? Ta mi je knjiga donela, znano mi je to, zlokobnu slavu: učinila me odgovornim za sve strahovlade; navukla na me prokletstvo naroda koji su u meni pronašli oličenje svoje mržnje spram despotizma; ona je zatrovala moje zadnje dane i osuda potomstva kao da me dovde prati. A šta li sam to učinio? Petnaest sam godina služio svojoj domovini - koja je bila Republika - borio se za njenu nezavisnost, branio je neprestano od luja XII, od Španaca, od Julija II, pa i od samog Bordžije koji bi je, bez mene, bio ugušio. Zaštitio sam je od krvavih spletki koje su se plele svuda oko nje, boreći se diplomacijom, kao što bi se drugi borio mačem; zaključujući sporazume, pregovarajući, uspostavljajući ili prekidajući veze shodno interesima Republike, koja je tada bila pritešnjena između dve velevlasti, a ratna se sreća poigravala s njom kao s barkom u oluji. Nije to bila nikakva tlačiteljska ili autokratska vlast koju smo podržavali u Firenci; bile su to narodne ustanove. Jesam li bio jedan od onih koji se povodio za okolnostima? Krvnici Medičija znali su me pronaći nakon Soderinijeva pada1. Uzdignut kad i sloboda, ja sam s njom pao; živio sam u progonstvu a da me nijedan vladar ni pogledom nije udostojio. Umro sam u siromaštvu i zaboravu. Eto mog života i eto zloĉina koji su mi priuštili nezahvalnost domovine i omraženost kod potomstva. Nebesa će. nadam se, biti pravednija prema meni.

Monteskje: Sve to sam, Makijaveli, znao i samo je to bilo razlogom što nikada nisam mogao shvatiti kako se firentinski rodoljub, dužnosnik jedne Republike, prometnuo u utemeljitelja te mračne škole koja za učenike ima sve okrunjene glave, i koja je kadra opravdati najgora zlodela strahovlade.

Makijaveli: A ako bih vam rekao da je ta knjiga bila tek uobrazilja diplomata; da nije bila namenjena objavljivanju; da je naišla na odjek koji je zapanjio i samog pisca; i da je bila začeta pod odbljescima ideja koje su tada delile sve talijanske kneževine što su bile pohlepne za uvećavanjem, jedna na račun druge, a vođene podmuklom politikom u kojoj su najperfidniji držani za najsposobnije…

Monteskje: Je li to i vaše mišljenje? Budući da mi se obraćate s toliko iskrenosti, moram vam priznati da sam i ja delio to mišljenje, i da sam se u tom pogledu držao ocene većine onih koji su poznavali vaš život i pomno čitali vaša dela. Da, da, Makijaveli, i to vam priznanje služi na čast, niste tada rekli ono što ste mislili, a to što ste rekli bilo je pod uticajem ličnih emocija  koja su u jednom trenutku uzburkala vaš svetli um.

Makijaveli: Grešite, Monteskje, kao i svi oni koji sude poput vas. Moj jedini zločin jest u tome što sam iznosio istinu, kako pred narodima tako i pred kraljevima; ne moralnu, već političku istinu, ne istinu kakva bi trebala biti, već onakvu kakvom ona jest i kakvom će uvek biti. Ljudska je narav, a ne ja, rodonačelnik nauka čije se očinstvo pripisuje meni. Makijavelizam je stariji od Makijavelija. Mojsije, Sesostris, Salomon, Lisandar, Filip i Aleksandar Makedonski, Agatoklo, Romul, Tarkvinije, Julije Cezar, August, čak i Neron, Karlo Veliki, Teodorik, Klodvig, Igo Kapet, Luj XI, Gonzalo od Kordobe, Ćesare Bordžija - eto predčasnika moga nauka. Da i ne spominjem one koji su došli posle mene i čiji bi spisak bio podugačak, a kojima Vladar nije kazao ništa što oni već nisu znali na osnovu
sopstvenog vladanja . Ko mi je, u vašem vremenu, odao uzvišeniju počast od Fridriha II? Perom u ruci me pobijao samo zarad slave, ali se u politici strogo pridržavao mojih primedbi. Zbog kojeg se neobjašnjiva zastranjenja ljudskoga duha na moju adresu upućuje prigovor za ono što sam u tom delu napisao? Kao kad bi se naučniku spočitavalo što istražuje fizičke uzroke pada tela koja nas pritom ranjavaju, lekaru što opisuje bolesti, hemičaru što ispituje otrove, moralistu što slika poroke, istoričaru što opisuje istoriju.

Monteskje: Oh, Makijaveli, što Sokrat nije ovde da prozre sofizam koji se krije u tim vašim rečima! Ma koliko me priroda malo obdarila za prepirku, nije mi uopšte teško uzvratiti vam prikladnim odgovorom: vi s otrovom i boleštinama usporežujete zla koja rađa žudnja za vlašću, himba i nasilje; a to su te boleštine koje vaši spisi prenose na države, to su ti otrovi čijem ih lučenju vi podučavate. Kad naučnik,  lekar  ili moralist istražuju zlo, oni to ne čine da bi podučavali kako se ono širi, već kako se leči. No, to je upravo ono što vaše delo ne ĉini; ali, svejedno, zbog toga nisam ništa manje spokojan - od trenutka kad ga i vi sami držite za zlo, vi ga samim tim osuđujete, i barem smo oko toga saglasni.

Makijaveli: Nismo uopšte, jer vi, Monteskje, niste dokučili sav doseg moje misli; jednom usporedbom sam vam otkrio svoju slabu stranu koju je bilo lako napasti. A Sokratova me ironija ostavlja ravnodušnim, jer bio je sofistom koji se samo bolje od drugih služio lažnim sredstvima, logomahijom. To nije ni vaša ni  moja škola: ostavimo se, dakle, reči i poređenja i i držimo se ideja.

    Evo kako ja predstavljam vlastiti sistem, i sumnjam da ćete ga uzdrmati, budući da je dedukcijom izveden iz moralnih i političkih činjenica večne istine. U čoveku je zlo jače od dobra. Čovek je više sklon zlu negoli dobru; strah i sila imaju nad njim više upliva nego razum. Uopšte mi ne pada na pamet dokazivati te istine; osim smušena koterijaštva baruna Holbaha - čiji je prvosvećenik bio Ţ. Ţ. Ruso, a Didro njegovim apostolom - nije bilo kod vas ničega što bi im proturečilo. Svi ljudi teže za vlašću i nema nijednog koji nije, kad je mogao, bio tlačiteljem; svi, ili gotovo svi, spremni su žrtvovati prava drugih svojim interesima. Šta drži na okupu te proždrljive životinje koje nazivamo ljudima? U izvorištu je društava gruba i neobuzdana sila; kasnije dolazi zakon, tj. i dalje sila, ali urežena pravilima. Pregledali ste sve istorijske  izvore i videli da je sila prethodila pravu. Politička je sloboda tek relativan pojam; nužnost preživljavanja gospodari državama kao i pojedincima.

     U pojedinim  predelima Evrope žive narodi koji ne znaju za umerenost u uživanju slobode. Ukoliko sloboda potraje, ona se pretvara u razuzdanost; dolazi do građanskoga ili društvenoga rata i država je izgubljena, bilo da se cepa ili deli pod delovanjem vlastitih konvulzija, bilo, pak, da je njeni unutarnji razdori čine lakim plenom Stranih sila. Zar onda nisu u pravu narodi što im je u takvim okolnostima, više stalo do despotizma negoli do anarhije? Kad su već jednom uspostavljene, države se izlažu dvema pogibeljima: unutarnjim i vanjskim neprijateljima. Kojeg će se oružja latiti u ratu protiv stranaca? Hoće li dvojica protivničkih vojskovođa razmeniti svoje ratne planove da bi se uzajamno pripremili za obranu? Hoće li se lišiti noćnih napadaja, klopki, zaseda, bitaka s nejednakim brojem ljudstva? Ne, nema sumnje, jer takvi bi ratnici bili izvrgnuti podsmehu. A vi nećete da te zasede i ta lukavstva, cela ta strategija neophodna za vođenje rata, bude upotrebljena  i protiv unutarnjeg neprijatelja, protiv buntovnika? Svakako, koristiće se s manje žara, ali u osnovi, pravila će biti ista Je li moguće čistim razumom voditi silovite skupine što ih pokreću osećanja, strasti i predrasude?
    Svejedno je li vođenje poslova povereno autokrati, oligarhiji ili samom narodu, nijedan rat, nijedni
pregovori, nikakva unutrašnja reforma, ne mogu ppđnjeti uspeh bez pribegavanja tim lukavstvima koja vam se pričinjaju toliko zazornim, ali kojima biste i vi bili primorani uteći da vas je, kojim slučajem, kralj Francuske bio zadužio ma i najmanjim nekim državnim poslom. Detinjast je prekor koji se upućuje Vladaru! Šta bi se politika petljala s moralom? Jeste li ikada videli neku državu koja bi se rukovodila načelima što određuju privatni moral? Svaki bi rat tada bio zločin, čak i pravedan rat; svako bi osvajanje, koje ne bi imalo drugih pobuda osim slave, bilo zlodelo; svaki ugovor kojim bi se neka sila okoristila bio bi nedostojna prevara; svaka uzurpacija suverene vlasti bila bi čin koji zaslužuje smrt. Ništa što ne bi bilo zasnovano na pravu ne bi bilo legitimno! Ali, upravo rekoh, i ponavljam  čak pred licem savremene istorije: sve su suverene vlasti za svoje izvorište imale silu, ili, što izlazi na isto, negiranje prava. Znači li to da ga ja osuđujem? Ne, ali ja vidim ograničenost njegove primene, kako u odnosima između narod, tako i u odnosima između onih koji vladaju i onih nad kojima se vlada. Zar ne vidite, uostalom, da i sama reč pravo ima krajnje neodređeno znaĉenje? Gde ono počinje, a gde završava? Kad ono postoji, a kad ne postoji? Poslužiću se nekim primerima.     
Evo neke države: loša organizacija javne vlasti, demokracija koju razdiru nemiri, nemoć zakona da obuzdaju buntovnike i sveopšti nered vode je k neminovnoj propasti. U tom trenutku, iz redova plemstva ili naroda uzdiže se neustrašivi pojedinac i ruši sve uspostavljene vlasti; ukida zakone, preuređuje sve ustanove i svojoj zemlji daruje dvadeset godina mira. Je li imao pravo uraditi to što je uradio? Pizistrat na silu osvaja utvrđenje i priprema vek  Perikla. Brut gazi rimski monarhijski ustav, proteruje Tarkvinija i udarcima bodeža osniva Republiku čija je veličina najuznositiji prizor što ga je svet ikada video. Ali, borba između patricija i naroda - koja je, u meri u kojoj je bila obuzdavana, značila vitalnost Republike - podstiče raspad i sve će propasti. Cezar i August se pojavljuju; to su još uvek prestupnici; ali, Rimsko Carstvo koje je nasledilo Republiku, zahvaljujući Upravo njima, traje isto toliko koliko i ona sama, a propada tako što će celi svet pokriti svojim ruševinama. Je li pravo bilo na strani tih odvažnih muževa? Ne, po vama. Pa ipak ih je potomstvo ovenčalo slavom; u stvari, oni su služili svojoj zemlji i spasili je; produžili njen opstanak kroz vekove. Vidite da je u slučaju država načelo prava potčinjeno načelu interesa i da iz toga sledi: dobro može nastati iz zla; preko zla se dolazi do dobra, kao što se i do ozdravljenja dolazi delovanjem otrova, kao što se život spašava oštrim nožem. Manje me zanima dobro i ćudoredno nego ono što je korisno i nužno; uzeo sam društva kakva jesu i iz toga sam izvukao odgovarajuće zaključke. .

      Jesu li, apstraktno govoreći, nasilje i lukavstvo zlo? Da, ali sve dok ljudi ne postanu anđelima valja nam ih itekako koristiti  pri vladanju. Nešto je dobro ili zlo prema načinu na koji to koristimo, i zavisno o rezultatu koji dobijemo; cilj opravdava sredstva: i ako me sada upitate zašto ja, kao republikanac, dajem svuda prednost apsolutnoj vladavini, reći ću vam - kao svedok koii se u svojoj domovini nagledao prevrtljivosti i kukavnosti svetine, njena urođena nagnuća ropstvu, njene, isto tako, nesposobnosti da shvati i poštuje uslove slobodna života - da je ona u mojim očima slepa sila koja se, pre ili kasnije, raspada ukoliko nije čvrsto pridržana u rukama jednog jedinog čoveka; odgovaram da narod, prepušten sam sebi, može sebe samo da uništi; da nikada neće znati ni upravljati, ni suditi, ni ratovati. Reći ću vam da je Grčka doživela svoje zvezdane trenutke upravo za pomračenja slobode; i da se bez despotizma rimskoga plemstva i, kasnije; bez despotizma careva, nikada ne bi razvila blistava evropska civilizacija. Hoću li potražiti primere u ovodobnim državama? Toliko su razvidni i brojni da ću spomenuti samo one koji mi prvi padnu na pamet.

Pod kojim su ustanovama i pod kojim ljudima blistale talijanske republike? S kojim su suverenima Španija, Francuska i Nemačka postale moćne? Pod Lavom X, Julijem II, Filipom II, Barbarosom, Lujom XIV Napoleonom, pod svim tim, dakle, ljudima strašne ruke koja se češće laćala drške njihova mača negoli povelja njihovih država. Ali, čudim se što sam toliko dugo govorio da bih uverio poznatog  pisca koji me sada sluša. Nije li, ako sam dobro obavešten, deo ovih ideja izložen i u Duhu zakona? Je li ovaj govor povredio ozbiljnog i  hladnokrvnog čoveka koji je o problemima politike razmišljao bez strasti? Enciklopedisti nisu bili braća Katon: pisac Perzijskih pisama nije bio svetac, čak ni smerni vernik. Naša škola, za koju se kaže da je amoralna, bila je, može biti, privrženija latinskome Bogu nego filozofi XVIII veka.

Monteskje: Vaše zadnje reĉi ostavljaju me ravnodušnim, Makljaveli, premda sam vas slušao s pažnjom. Hoćete li sada vi poslušati mene, dopustiti mi da se i ja okoristim istom slobodom?

Makijaveli: Ćutaću kao zaliven i, u tišini punoj iskrenog poštovanja, poslušati onog koga su nazvali zakonodavcem naroda.


DRUGI DIJALOG
_____________________________________________________

Drugi dijalog- Sadržaj 

Monteskjeov odgovor. - Makijavelijeve doktrine uopšte nemaju filozofskog utemeljenja. - Sila i lukavstvo nisu načela.
Najsamovoljnije se vlasti moraju oslanjati na pravo. Državni je razlog samo poseban interes Vladara i  njegovih dvorjana.
Pravo i moral su osnove politike. Nedoslednost sistema što je izgražen na suprotnim pretpostavkama.
Ako Vladar ne poštuje moralna pravila, i podanici će postupati na isti način.
Veliki ljudi koji gaze zakone, pod izlikom spašavanja države, čine više zla nego dobra. Anarhija je često manje zlo od despotizma.
"Nespojivost despotizma sa sadašnjim stanjem ustanova kod vodećih naroda Evrope. - Makijaveli poziva Monteskjea da opravda svoj stav.
___________________________________________________

Monteskje: Vaše doktrine, Makijaveli, ne predstavljaju ništa novo i, ako ih se ustručavam pobijati, to je manje zbog toga što uznemiruju moj duh, a više zato što, pogrešne ili istinite, nemaju filozofskog utemeljenja. Znam dobro da ste vi, pre svega, politički čovek, i da vas činjenice zanimaju više od ideja. Ali, saglasićete se sa mnom, kad je reč o vladanju, treba dopreti do načela. U svojoj politici ne dajete nikakvo mesto ni moralu, ni veri, ni pravu: u ustima su vam samo dve reči - sila i lukavstvo. Ako se vaš sistem svodi na to da sila igra veliku ulogu u ljudskim poslovima, da je okretnost neophodna državnička kvaliteta, onda, znate dobro, to je istina koju ne treba ni dokazivati; ali, ako nasilje uzdižete u princip, a lukavstvo u pravilo vladanja, ako u svojim razmišljanjima ne vodite računa ni o jednom zakonu čovečnosti, onda taj zakonik tiranije nije ništa drugo doli zakonik grubijana. Jer, i životinje su također lukave i jake, i nema, u biti, među njima drugoga zakona, osim zakona grube sile. Ali, ne verujem da bi i sam vaš fatalizam terao dotle, jer vi priznajete postojanje dobra i zla. Vaše je načelo: dobro može proisteći iz zla, i da je stoga dopušteno činiti zlo, ako iz toga može nastati dobro. Vi ne govorite: Pogaziti svoju reč jest dobro po sebi; dobro je okoristiti se korupcijom, nasiljem ili ubistvom. Ne, vi kažete: Može se pogaziti reč, kad je to korisno: može se ubiti, kad je to nužno: pokrasti drugoga, kad je to probitačno. U vašem sistemu -nestrpljiv sam da to dometnem - tih se primedbi  pridržavaju samo vladari, i to onda kad se radi o njihovim interesima ili interesima države. Vladar, prema tome, ima pravo pogaziti zakletvu; može proliti potoke krvi, da bi se dočepao ili zadržao na vlasti; može do kože oguliti one koje je sam osudio na progonstvo, srušiti svaki zakon i proglasiti nove, ali i njih ponovo pogaziti, spiskati državnu kasu, potkupljivati, tlačiti, kažnjavati i, bez prestanka, tući.

Makijaveli: Zar i sami niste rekli da je u despotskim državama strah nužan, vrlina beskorisna, čast opasna, da je potrebna slepa poslušnost i da je vladar izgubljen ako, makar i na trenutak, spusti ruku2

Monteskje: Da, rekao sam; ali, kad sam, kao i vi, nizao strašne slove jete pod kojima se održava tiranska vlast, to je bilo samo zato da bih je ponizio, a ne da bih je uzdizao; da bih - u svojoj domovini, koja nikada, blago njoj! nije pognula glavu pod takvim jarmom - pobudio užasavanje od nje. Kako ne možete videti da je sila samo nesretni slučaj u hodu normalnih društava, i da su čak i najsamovoljnije vlasti dužne potražiti opravdanje u objašnjenjima koja su strana teoriji sile. Tlačitelji se ne pozivaju samo na interes, već i na dužnost. Oni se oglušuju o nju, ali je ipak prizivaju; nauk o interesima je, dakle, isto toliko nemoćan kao i sredstva na koja se u praksi oslanja.

Makijaveli: Prekidam vas; priznajete udeo interesa, ali to je dostatno da se opravdaju sve politiĉke nužnosti koje nisu u skladu s pravom.

Monteskje: To je državni razlog koji spominjete. Zapamtite dobro: za osnovu društava ne mogu uzimati upravo ono što ih uništava. Vladari i narodi, ali i građani pojedinačno, počinili su u ime interesa samo zločine. Državni interes, kažete! Ali, kako ću znati, ako se počini ovo ili ono bezakonje, da mu je to doista od nekakve koristi? Zar ne znamo da je državni interes najčešće isto što i interes dotičnog vladara, ili interes potkupljenih dvorjana koji ga okružuju? Uzimajući pak pravo za osnovu postojanja društva, ja se ne izlaţem takvim posledicama, jer pojam prava određuje granice koje interes ne sme prekoračiti. Kad biste me upitali koji je temelj prava, ja bih vam odgovorio da je to moral čiji propisi nemaju ništa ni sumnjiva, ni nejasna, budući da su zapisani u svim verama i zlatnim slovima utisnuti u ljudskoj svesti. To je to čisto vrelo iz kojega treba da poteku svi građanski, politički, gospodarski i međunarodni zakoni. Ex eodem jure, sive ex eodem fonte, sive ex eodem principio.3 Ali, to je ono mesto na kojem se belodano vide sva vaša proturečja; vi ste katolik, vi ste hrišćanin; klanjamo se istome Bogu, prihvatate njegove zapovedi, prihvatate moral, prihvatate pravo u odnosima među ljudima i, istodobno, gazite sve te zakone istom kad se radi o državi ili vladaru. Jednom rečju,  politika, po vama, nema šta petljati s moralom.

     Vi okrunjenoj glavi dopuštate ono što branite podaniku. Zavisno o tome ko ih čini, slabi ili jaki, vi uzdižete ili prokazujete ista dela; ona su zločin ili krepost, zavisno o položaju onih koji ih vrše. Hvalite vladara što ih je počinio, a podanike šaljete na galije. I ne pomišljate da nema društva koje bi moglo opstati s takvim načelima; verujete da će se podanik dugo držati svojih zakletvi kad vidi da ih je njegov suveren pogazio; da će poštivati zakone kad dozna da ih gazi - i da ih gazi svakodnevno - onaj koji mu ih je dao; verujete da će oklevati da krene putem nasilja, korupcije i prevare, kad vidi kako tim putem, bez prestanka, koračaju oni kojima je dužnost da ga predvode? Urazumite se, znajte da svaka zloupotreba  u javnim poslovima opravdava sličan prekršaj u privatnoj sferi, da svako političko izdajstvo rađa društveno izdajstvo; da svako nasilje odozgo ozakonjuje nasilje odozdo. Toliko glede odnosa među samim građanima. U pogledu njihovog odnosa spram vladajućeg sloja, ne trebam ni kazati da bi to značilo unošenje klica građanskoga rata. Ćutanje  naroda samo je zatišje pobeđenoga, jer bi mu osvako jadikovanje značilo što i zloĉin. Pričekajte da se probudi: izmislili ste teoriju sile; budite sigurni da je nije zaboravio. Prvom zgodom će razbiti lance, slomiti ih pod najizlišnijim razlogom možda, i silom će preuzeti ono što mu je  silom i bilo oduzeto.

     Načelo je despotizma ono jezuitsko perinde ac cadaver: ubiti ili biti ubijen; eto njegova zakona; danas je to zaglupljenost, a sutra građanski rat. Takvo je barem stanje u evropskome podneblju: na Istoku, pak, narodi dremaju u miru, u ponižavajućem ropstvu. Vladari ne mogu, dakle, dopustiti sebi ono čemu se protivi lični  moral: to je moj zakljuĉak; i on je izričan. Verovali ste da me možete dovesti u neugodan položaj, uzimajući za primer mnoge velikane koji su - zahvaljujući smionim delima poduzetim na osnovu povrede zakona - priskrbili mir svojoj zemlji, pokadšto i slavu; i otud izvlačite svoj glavni argument: dobro proističe iz zla. Nije me baš mnogo uverio; nije mi dokazao da su ti odvažni pojedinci uĉinili više dobra nego zla; nipošto nije utvrđeno, po meni, da društva ne bi, i bez njih, bila spašena i očuvana. Sredstva spasenja koja donose ne uklanjanju klice raspada koje unose u državu. Nekoliko je godina anarhije često puta daleko manje kobno po neko kraljevstvo od više godina ćutljiva despotizma. Divite se velikim ljudima; ja se divim tek velikim ustanovama. Da bi bili sretni, narodima su manje potrebni daroviti negoli ĉestiti ljudi, ali, mogao bih se s vama i saglasiti u jednome - ako vam je do toga uopšte stalo - neki su od nasilnih pothvata, kojima odajete priznanje, mogli doista biti od koristi pojedinim državama. Ta se dela mogu opravdati u antiĉkim društvima u kojima je vladalo ropstvo, a na snazi bila dogma o usudu. Nailazimo na njih i u srednjem veku, čak i u modernim vremenima; ali, u meri u kojoj su običaji postali pitomiji, u kojoj se prosvetiteljstvo proširilo na različite evropske narode, u meri još - i naročito - u kojoj su načela politiĉke nauke bila bolje shvaćena i spoznata, pravo je zamenilo silu, kako u načelima tako i u zbilji. Bez sumnje, oluje će se slobode dizati i dalje, i u njeno će se ime poĉiniti još mnoga zlodela: ali, politiĉki je fatalizam mrtav. Ako ste u svoje vreme mogli reći da je despotizam nužno zlo, to danas više ne možete, jer - pri sadašnjem stanju običaja i politiĉkih ustanova kod vodećih naroda Europe - despotizam je postao nemogućim.

Makijaveli: Nemogućim?… Ako vam pođe za rukom da me u to uverite dajem svečano obećanje da ću  istom prigrliti vaše nazore.

Monteskje: Lako ću vam to dokazati, samo ako me još budete hteli slušati.

Makijaveli: Drage volje, ali pazite: verujem da vam je svaki trud zaludan.



TREĆI DIJALOG
__________________________________________________


Treći dijalog- sadržaj 

Pregled Monteskjeovih ideja. Nerazlikovanje tipova vlasti prvi je uzrok despotizma i anarhije.
Politički običaji pod uticajem kojih je bio napisan Vladar. Napredak društvenih nauka u Evropi.
Široki sistem garancija kojim su se narodi okruŽili. Ugovori, ustav i građanski zakoni.
Podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudbenu. To je tvoračko načelo političke slobode glavna prepreka tiraniji.
O tome kako je predstavniĉki sistem, kao oblik vladavine, najbolje prilagođen modernim vremenima. 
Pomirenje poretka i slobode.
Pravda, bitna osnova vladavine. Kralj koji bi danas primenjivao načela iznesena u Vladaru bio bi stavljen na optuženičku klupu Evrope.
Makijaveli drži da su njegova načela još uvek na snazi u politici vladara. - Spreman je to i dokazati

_______________________________________________

Monteskje: Veliki broj sena kreće se k ovome žalu; nećemo se uskoro moći gde okrenuti. Dođite ovde; inaĉe ćemo se ubrzo izgubiti.

Makijaveli: U zadnjim vašim rečima ne nalazim onu preciznost koja je krasila vaš govor na početku našega razgovora. Mislim da preterujete, kad su posredi posledice načela koja ste izložili u Duhu zakona.

Monteskje: Slučajno sam u tom delu izbegao iznositi opširne teorije. Da ste se s njime upoznali drugačije nego preko onoga što vam je preneseno iz druge ruke, videli biste da posebna izlaganja koja sada iznosim proističu izravno iz načela koja sam tamo istaknuo. Povrh toga, nije mi teško priznati da su spoznaje do kojih sam naknadno došao izmenile ili upotpunile neke od mojih zamisli.

Makijaveli: Kanite li ozbiljno podržati stav kako je despotizam nespojiv s političkim stanjem evropskih naroda?

Monteskje: Nisam rekao svih naroda; ali, navešću vam, ako se slažete, one kod kojih je razvitak političke nauke i, doveo do tog velikog rezultata.

Makijaveli: Koji su to narodi?

Monteskje: Engleska, Francuska, Belgija, deo Italije, Pruska, Švajcarska, Nemačka konfederacija, Holandija, čak i Austrija; kao što vidite, gotovo celi deo Evrope preko kojeg se nekoć prostirao rimski svet.

Makijaveli: Delom mi je poznato šta se u Evropi zbilo od 1527. naovamo, i priznajem da sam veoma znatiželjan čuti od vas kako ćete obrazložiti svoj stav.

Monteskje: Pa dobro, počujte! Možda će mi poći za rukom da vas uverim. Nisu ljudi ti koji osiguravaju vladavinu slobode i dobre običaje u državama, već su to ustanove. O savršenstvu ili nesavršenstvu ustanova zavisi i svako dobro, ali će nužno zavisiti, također, i svako zlo, koje može nastati pri stupanju ljudi u društvo. I kad tražim najbolje ustanove, shvaćate dobro da - prema lepoj Solonovoj izreci - mislim na najsavršenije institucije koje narodi mogu podneti. To znači da ja ne zamišljam za njih nemoguće uslove postojanja, i da se na taj način odvajam od onih žalosnih reformatora koji bi hteli izgraditi društva na čistim racionalnim hipotezama, ne vodeći računa o klimi, navadama,  običajima, ili čak predrasudama. Pri nastanku nacija, ustanove jesu ono što one doista mogu biti u tom trenutku.

     Antika nam je pokazala čudesne civilizacije, države u kojima su uslovi slobodne vladavine bili divno pojmljeni. Narodi hrišćanskoga razdoblja imali su više poteškoća pri dovođenju svojih povelja u saglasnost s razvitkom političkog života, ali oni su se okoristili poukama iz antike i, sa svojim kudikamo složenijim civilizacijama, ipak došli do savršenijih rezultata.

    Jedan od prvih uzroka anarhije, kao i despotizma, bilo je teorijsko i praktično nepoznavanje - u kojem su se toliko dugo nalazile države Evrope - načela po kojima treba ustrojiti vlasti. Kad načelo suvereniteta  počiva iskljuĉivo u osobi vladara, kako se tada može istaknuti pravo naroda? Kako vlast onog koji je bio zadužen provesti zakone, a koji je, istodobno, bio i zakonodavac, ne bi samim tim bila tiranska? Kako  građani mogu biti zaštićeni od samovolje, kad - nakon što su se zakonodavna i izvršna vlast tako izmešale - još i sudbena vlast hrli u iste ruke4

       Znam dobro da određene slobode, određena javna prava koja se, pre ili kasnije, uvode u zaostalije politiĉke običaje, nisu postavila samo prepreke neograničenoj apsolutnoj kraljevskoj vlasti; već da je - s druge strane - i blagost naravi pojedinih kraljeva, iz straha da ne izazovu zapomaganje naroda, učinila svoje i nagnala ih da s merom postupaju u  prekomernim ovlastima kojima su obdareni; ali, ništa manje istinito nije i to da su ta tako nesigurna i prevrtljiva jamstva bila prepuštena na milost i nemilost kralja koji je bio vlasnik, bar u načelu, svih dobara, prava, pa i same osobe svojih podanika. Podela vlasti jc postavila problem slobodnih društava u Evropi, i ako nešto može ublažiti moj nespokoj u ovim trenucima koji prethode sudnjemu danu, onda je to pomisao na činjenicu da moj boravak na Zemlji nije bio bez ikakova uticaja na to veliko oslobođenje.

     Vi ste, Makijaveli, rođeni krajem srednjega veka, i videli ste kako se s renesansom u umetnostima rađa zora modernih vremena; ali, društvo sred kojega ste živeli bilo je, dopustite da vam to kažem, još uvek obeleženo tragovima varvarstva. Evropa je bila bojno polje. Ideje o ratu, o nadmoći i osvajanju, punile su glave državnika i vladara. Sila je bila sve, a pravo bez značaja, slažem se s tim; kraljevstva su bila plen osvajača; a unutar država suvereni su se borili protiv vazala, veliki vazali su, pak, sravnjivali gradove sa zemljom. Sred te feudalne anarhije, koja je digla Evropu na oružje, prezreni su narodi bili svikli gledati na vladare i velikaše kao što se gleda na sudbinska božanstva kojima je izručen ljudski rod. Videli ste neustrašive vojskovođe, čelične ljude, odvažne duhove; i taj svet, ispunjen tmurnim čarima velikoga  nereda, pojavio se vama kao što bi se pojavio i umetniku, čija je mašta potresenija negoli njegovo moralno osećanje; to je ono što u mojim očima objašnjava Vladara, i vi ste bili bliži istini nego što ste hteli pokazati kad ste ga maločas, želeći me uz pomoć talijanske himbenosti ispitati, pripisali uobrazilji diplomata.

     Ali, svet se okretao i dalje, posle vas; narodi su danas uvereni da su gospodarima svoje  sudbine: oni su - i pravno i stvarno - uništili povlastice i plemstvo kao stalež; uspostavili su načelo koje će za vas biti novost, a koje potiče još od markiza Igoa: oni su uspostavili načelo jednakosti; u onima koji vladaju vide samo svoje punomoćnike; ostvarili su načelo jednakosti putem građanskih zakona koje im niko ne može oduzeti. Stalo im je do tih zakona koliko i do vlastite krvi, jer, u stvari, oni su njihove pretke i koštali tolike krvi.

    Govorio sam vam maločas o ratovima: oni i dalje haraju, to znam; ali prvi napredak je učinjen kad pobednici više ne uživaju nikakvo pravo vlasništva nad pobeđenim državama. Međunarodno pravo, koje ste vi jedva poznavali, uređuje danas odnose medu nacijama, kao što privatno građansko pravo uređuje odnose među pojedincima unutar svake države posebno. Nakon što su osigurali svoja privatna prava putem građanskih zakonika, svoja javna prava putem ugovora, narodi su hteli uvesti reda i u odnose sa svojim vladarima su svoja politička prava osigurali ustavima. Zadugo izručeni samovolji, usled nerazlikovanja različitih oblika vlasti - što je vladarima omogućavalo da donose tiranske zakone, da bi ih tiranski i provodili - oni su stoga podelili vlast na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, i između njih postavili ustavne međe koje ne smeju biti prekoračene a da, samim tim, ne izbije uzbuna u celom politiĉkom telu zemlje. Samom tom reformom, koja je od golemog značaja, unutrašnje je javno pravo bilo stvoreno i izvedena su viša načela koja ga ustanovljuju. Vladareva osoba prestaje se brkati s osobom države; suverenitet se pojavljuje kao da svoj izvor ima delom i u samoj naciji, što vodi do raspodele vlasti između vladara imeđusobno nezavisnih političkih tela.

     Ne nameravam nipošto, pred slavnim državnikom koji me sluša, izneti razvijenu teoriju uređenja koje se, u Engleskoj ili Francuskoj, naziva ustavnim režimom, on je  danas postao delom običaj vodećih država Evrope, ne samo zato što je izraz najviše političke  nauke , već i  stoga što je jedini praktični oblik vladanja sa stajališta ideja moderne civilizacije. U svim vremenima, pod vladavinom slobode, ili pod vladavinom tiranije, vladalo se samo zahvaljujući zakonima, jer po načinu na koji su doneseni zakoni utemeljena su tako i sve garancije građanima.

      Ako je vladar jedini zakonodavac, onda će donositi tiranske zakone, sretan ukoliko u nekoliko godina ne pretumba celi ustav zemlje; ali, u svakom sluĉaju, to je potpuni apsolutizam; ako je senat jedini zakonodavac, onda imamo oligarhiju, narodu mrski oblik vladavine, budući da postoji onoliko tirana koliko i moćnika; ako je narod zakonodavac, onda preti anarhija, što je drugi način uvođenja despotizma; ako je, pak, to skupština koju je narod izabrao, onda je prvi deo problema unapred rešen; jer, tu je sama ta osnova predstavniĉke vlasti što je danas na snazi u celom južnom delu Evrope. Ali, skupština narodnih poslanika koja bi sama imala svu zakonodavnu vlast ne bi dugo oklevala da zlouporabi svoja ovlašćenja  i tako državu izloži najvećim mogućim pogibeljima. Režim koji se konačno uspostavio - sretno prelazno rešenje između aristokratije, demokratije i monarhijske ustanove - ravnomerno obuhvata sva ta tri oblika vlasti, uz pomoć ponderacije tih vlasti koja je pravo remek-delo ljudskoga duha. Osoba suverena ostaje sveta, nepovrediva; ali, čuvajući mnoštvo osnovnih nadležnosti koje, za dobro države, moraju ostati u njegovom posedu, njegova bitna uloga nije ništa drugo doli punomoćnik vršenja zakona. Nemajući više u svojim rukama svu vlast, njegova odgovornost iščezava i prelazi na ministre koje imenuje u svoj kabinet. Zakon, predlaganje kojeg ostaje u njegovoj isključivoj nadležnosti ili je podeljeno s nekim drugim državnim telom, pripremljen je od strane veća koje čine ljudi vični  državnih poslova, a daje se na odobrenje Gornjem domu - u kojem je članstvo naslednog ili doživotnog karaktera - koji ispituje jesu li zakonske dispozicije u skladu s ustavom, i biva izglasan u Zakonodavnom domu, koji je izraz izborne volje narodu, i naposletku primenjivan od strane nezavisna sudstva.

Ako je zakon manjkav, on je odbačen ili dopunjen amandmanima od strane istog Zakonodavnog tela: Gornji dom se protivi njegovom usvajanju jedino ako je suprotnu temeljnim zasadama na kojima počiva sam ustav. Trijumf ovog tako duboko promišljenog sistema, čiji se sistem, to vam je jasno, može kombinovati na hiljadu načina, a prema ćudima naroda na koji se primenjuje, sastojao se u tome što je pomirio poredak i slobodu, stabilnost s pokretom, i što je učinio mogućim da svi građani učestvuju u politiĉkom životu zemlje, uklanjajući nemire i nezadovoljstva s javnih mesta. To je zemlja koja vlada sama sobom, uzastopnim promenama parlamentarnih većina, što u domovima utiče na imenovanje članova vlade.

    Odnosi između vladara i podanika se temelje, kao što možete videti, na širokom uređenju garancija, čije se čvrste osnove nalaze u građanskom poretku. Niko ne može biti pogođen, ni u svojoj osobi, ni u svojim dobrima, nekim činom upravne vlasti; individualna je sloboda pod zaštitom sudaca; u stvarima kriminala optuženima sude njima slični, članovi poratnoga suda; iznad svake jurisdikcije postoji ona vrhovna, koja je zadužena da poništi presude koje nisu u skladu sa zakonima. Sami građani nose oružje radi obrane svojih prava, posredstvom institucije građanskih milicija, koje su takmaci gradskih policija; najobičniji smrtnik može, putem peticije, podneti svoju tužbu i do samih vrhovnih skupština koje predstavljaju naciju. Opštinama upravljaju javni zvaničnici  koji su imenovani putem izbora. Svake godine sazivaju se velike opštinske skupštine - i same izabrane voljom naroda - da bi se izrazile potrebe i želje stanovništva koje predstavljaju.

     Takva je, Makijaveli, veoma pojednostavljena slika nekih od ustanova koje danas cvatu u modernim državama, pre svega  u mojoj lepoj domovini; ali, kako je javnost sama bit slobodnih zemalja, sve te institucije ne mogu dugo živeti ako njihovo delovanje nije otvoreno pogledima javnosti. U vašem veku  još nepoznata sila, koja je rođena tek u moje vreme, pojavila se na vidiku da ulije novi dašak života. To je štampa, zadugo zabranjena, još uvek na zlu glasu kod neznalica, ali kojoj bi se mogle pripisati krasne reči koje je Adam Smit kazao o kreditu: To je javni put. Tim putem, u stvari, manifestuje se svaki idejni pokret kod modernih naroda. Štampa u državi ima funkcije slične policiji: izražava potrebe, prenosi tužbe, ukazuje na zloupotrebee, na dela samovolje; primorava na moralnost sve nositelje javnih funkcija; za to je dovoljno da ih stavi pred lice javnosti. U tako određenim društvima, o Makijaveli, koji bi deo mogli pripisati ambiciji vladara ili pothvatima tiranije? Ne zaboravljam pomoću kojih su bolnih trzaja ti napreci bili ostvareni. U Francuskoj, sloboda koja je bila ugušena u krvi za revolucionarnog razdoblja, vraćena je tek s Restauracijom. I tu se još uvek pripremaju novi potresi; ali, sva načela i sve ustanove o kojima sam vam govorio, prihvaćeni su u običajima Francuske i naroda koji gravitiraju u orbiti njene civilizacije. S time sam završio, Makijaveli. Države se, kao i suvereni, upravljaju danas po pravilima pravde. Ovodobni ministar koji bi se inspirisao vašim savetima, ne bi ostao ni godinu dana na vlasti; okrunjena glava koja bi u praksi primenjivala
načela iznesena u Vladaru, podigla bi protiv sebe neodobravanje svojih podanika; bila bi stavljena na optuženiĉku klupu Evrope.

Makijaveli: Verujete?

Monteskje: Oprostićete mi na iskrenosti?

Makijaveli: Zašto ne bih?

Monteskje: Trebam li pomisliti da su se vaše ideje donekle izmenile?

Makijaveli: Spreman sam zdrobiti, deo po deo, sve te krasne stvari koje ste istom izneli, i pokazati vam da moji stavovi prevladavaju čak i dan danas, uprkos  novim idejama, novim običajima i svim ustanovama o kojima ste mi govorili; ali, dopustite mi, ponajpre, da vam postavim jedno pitanje: Gde ste se zaustavili u kretanju ovovremene istorije?

Monteskje: Spoznaje koje imam o različitim evropskim državama dosežu do zadnjih dana 1847. Neizvesnost mog lutanja kroz ove beskrajne predele, kao i neodređeno mnoštvo duša koje ih nastanjuje, učinili su da nisam bio u mogućnosti sresti nijednu koja bi me mogla poučiti o vremenu posle te spomenute godine. Otkad sam sišao u ova boravišta mraka, oko pola veka sam proveo među narodima staroga sveta, i nema tome ni četvrt veka da sam sreo mnoštvo modernih naroda; trebalo bi još reći da veći deo njih dolazi iz najudaljenijih krajeva sveta. Ne znam čak tačno, moram priznati, ni koja je sada godina sveta.

Makijaveli: Poslednji su ovde prvi, o Monteskje! Državnik iz srednjega veka, političar iz varvarskih vremena, zna više o istoriji moderne epohe negoli filozof iz osamnaestoga veka. Narodi sada žive u Letu Gospodnjem 1864.

Monteskje: Budite ljubazni, Makijaveli, pa mi recite, molim vas usrdno, šta se u Evropi zbilo posle 1847.

Makijaveli: Ne pre, ako dopuštate, no što se prepustim užitku obaranja vaših razmatranja.

Monteskje: Kako vam drago; ali, znajte da me to uopšte ne uznemirava. Vekovi su potrebni da bi se izmenila načela i oblik vladavina pod kojima su narodi svikli da žive . Nikakva nova politička pouka ne bi mogla nastati iz tih petnaest godina koje su upravo protekle; u svakom slučaju, da i nije tako, uistinu ne bi Makijavelijeve doktrine bile te koje bi slavile pobedu.

Makijaveli: To vi tako mislite; poslušajte sada vi mene.


ČETVRTI DIJALOG
______________________________________________


Ćetvrti dijalog-sadržaj 

Makijaveli kritizira ustavni režim. Vlasti će ostati nepomične ili će na silu izaći iz svoga delokruga.
Narodne su mase ravnodušne spram javnih sloboda, čije im je stvarno uživanje nedostupno.
Predstavniĉki je režim nepomirljiv s načelom narodnog suvereniteta i ravnoteže vlasti.
Revolucije. O tome da narodni suverenitet vodi u anarhiju, a anarhija u despotizam.
Moralno i društveno stanje modernih naroda nespojivo je sa slobodom.
Spas je u centralizaciji.
Cezarizam kasnoga Rimskog Carstva. Indija i Kina.
_____________________________________________

Makijaveli: Slušajući kako izlažete svoje teorije o podeli vlasti i dobrobitima koje su iz toga nastale za narode Evrope, nisam se mogao, o Monteskje, dovoljno načuditi do koje mere tlapnja o sistemima može smutiti i najveće duhove. Očarani ustanovama Engleske, poverovali ste da ustavni režim, kao svojevrsnu panaceju, možete primeniti na sve države; ali, zaboravili ste na nezaustavljiv pokret koji današnja društva izbavlja iz njihovih dojučerašnjih tradicija. Ni dvaveka neće proći, a taj će oblik vladavine kojemu se toliko divite, postati tek istorijska uspomena u Evropi, nešto starinsko i istrošeno kao Aristotelovo pravilo o trojnom jedinstvu.

Dopustite mi da ponajpre rašĉlanimo vašu političku mehaniku; vi uravnotežujete tri vlasti i svakoj dodeljujete odgovarajuće nadležnosti; jedna će donositi zakone, druga će ih primenjivati, a treća izvršavati: vladar će vladati, ministri će upravljati. Čudesno ustavno klatno! Sve ste predvideli, sve naštimali, sve samo ne pokret: divota toga sistema, ukoliko celi mehanizam skladno funkcioniše, neće biti u delovanju, već u nepomičnosti. Ali, u stvarnosti, sve je drugačije. Prvom prilikom doći će do pokreta, usled preloma neke od opruga koje ste tako pomno iskovali. Verujete li da će vlasti ostati zadugo u ustavnim meĐama koje ste im odredili, i da ih neće prekoraČiti? Koja nezavisna zakonodavna skupština neće teŽiti suverenosti? Koja se sudbena vlast neće povinovati preokretima javnoga mnenja? Koji će, pak, vladar - suveren u nekom kraljevstvu ili poglavar u nekoj republici - bespogovorno pristati na pasivnu ulogu na koju ste ga osudili; ko u tajnosti svoga razmišljanja barem neće poželeti srušiti vlast koja ograničava njegovu vlastitu? U biti, vi ste na megdan izazvali sve suprotstavljene sile, zametnuli svekolike kavge, naoružali sve stranke. Vi ste vlast izručili na milost i nemilost svekolikih ambicija, a od države ste napravili arenu u kojoj se bore sve moguće frakcije. Neće trebati dugo, i posvuda će izbiti neredi; neumorni će retori pretvoriti skupštine, na kojima se odlučuje, u oratorske turnire; drski će novinari i vatreni pamfletisti svakodnevno napadati suverenovu osobu, klevetati vladu, ministre, ostale službenike

Monteskje: Naslušao sam se tih prigovora koji se upućuju na adresu slobodnih vladavina. U mojim očima oni nemaju nikakve vrednosti: zloupotrebe uopšte ne dovode u pitanje same ustanove. Poznate su mi brojne države koje žive u miru i odavno se vladaju po tim zakonima: žalim sve one koji ne mogu u njima da žive.

Makijaveli. Čekajte: u svojim ste planovima računali samo na društvene manjine. Postoje golemi delovi  naroda koji su, usled siromaštva, osuđeni na rad, kao što su nekad bili osuđeni zbog ropstva. Što za njihovu sreću, pitam ja vas, znače sve te vaše parlamentarne utvare? Vaš veliki politički pokret završio je - na kraju i konačno - u pobedi manjine što je povlaštena po sluĉaju, kao što je staro plemstvo bilo povlašteno po rođenju. Šta proletarijatu - zgrbljenom pod teretom tlake, skrhanom pod udarcima sudbine - znači činjenica da nekolicina govornika ima pravo govoriti, da nekolicina novinara ima pravo pisati? Stvorili ste prava koja će za narodne mase večno ostati nedostupna, jer se njima neće znati služiti. Ta prava, kojima zakon priznaje idealno uživanje, ali nužnost odbija stvarno korištenje, za njih su tek gorka ironija sudbine. Jednoga će ih dana zamrziti, kažem vam to, i svojom ih vlastitom rukom uništiti, samo zato da bi se podali despotizmu.

Monteskje: Koji to prezir Makijaveli gaji prema čovečanstvu, i koju je to misao o niskosti modernih naroda prigrlio? O Svemogući, ne verujem da si ih stvorio toliko podlima. Makijaveli, ma što o tome govorio, ne poznaje načela i stanje savremene civilizacije. Rad je danas opšti zakon, kao što je i Božiji; i daleko od toga da je znak ropstva među ljudima, on je veza njihova udruživanja, sredstvo njihove jednakosti. Politička prava nisu nikakva tlapnja za narod koji živi u državama u kojima zakon ne priznaje nikakve  povlastice, i gde su pojedinčevu delovanju otvorene sve karijere. Nesumnjivo , i ni u jednom društvu ne bi moglo biti drugačije, nejednakost inteligencije i bogatstva stvara kod pojedinaca neizbežne nejednakosti u uživanju njihovih prava. Ali, nije li dostatno da ova prava postoje, pa da zavet prosvećene filozofije bude ispunjen, i da oslobođenje čoveka bude osigurano u meri mogućeg? Za one čak koji su, slučaj je to hteo, rođeni u najskromnijim prilikama, zar to ne znači živeti s osećanjem nezavisnosti i građanskoga dostojanstva? Ali, to je samo jedna strana medalje; jer, premda je moralna veličina narod vezana uz slobodu, oni nisu ništa manje povezani i svojim materijalnim interesima.

Makijaveli: Tu sam vas čekao. Škola kojoj vi pripadate kao da ne opaža krajnje posledice načela koja je postavila: verujete da ona vode vladavini razuma; a ja vam želim pokazati da vode vladavini sile. Vaš  politički sistem, u svojoj izvornoj čistoći, sastoji se u tome da različitim društvenim skupinama moći da približno isti udeo u delovanju, da u pravičnom odnosu rasporedi društvene delatnosti. Vi ne želite da aristokratski element preteže nad demokratskim. Pa ipak, narav vaših ustanova je u tome da pružaju  više moći plemstvu nego narodu, više vladaru nego plemstvu, odmeravajući tako moći prema  političkoj sposobnosti onih koji bi ih imali .

Monteskje: Istinu govorite.

Makijaveli: Vi činite tako da različite društvene klase učestvuju u javnim funkcijama prema stepenu njihovih sklonosti i upućenosti; oslobađate buržoaziju putem izbora, obuzdavate narod putem cenzusa; narodne sloboštine daju moć mnenju, plemstvo promiče sjaj lepih manira, prestolje obasjava celu naciju raskošem vrhovnoga položaja; čuvate svekolike tradicije, sve je vredno spomena, kult svega što je istinski veliko. Na površini se vidi monarhijsko društvo, ali je sve, u osnovi, demokratsko; jer, zaista, među klasama nema nikakvih nepremostivih prepreka, a rad je sredstvo za sticanje svih bogatstava. Nije li tako?

Monteskje: Tako je, Makijaveli. Vi barem možete razumeti i izložiti mišljenja koja ne delite.

Makijaveli: Ali, sve te krasne stvari su prošle, ili će proći kao san; jer, imate jedno novo načelo koje sve te ustanove rastače gromovitom brzinom.

Monteskje: Koje je to načelo?

Makijaveli: Načelo narodnog suvereniteta. Pre će se, nemojte u to ni sumnjati, pronaći kvadratura kruga, nego što će se uspeti pomiriti ravnovrsnost vlasti s postojanjem jednog takvog načela kod nacija koje su ga prigrlile. Narod će se, usled jedne apsolutno neizbežne posledice, pre ili kasnije, dočepati svih vlasti za koje se priznaje da proističu od njega samog. Hoće li to učiniti zato da bi ih očuvao? Nipošto. Nakon nekoliko dana ludovanja, on će ih, zbog zamora, baciti pred noge prvoga vojnika koji se slučajno bude našao na njegovom putu. Videli ste, u svojoj zemlji, kako su francuski glavoseĉe postupali 1793. s predstavničkom monarhijom:suvereni se narod proslavio mučenjem svoga kralja. zatim je prezreo sva svoja prava i podao se Robespjeru, Barasu i Bonaparti.

     Vi ste veliki mislilac, ali ne poznajete neiscrpnu kukavnost narod: ne kažem onih iz mog vremena, već iz vremena vašeg: ponizni pred silom, oni su nemilosrdni pred slabošću, neumoljivi kad je reĉ o pogrešci, puni su praštanja, međutim, kad se radi o zločinu, nesposobni podnositi ograde koje nameće slobodan režim, strpljivi su do patnje pri podnošenju svekolikog nasilja drskog despotizma, ruše prestolja u nastupima gneva, a predaju se gospodarima kojima opraštaju nasilja i nepravde zbog kojih bi, pa i daleko manjih, odrubili bili glave dvadesetorici konstitucionalnih monarha. Tražite, dakle, pravdu: tražite pravo, stabilnost, poredak, poštivanje svih tih toliko kompliciranih oblika vašeg parlamentarnog sistema, sa svim tim silovitim, nediscipliniranim i neobrazovanim masama kojima ste rekli: Vi ste pravo, vi ste gospodari, vi ste arbitri u svojoj državi! O, znam dobro da razboriti Monteskje - taj oprezni političar koji je postavio načela i predvideo posledice - uopšte nije pisao, u Duhu zakona, o dogmi narodnog suvereniteta. Ali, kao što maločas rekoste, posledice same po sebi proističu iz načela koja ste postavili. Veza između vaših doktrina i Društvenog ugovora je razvidna. Od dana kad su francuski revolucionari, zaklinjući se in verba magistri, napisali: "Ustav može biti samo slobodno delo sporazuma među udruđenim pojedincima", monarhijska je i parlamentarna vladavina u vašoj domovini bila osuđena na smrt. Uzalud su bili pokušaji restauracije tih načela, uzalud je vaš kralj Luj XVIII, po  povratku u zemlju, pokušao vratiti vlasti na njihove izvore, obnarodujući da deklaracije iz 1789. proističu iz kraljevskog ukaza. Ta detinjasta uobrazilja o aristokratskoj monarhiji bila je u otvorenoj kontradikciji s prošlošću: morala je iščeznuti pred hukom revolucije iz 1830, kao i vlada nastala te iste godine, naknadno…

Monteskje: Dovršite.

Makijaveli: Ne preskačimo. Vaše znanje o prošlosti, kao uostalom i moje, daje mi za pravo da već odsad istaknem kako načelo narodnog suvereniteta narušava stabilnost i ozakonjuje u beskraj pravo revolucija. Ono tera društva u otvoreni rat protiv svih ljudskih vlasti, čak i protiv Boga; predstavlja pravo oličenje sile. Od naroda čini okrutnu silu koja se uspavljuje i ukroćuje tek kad se napila krvi. Eto nepromenjiva hoda kojim idu društva koja se pridržavaju tog načela: narodni suverenitet rađa demagogiju, demagogija raža anarhiju, a anarhija vodi u despotizam. Ali, despotizam je, po vama, varvarski. E pa onda, kao što vidite, narodi se putem civilizacije vraćaju u varvarstvo. Ali, to nije sve; držim da je i s drugih još stajališta despotizam jedini oblik vladavine koji je doista primeren društvenom stanju modernih naroda.

    Rekoste mi da ih njihovi materijalni interesi čine privrženima slobodi; ovde mi dajete zgodnu priliku, koju neću propustiti. Koje države, uopšteno  govoreći, imaju potrebu za slobodom? One koje žive od velikih čuvstava, velikih strasti, junaštva, vere, čak i časti, kao što ste sami jednom kazali govoreći o francuskoj monarhiji. Stoicizam može učiniti neki narod slobodnim; hrišćanstvo isto tako, pod određenim uvjetima. Shvatljive su mi nužnosti slobode u Atini, u Rimu, kod naroda koji su živeli samo zarad slave po oružju, kojima je rat omogućavao svekoliku ekspanziju, i koji su, uostalom, osećali potrebu za svim rodoljubnim energijama, svim građanskim oduševljenjima, da bi svladali svoje neprijatelje. Javne su slobode bile prirodna baština država u kojima su služinske i proizvodne funkcije bile prepuštene robovima, i u kojima je čovek, ako nije bio gražanin, bio nekoristan. Pojmljiva mi je i sloboda u pojedinim razdobljima hrišćanske ere, posebno u državicama koje su mežusobno bile povezane konfederalnim sistemima koji su bili nalik onima što su postojali kod helenskih republika kao u Italiji i u Nemačkoj. Nalazim tu deo prirodnih uzroka koji su slobodu činili nužnom. Ona bi bila gotovo bezazlena u vremenima kad načelo autoriteta nije bilo dovedeno u pitanje, kad je vera imala potpun nadzor nad duhovima, i kad je narod, stavljen pod skrbničku vlast cehova, pokorno išao za svojim pastirima. Da je kojim slučajem tada poduzeta, politička bi emancipacija naroda mogla proći bez opasnosti; bila bi se ispunila u saglasnosti s načelima na kojima su počivala sva ta društva. Ali u slučaju vaših velikih država koje žive samo od industrije, s vašim narodom bez Boga i bez vere, u vremenima kad se narodi više ne zadovoljavaju ratovima i kad se njihova nasilna delatnost nužno okreće s međunarodne na domaću scenu, sloboda može, zajedno s načelima na kojima počiva, biti tek uzrokom raspada i propasti.

Dometnuo bih još i to da je sloboda isto toliko malo potrebna duhovnim potrebama pojedinaca koliko i državama. Iz idejne zamorenosti i šoka koji su izazvale revolucije, proistekla su hladna i razočarana društva koja su, u politici kao i u religiji, upala u ravnodušnost, i koja osim materijalnih užitaka nemaju drugog poticaja, koja žive samo zarad interesa, koja drugog kulta nemaju osim kulta zlata, i čiji se merkantilni običaji mogu nositi još jedino sa židovskima, koje su uzeli sebi za uzor. Verujete li, uistinu, da se niže klase pokušavaju dočepati vlasti iz čiste ljubavi za slobodom? Ne, samo iz mržnje prema onima koji imaju; da bi im, u stvari, oteli njihova bogatstva, sredstvo uživanja na kojem im zavide. Oni koji imaju, zazivaju sa svih strana neku odvažnu ruku, čvrstu vlast; od nje traže samo jedno - da zaštiti državu od meteža koje njen nemoćni ustav ne može zaustaviti, da njima samima, pak, pruži sigurnost koja im je neophodna zarad uživanja i pravljenja poslova. Koje biste oblike vladavine želeli primeniti na društva u kojima se korupcija proširila na sve strane, gde se imutak stiče na prevaru, gde se moral još jedino uzda i oslanja na represivne zakone, i gde se samo patriotizam  rasplinulo u - ko bi znao tačno kakvom - univerzalnom kozmopolitizmu?

Ne vidim drugoga spasa za ta društva, te istinske divove na staklenim nogama, osim u krajnjoj centralizaciji koja svu javnu moć stavlja na raspolaganje onima koji vladaju; u hijerarhijski ustrojenoj upravi, koja je nalik na onu u Rimskome Carstvu, i koja mehanički reguliše sve pokrete pojedinaca; u opsežnom zakonskom sistemu koji oduzima, jednu po jednu, sve slobode koje su nerazumno bile dodeljene; u golemom despotizmu, na kraju, koji može istom i u svaki čas udariti po svemu što još
pruža otpor, po svima što se tuže. Cezarizam kasnoga Rimskog Carstva veoma je dobro, čini mi se, ostvario ono što priželjkujem kao dobrobit modernim društvima. Zahvaljujući takvim golemim aparatima koji već deluju, kako mi je rečeno, u nekoliko evropskih zemalja, ona mogu živeti u miru, kao u Kini, Japanu ili Indiji. Ne bi trebalo da zbog jedne prostačke predrasude prezremo te istočnjačke civilizacije, o čijim ustanovama svakodnevno stičemo nove spoznaje, što nam, pak, omogućuje da ih bolje procenjujemo. Kineski narod, na primer, duboko je prožet trgovačkim duhom, i njime upravlja veoma dobra administracija.



DELOVI PROTOKOLA


" Neki primeri iz toga štiva mogu da svedoče o sudbonosnom uticaju te lektire:


„Treba primetiti da je više ljudi sa zlim nego sa dobrim instinktima; stoga se u vladanju s njima postižu bolji rezultati nasiljem i strahovladom nego akademskim raspravama. Svaki čovek stremi vlasti, svaki bi želeo da postane diktator samo kada bi mogao, no pri tom retko ko ne bi bio spreman da žrtvuje blagodeti svih radi postizanja sopstvene blagodeti.“ (Zavera, str. 216)

Ili:

„Naše je pravo u sili. Reč pravo puna je odgovornosti i ničim dokazana misao. Gde počinje pravo? Gde se ono završava? U državi u kojoj je slaba organizacija vlasti, oslabljeni vladar i zakoni, obezličeni umnožavanjem prava od strane liberalizma, ja crpem novo pravo – ustremiti se po pravu jačega i razneti u paramparčad sav postojeći
poredak i ustanove.“ (218)


„Naša je dužnost da u celoj Evropi, a posredstvom nje i na drugim kontinentima, izazovemo nemire, razdore i neprijateljstva. To će biti od dvostruke koristi: u prvom redu, držaćemo u respektu sve demokratske države, dokazujući im da možemo po svojoj želji da izazivamo rasulo i da promenimo njihov društveni poredak ... S druge strane, intrigama ćemo pomrsiti konce koje smo razvukli po svim državnim kabinetima našom politikom, ekonomskim ugovorima i državnim obavezama.“ (235)



„Politika nema ničeg zajedničkog sa moralom. Državnik koji upravlja moralno jeste nepolitičan i zato mu nije mesto na čelu države ... Iz zla koje smo primorani sada da vršimo, proizići će dobro nepokolebljivog vladanja: pravilni put mehanizma narodnog bića, koji je sad narušen liberalizmom ... Rezultati opravdavaju sredstvo. Obratimo stoga pažnju u našim planovima ne na dobro i moralno, nego na nužno i korisno.“ (218)


„Postaraćemo se da protiv nas više ne bude komplota. Stoga ćemo nemilosrdno kažnjavati sve one koji se našoj vlasti suprotstave s oružjem u ruci. Za svaki pokušaj osnivanja bilo kakvog tajnog društva biće određena smrtna kazna. Ona društva koja su nam služila i koja nam još služe raspustićemo a njihove članove poslati na od Evrope daleke kontinente ... A da bi se skinuo oreol časti sa političkih prestupa, krivce ćemo staviti na okrivljeničku klupu zajedno sa lopovima, ubicama i svakovrsnim odvratnim i groznim prestupnicima. Tada će javnost sliti u svojoj predstavi tu vrstu prestupa sa bilo kojim drugim zločinom i odnosiće se prema njemu sa istim prezirom.“ (268)

izvor


ARHIVA 






6 коментара:

  1. Ne, nisu falsifikovani i prestanite da ponavljate tu mantru.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tekst je doslovno prenesen- ( bez licnog komentara ), izvori navedeni. Ako imate dokaze za drugaciju tvrdnju ili izvor koji argumentovano tvrdi suprotno, navedite u komentaru. Bila bi to izvrsna informacija za sve koje interesuje ova tema. Ovako je vas komentar na nivou pausalne ocene.
      Pozdrav

      Избриши
  2. Manipulacije ljudima su večne, prelaze iz jednog oblika u drugi, nekada ni to. Izvrsno štivo,pisac izuzetne erudicija i proročanskog uma.
    pedja

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Upravo sam "pustila" još jedan deo. Doslovno sam ga propustila kroz prste. Treba uneti dijakritičke znakove, imah ih na hiljade pa, izbaciti ijekavštinu. Na kraju mi se smuči. Ne znam ni sama šta je motiv.
      Čitala sam intervju sa urednikom divne izdavačke kuće " Gradac " Brankom Kukićem, koji je objavio treće izdanje Dijaloga , kako kaže " ... ne bili se i drugi dozvali pameti." Teško, teško će se narod dozvati pameti. To je poenta ove knjige. Ja sam očarana. Znaš, Peđa, kada je narod u pitanju, to jest pojedinac, čovek, nije teško biti prorok. Isti je, nepromenjiv, menja se samo scena.
      poz.

      Избриши
    2. Moram dodati podatak iz gore navedenog intervjua sa Kukićem.
      "Kada je izašlo prvo izdanje ove knjige 1997, iz Radikalne stranke su u jednu beogradsku knjižaru došla dvojica rmpalija po zadatku da kupe sto primeraka za edukaciju kadrova. Moram priznati da su se u toj opskurnoj brigadi dosledno držali pravila i propisa iz te knjige.

      To je literatura na kojoj je odgojen nas dragi vođa.

      Избриши
    3. Анониман01. март 2018. 02:18

      To su tipični današnji radikali i ovi, nekadašnji preobučeni u naprednjake. Okreću se stari u grobu.
      pedja

      Избриши