O Tajnom referatu Nikite S. Hruščova

Tajni referat Nikite S. Hruščova, generalnog sekretara Centralnog
komiteta KPSS

Referat je objavljen 1970. godine (»Stvarnost«, Zagreb) i, još jednom, u knjizi Karla Štajnera »Povratak iz Gulaga« (»Globus«, Zagreb,1985).

      Novinar Maroje Mihovilović je u zagrebačkom »Vjesniku« ovako je prikazao objavljivanje »Tajnog referata (»Vjesnik«. Zagreb, 3. februara 1986):

» . . . Iako su 24. februara uveče u veliku dvoranu u Kremlju bili pozvani isključivo sovjetski delegati na dvadesetom kongresu, iako je Hruščov održao ’tajni’ govor, iako je isticao i on sam potrebu da ono što je govorio ostane u tajnosti, ipak je govor održan stoga da bi se u sovjetskom partijskom članstvu počela širiti istina, o Staljinu i njegovom razdoblju upravljanja Sovjetskim Savezom. Hruščov je računao da će delegati na kongresu početi pričati u svojim sredinama što su čuli, a — uz to —dogovoreno je da se tekst ’tajnog referata’ distribuira i visokim partijiskim forumima u SSSR. No, ’tajni referat’ trebao je ostati tajnom za sav vanjski svet. Zbog toga na tu noćnu sednicu i nisu bili pozvani članovi inostranih delegacija, čak niti onih najbližih iz tzv. socijalističke zajednice.

     No, govor nije mogao ostati tajnom. Strani delegati su znali da je održana noćna sednica. Talijanski komunisat Vittorio Viđali bio je delegat na kongresu, pisao je i iscrpni dnevnik, a 25. februara je u svoj dnevnik zapisao: ’Noćas je održana sednica iza zatvorenih vrata. Hruščov je četiri sata govorio o Staljinu. No, mi o tome ne znamo ništa, čak ni Togliatti.’

    Vođa francuskih komunista u ono doba, Jacques Duclos, zapisao je u svojim memoarima koji su izašli 1972. godine: ’S izveštajem Hruščova upoznao sam se tek znatno kasnije po povratku u Francusku, a on me je naveo da sebi postavim mnoga pitanja, budući da sam lično poznavao Staljina i nikada ne bih poverovao da je bio u stanju da tako prosipa ljudske žvote.’
   
     Prema izjavi nekih drugih francuskih komunista, oni su u Moskvi za vreme kongresa ipak dobili jedan primerak kopije ’tajnog govora’, ali samo na nekoliko sati. Hruščov u svojim memoarima tvrdi da su delegacije bratskih partija kasnije dobile kopije govora. Jednu kopiju dobio je — kako kaže — i Savez komunista Jugoslavije. Naša partija nije na 20. kongres poslala svoju delegaciju, nego je javne sednice kongresa pratio naš ondašnji ambasador Dobrivoje Vidić. Početkom marta 1956. godine sovjetsko rukovodstvo priredilo je Dobrivoju Vidiću, koji se vraćao na dužnost u zemlji, oproštajni ručak. Domaćin je na ručku bio Nikita Hruščov, a on je održao zdravicu.

     Na kraju ručka Hruščov je iznenada iz unutrašnjeg džepa sakoa izvukao malu knjižicu, pružio je Vidiću rekavši:
’Predajte ovo drugu Titu, čitaće sa zanimanjem. Verujem da ovo ni vi Jugoslaveni ne bi bolje napisali.’

    Kopije ’tajnog referata’ delile su se višim funkcionarima partije u zemljama socijalističke zajednice, o govoru se razgovaralo na partijskim sastancima, ali — da se taj govor u inostranim krugovima ne bi koristio za blaćenje Sovjetskog Saveza i socijalizma — trebao je ostati u tajnosti unutar partijskih krugova.
     No, za postojanje ’tajnog referata’ saznali su i neprijateljski krugovi u inostranstvu. Obaveštajne službe zapadnih zemalja dobile su zadatak da se domognu ’tajnog referata’.
    Prepis Hruščovljeva govora pojavio se u rekordno kratkom vremenu na Zapadu, pa je i njegov sadržaj objavljen u štampi. Već u maju pojavili su se u novinama članci s izvodima i kraćim komentarima ’tajnog referata’. No, u juniju, četiri meseca nakon kongresa, već je na Zapadu bila potpuna verzija Hruščovljeva govora, a on je, pošto su ga proverili obavještajci, u potpunosti objavljen u mesecu junu u »The New York Timesu’ i još nekim zapadnim listovima. Postoje tri verzije kako je ’tajni’ govor stigao na Zapad.

      Prema prvoj verziji, iznesenoj u već spominjanim ’Hruščovljevim memoarima’,’tajni referat’ je stigao na Zapad preko Poljske. Sovjetski funkcionari predali su jednu kopiju govora poljskom partijskom šefu Bierutu.No, on je upravo u toku kongresa umro, pa je u Poljskoj zavladalo razdoblje međuvlasti i zbrke. Kopija ’tajnog referata’ dospela je u ruke nekih antisovjetsiki nastrojenih funkcionara, koji su ga počeli masovno koristiti, pa je jedna kopija dospela i u ruke nekog zapadnog agenta.
      Drugu verziju izneo je britanski stručnjak za špijunažu E. H. Cookridge objavljenoj 1971. godine. On tvrdi da je tekst govora dobavila Gehlenova špijunska mreža, neki njen agent ’Dr Weber’, koji je operisao u Jugoslaviji pod maskom zapadnonemačkog poslovnog čoveka. Navodno je on taj govor uspeo dobaviti u Jugoslaviji. No, valja napomenuti da Coockridgeova knjiga upravo u ovom delu vrvi istorijskim netačnostima, tako da cela ta verzija ne izgleda osobito uverljiva.
      Danas se velika većina autora koji su pisali o ’tajnom referatu’ i njegovom prebacivanju na Zapad priklanja trećoj verziji, na koju je prvi upozorio američki špijunski operativac i autor Ray Cline u svojim memoarima ’Tajne, špijuni, naučnici’ objavljenim 1976. godine. On je u toj svojoj knjizi napisao: ’Početkom 1956. godine glasine o Hruščovljevom govoru na 20. kongresu KPSS počele su se širiti Istočnom Evropom i svetom. Šef CIA Allen Dulles naredio je tada operativcima CIA da dođu do kopije govora po bilo koju cenu. U proleće, u aprilu, koliko se sećam, nabavili smo konačno kopiju, i to uz pomoć nekih inostranih posrednika.Počeli smo proučavati taj govor Frank Wisner, James Jesus Angleton i ja’.

     Cline u svojim memoarima nije rekao ko su bili ovi ’inostrani posrednici’,ali je jednim usputnim podatkom stručnjake upozorio ko bi oni mogli biti. Spomenuo je naime poznatog američkog obaveštajca i kontraobaveštajca Jamesa Jesusa Angletona, koji je u to doba radio kao šef odeljenja za Izrael u Centralnoj obaveštajnoj agenciji. Na temelju toga stručnjaci su zaključili da su izraelski agenti prvi došli do kopije govora.
U jednom intervjuu ’The New York Timesu’ javio se potom sam Angleton koji je izjavio da ’govor nije bio kupljen od Izraelaca’ ali su se kasnije javili novi autori koji su tvrdili suprotno. Nedavno se saznalo i zašto se toliko tajilo da su Amerikanci dobili kopiju govora od izraelskih agenata. Otkrio
je to 1980. godine američki autor i stručnjak za izraelsku obaveštajnu službu Stewart Steven u knjizi ’Izraelski majstori-špijuni’. On tvrdi da je kopiju ’tajnog referata’ dobavio poznati izraelski obaveštajac Isser Harel, koji se kasnije proslavio hvatanjem Adolfa Eichmanna u Argentini.
On je 1956. godine imao samo jednog agenta u SSSR, a taj agent nije bio vezan za službenu izraelsku obaveštajnu službu ’Mossad’. Kada je Dulles objavio da traži kopiju Hruščovljevog govora, koji je želeo da iskoristi u propagandne svrhe protiv Sovjetskog Saveza, te rekao da je spreman platiti bilo koju cenu, Harel je dao instrukcije svojem agentu u SSSR, da uprkos svim rizicima pokuša doći do kopije govora. Taj agent je imao neke svoje ljude u Moskvi, među ostalima i jednog mladog diplomatu u do sada neimenovanoj ambasadi neke istočnoevropske zemlje. (Prema nekim američkim izvorima reč je o poljskoj ambasadi u Moskvi). Taj mladi diplomata dobio je kopiju govora, kopirao je kopiju, a potom je tu kopiju kopije poslao diplomatskom poštom u jednu drugu ambasadu svoje zemlje, čini se u ambasadu u Parizu. Tamo je, pak, radio još jedan prikriveni izraelski agent, preuzeo tu diplomatsku pošiljku, odneo je u jedan restoran i tamo je predao Harelovom izaslaniku za 5000 dolara.
      Kopija tajnog govora našla se potom u Izraelu, Harel ju je dobro proučio, te razmišljao šta da s kopijom napravi. Prvo je razmišljao o mogućnosti da se govor objavi u Izraelu, ali se plašio da bi to moglo pogoršati izraelsko-sovjetske odnose i otežati emigraciju Židova iz SSSR-a u Izrael. Potom se odlučio da preko Jamesa Jesusa Angletona, koji mu je bio prijatelj, preda dokument američkoj tajnoj službi CIA. No, njegova je cena bila visoka: nije tražio novac nego sporazum između CIA I tada još male izraelske tajne službe ’Mossad’ o razmeni svih informacija koje se tiču arapskih zemalja. Dullesu je bilo toliko stalo da dođe do govora da je na sve pristao. U aprilu je govor bio u Washingtonu i počela je rasprava šta da se s njim radi i Dulles, njegov savetnik Wisner, Angleton i Cline o tome su dugo raspravljali i na kraju zaključili da bi se objavljivanjem potpunog teksta govora mogao zadati težalk udarac Sovjetskom Savezu. Doduše, u nekim zapadnim novinama već od poretka proleća objavljivani su izveštaji o postojanju »tajnog govora«, neke interpretacije govora, pa i pojedini detalji iz tog govora. No, celi govor nije bio objavljen. Stoga je Allen Dulles poslao kapiju govora svom bratu Johnu Fosteru Dullesu, koji je tada bio ministar vanjskih poslova. On je kopiju prosledio uredništvu ’The New York Timesa’, a taj je njuiorški list objavio kompletan Hruščovljev govor, 4. aprila1956. g o d i n e . . . «

      Najzanimljiviji naslov, u vezi s Dvadesetim kongresom, sigurno su stavili Francuzi, kada su 1982. godine objavili knjigu — »1956: Sok XX kongresa KPSS«, autora Rogea Martellia (izdavač je zapravo Komunistička partija Francuske, što je samo vraćanje dela duga zbog svog dugogodišnjeg staljinizma). Kod nas  je beogradski »Nin« objavio široke izvode iz te knjige.
    Ocenjujući Dvadeseti kongres KPSS-a Veljko Vlahović je (»Komunist «, Beograd, broj 5, 1956) napisao da »kada se govori o Dvadesetom kongresu, treba imati pred očima ne toliko sam Kongres i ono što je na njemu rečeno, već sve ono što se u Sovjetskom Savezu odigravalo poslednjih godina do Kongresa, kao i razvitak ovih par meseci posle Kongresa. Kada se ti događaji i procesi imaju u vidu, onda se neminovno mora doći do zaključka da je to najkrupniji događaj ne samo od Lenjinove smrti do danas, već od Oktobarske revolucije naovamo... »Tajni referat« generalnog sekretara CK KPSS nije do sada (maj 1988) objavljen u Sovjetskom Savezu!
     Referat započinje (izdanje »Stvarnosti«):

»Drugovi! U Izveštaju Centralnog komiteta Centralnog komiteta Partije na XX kongresu,
u jednom broju govora delegata na Kongresu, a i prethodno na plenarnim zasedanjima Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza, mnogo je toga rečeno o kultu ličnosti i o njegovim štetnim posledicama.
     Nakon Staljinove smrti Centralni komitet Partije počeo je provoditi liniju konciznog i doslednog razjašnjavanja da je nedopustivo i tuđe duhu marksizma-lenjinizma izdizanje jedne ličnosti — njezino pretvaranje u natčoveka koji poseduje nadnaravne osobine, svojstvene nekom bogu. Za takva se čoveka misli da sve zna, sve vidi, misli za svakoga, može sve da uradi, da je nepogrešiv u svom vladanju.
    Takvo se verovanje o jednom čoveku, o Staljinu, zadržalo među nama mnogo godina.
    Svrha ovog izveštaja nije detaljna ocena Staljinova života i rada. O Staljinovim zaslugama već je za njegova života napisan dovoljno velik broj knjiga, brošura i studija. Opštepoznata je uloga Staljina u pripremanju i provođenju socijalističke revolucije, u građanskom ratu i u borbi za izgradnju socijalizma u našoj zemlji. Svako to dobro zna. Nas sada zanima pitanje koje ima golemu važnost za Partiju sada i u budućnosti - kako je kult Staljinove ličnosti postepeno rastao, kult koji je u određenom trenutku postao izvor čitava niza krajnje ozbiljnih izopačivanja partijskih principa, partijske demokracije, revolucionarne zakonitosti ... (str. 17—18).

... Vredno je zabiležiti činjenicu da se čak i u toku žestoke ideološke borbe protiv trockista, zinovjevaca, buharinaca i drugih nisu protiv njih upotrebljavale krajnje represivne mere: borba se vodila na ideološkom području. Ali, nakon nekoliko godina, kada je socijalizam u našoj zemlji bio u osnovi izgrađen, kada su eksploatatorske klase bile uglavnom likvidirane, kad se sovjetska društvena struktura radikalno izmenila, kad se socijalna baza za političke pokrete i grupe neprijateljske prema Partiji radikalno smanjila, kad su ideološki protivnici Partije bili odavno politički poraženi — tada je pokrenuto njihovo kažnjavanje.
    Tačno u tom razdoblju (1935, 1937, 1938) počela je praksa masovnih represalija s pomoću državnog aparata, najpre protiv neprijatelja lenjinizma- trockista, zinovjevaca, buharinaca, koje je Partija odavno politički porazila, a posle i protiv mnogih poštenih komunista, protiv vrlo teških godina industrijalizacije i kolektivizacije, koji su se aktivno borili protiv troakista i desnih za pobedu lenjinističke linije u Partiji.
      Staljin, je tvorac pojma ’neprijatelja naroda’. Ovaj je izraz automatski učinio nepotrebnim da se dokažu ideološke zablude čoveka ili ljudi upletenih u neko sporno pitanje; ovaj je izraz omogućio upotrebu najokrutnijih kažnjavanja, kršeći sve norme revolucionarne zakonitosti, protiv svakog koji se na bilo koji način nije slagao sa Staljinom, protiv onih koji su bili samo osumnjičeni zbog neprijateljske namere, protiv onih koji su bili na zlu glasu.
       Taj pojam ’neprijatelji naroda’ onemogućio je zapravo bilo kakvu ideološku borbu ili saznavanje nečijeg mišljenja o ovom ili onom predmetu, čak i praktičnog karaktera. Uglavnom, jedini dokaz krivice, kojim se služio nasuprot svim normama suvremene pravne znanosti, bio je ’priznanje’ samog optuženog, a kao što su kasnija istraživanja dokazala, ’priznanja’ su postizana fizičkim nasiljima nad optuženima... (str. 26—27).
     ... Raspolažući mnogobrojnim podacima koji dokazuju grubu samovolju prema partijskim kadrovima, Centralni je komitet formirao partijsku komisiju pod nadzorom Prezidija Centralnog komiteta; ona je bila zadužena da istraži što je omogućilo masovne represalije protiv većine članova
i kandidata Centralnog komiteta izabranih na XVII kongresu Svesavezne komunističke partije (boljševika).
     Komisija se upoznala s važnim materijalom iz arhiva NKVD, i sa drugim dokumentima, i ustanovila mnoge činjenice koje se odnose na ’fabriciranje’ sudskih postupaka protiv komunista, na lažne optužbe, na očite zloupotrebe socijalističke zakonitosti - a posledica svega bila je smrt nevinih ljudi. Postalo je očito da mnogi partijski aktivisti Sovjeta i privredni aktivisti koji su 1937. i 1938. bili ocenjeni kao ’neprijatelji’ nisu zapravo nikada bili niti neprijatelji, niti špijuni, niti saboteri, itd.,već su uvek bili pošteni komunisti; oni su samo bili tako ožigosani i, često nesposobni da dulje podnose barbarske torture, optuživali su sami sebe (po naređenju sudaca istražitelja, falsifikatora) za svakovrsne monstruozne i neverovatne zločine. Komisija je podnela Prezidiju Centralnog komiteta vrlo važain i dokumentirani materijal, koji se odnosi na masovne represalije protiv delegata na XVII kongresu Partije i protiv članova Centralnog komiteta izabranih na tom kongresu. Ove materijale proučio je Prezidij Centralnog komiteta.

     Utvrđeno je da je od 139 članova i kandidata Centralnog komiteta Partije, koji su bili izabrani ma XVTI kongresu, 98 osoba, a to znači 70 posto, bilo uhapšeno i streljano (većina 1937. i 1938). ( I n d i g n a c i j a  u  s a l i . )
Kakav je bio sastav delegata na XVII kongresu? Poznato je da se 80 posto glasača na XVII kongresu priključilo Partiji u konspirativnim godinama pre revolucije i u vreme građanskog rata; to znači pre 1921. Po socijalnom su porijeklu delegati na Kongresu većinom bili radnici (60 posto članova).
     Bilo je stoga nepojmljivo da jedan tako sastavljen kongres bira Centralni komitet čiju bi većinu tvorili neprijatelji Partije. Jedini razlog zbog kojeg je 70 posto članova Centralnog komiteta i kandidata izabranih na XVII kongresu bilo proglašeno za neprijatelje Partije i naroda bio je taj da se pošteni komunisti okleveću, da se protiv njih iznesu netačne optužbe, s čim je ozbiljno prekršena revolucionarna zakonitost.
        Ista sudbina snašla je ne samo članove Centralnog komiteta nego I većinu delegata na XVII kongresu Partije. Od 1966 delegata bilo s glasačkim, bilo sa savetodavnim pravom glasa, 1108 osoba bilo je uhapšeno zbog navodnih zločina protiv revolucije, a to znači dosta više od polovice. I ta činjenica pokazuje koliko su optužbe za kontrarevolucioname zločine protiv većine sudionika XVII kongresa Partije bile glupe i protivne zdravu razumu, kao što sada možemo prosuditi. ( I n d i g n a c i j a  u  s a l i . )
     Trebamo se prisetiti da je XVII kongres Partije istorijski poznat kao ’Kongres pobednika’. Delegati na Kongresu bili su aktivni sudionici u izgradnji naše socijalističke države; mnogi su od njih patili i borili se za partijske interese u pre revolucionarnim godinama, u konspiraciji i na frontama građanskog rata; oni su se srčano borili protiv neprijatelja i često su gledali smrti u lice. Kako se onda može pretpostaviti da su se takvi ljudi mogli pokazati ’dvoličnima’ i priključiti taboru neprijatelja socijalizma, u doba nakon političke likvidacije zinovjevaca, trockista I desnih, i nakon velikih uspeha socijalističke izgradnji.
       To je bila posledica Staljinove zloupotrebe vlasti, koji se protiv partijskih kadrova počeo služiti masovnim terorom... (str. 35—36).
         ..Masovna hapšenja partijskih, armijskih, vojnih, privrednih radnika i onih iz Sovjeta prouzrokavala su golemu štetu našoj zemlji, i stvari socijalističkog napretka. Masovne su represalije imale negativan uticaj na moralno-političko stanje Partije, one su stvorile situaciju nesigurnosti, pridonevši širenju nezdrave sumnjičavosti i sijući nepoverenje među komunistima. Svakovrsni klevetnici i karijeristi bili su a k t i v n i . . . (str. 50).
       .. Mi s pravom optužujemo Ježova za izopačene postupke godine 1937.Kosiora, na primjer, bez Staljinova znanja? Da li je u vezi s tim bilo izmene mišljenja ili odluke Političkog biroa? Ne. Nije bilo, kao što nije bilo ni u drugim okolnostima ove vrste. Da li je Ježov mogao odlučivati o tako važnim pitanjima kao što je sudbina tako eminentnih partijskih ličnosti? Ne. Bilo bi naivno misliti da je to bilo delo samoga Ježova. Jasno je da je o tome odlučivao Staljin, i da to Ježov ne bi bio nikada mogao učiniti bez njegovih naredbi i odobrenja ...
         ... Kada je Staljin rekao da ovaj ili onaj treba biti uhapšen, moralo se verovati da je reč o ’narodnom neprijatelju’. A Berijina klika, koja je upravljala organima državne sigurnosti, nadmašivala je samu sebe da dokaže krivicu uhapšenog i istinitost dokumenata koje je sama falsificirala. A koje su dokaze pružali? Priznanje uhapšenika. Istražni su suci ozbiljno prihvatali ova ’priznanja’. A kako su mogli priznati zločine koje nisu počinili? Samo na jedan način-primenjivanjem fizičkih metoda pritiska, mučenja, dovođenja u besvesno stanje, lišavanja moći rasuđivanja, oduzimanjem ljudskog dostojanstva. Na taj su način postignuta ’priznanja’...(str. 52).
            ... Nedavno, samo nekoliko dana pre sadašnjeg kongresa, pošli smo na sednicu Prezidija Centralnog komiteta i slušali suca-istražitelja Rodosa, koji je u ono doba saslušao Kosiora, Cubara i Kosarjeva. On je kreten, bez mozga i potpuno amoralan. I taj je čovek odlučivao o sudbini najboljih partijskih radnika: on je donosio političke sudove o tim pitanjima; nakon što bi utvrdio njihov ’zločin’, pribavljao bi kao potvrdu spise iz kojih su se mogle izvući važne političke implikacije. Postavlja se pitanje da li je čovek takve intelektualne razine mogao sam voditi istragu da dokaže krivicu ljudi kao što su Kosior i drugi? Ne, on to nije mogao učiniti bez posebnih direktiva. On nam je na sednici Prezidija Centralnog komiteta kazao:
      ’Rekli su mi da su Kosior i Cubar narodni neprijatelji i zbog toga sam ih morao, kao sudac-istražitelj, prisiliti da priznaju kako su neprijatelji! ( Z g r a ž a v a n j e  u  s a l i . )
      On je to mogao postignuti samo dugotrajnim torturama, koje je provodio prema detaljnim instrukcijama Berije. Moramo reći da je na sednici Preziidija Centralnog komiteta cinički! izjavio:   ’Mislio sam da provodim partijske naredbe’. Na taj isti se način u praksi provodile Staljinove naredbe o upotrebi metoda fizičkog pritisika prema uhapšenicima.
      Ova, kao i mnoge druge činjenice pokazuje da su sve norme koje su se odnosile na pravilno rešenje problema putem Partije bile poništene i sve je ovisilo o ćudljivosti jednog čoveka. Vlast, akumulirana u rukama jedne osobe, Staljina, dovela je do teških posledica za velikog domovinskog rata . . . « (str. 53—54).
          Trideset godina kasnije, već u vreme Gorbačova, o »Tajnom referatu« piše dugogodišnji dopisnik kuće »Politika« u Moskvi Risto Bajalski (NIN, Beograd, 16. februara 1986) ovo:

»Zanimljivo je kako je bilo doživljeno i identifikovano vreme koje je u SSSR došlo posle 20. kongresa KPSS. Poststaljinska društvena kretanja dobila su dvojak naziv: u Sovjetskom Savezu — ’otopljavan je’, a u inostranstvu- ’destaljinizacija’. Izvorna identifikacija, što će reći sovjetska,
pokazala se neuporedivo tačnijom i realnijom. Društvena klima se promenila nabolje. Žrtve Staljinovog režima bile su rehabilitovane i zatvorenici Staljiinovih ’gulaga’ pušteni kućama.
      Narod se oslobodio straha. Društvena kritika je bila na uzlazu. Književni stvaraoci su se okrenuli i tabu-temama. Rasplamsale su se žive naučne diskusije - od ekonomike do genetike. Javnost rada se uvećavala...
       To su bili dometi ’otopljavanja’, ali ne i ’destaljinizacije’ - koja nije bila ni planirana. Nije bilo promena ni u političkom, niti u ekonomskom sistemu, u sistemu vlasti nastalom i ojačalom tridesetih godina za vreme Staljina i ne bez njegovog odlučujućeg uticaja. Zar nije i osnovni zakon zemlje iz 1936. bio nazvan ’Staljinovim Ustavom’! Nije, naravno, u nazivu stvar. Jer, taj je Ustav bio i dobar, dovoljno demokratičan, ali je pod Staljinom bio stvoren sistem vladanja društvom koji je dozvoljavao i najgrublje kršenje ustavnih prava građana.
        ’Tajnim referatom’, drugim rečima, izvedena je kritika ’kulta ličnosti’ i bili su stvoreni uslovi 'za savladavanje njegovih najgrubljih posledica, što je i donelo društvenu klimu nazvanu ’otopljavanje’. Ali, nisu odmah bili stvoreni uslovi u ikojima bi bila dozvoljena i  kritika staljinističkih deformacija u političkom sistemu socijalizma. Stoga je i pojam ’destaljinizacije’ bio i ostao više varka nego realnost.
       Uprkos svemu, uprkos ograničenim dometima ’tajnog referata’ i kritike ’kulta ličnosti’, taj događaj na 20. kongresu KPSS — kako se ispostavilo u naredne tri decenije — bio je i ostao od velikog istorijskog značaja. Duh je pušten iz lampe i malo je verovatno da ga iiko može vratiti u n j u . . .
. . .        Šta se, u međuvremenu, događalo u Sovjetskom Savezu? Pokušajmo da na to podsetimo sasvim ukratko.
            Što se istine o Staljinovom dobu tiče, neuporedivo je više i dublje nego u ’tajnom referatu’ odavno o njoj napisano -u mnogim književnim delima, u memoarima i svedočenjima druge vrste, u istorijskim knjigama. Mnoge od tih knjiga postale su rariteti, nemoguće ih je naći, ali one postoje i one su pročitane. Ima i rukopisa i  koji čekaju na objavljivanje. U sovjetskoj sredini je ne jednom potvrđeno Bulgakovljevo verovanje da ’rukopisi ne gore’.
          Posle ’otopljavanja’ i uzleta u (tom blcviru, u Sovjetskom Savezu je naišlo i poduže doba (u vreme Leonida Iljiiča Brežnjeva — op. P. P.)- kada je bujica o istini istorijske prošlosti gotovo bila presahla, kada se pominjanje 20. kongresa KPSS bilo veoma proredilo, kada se sa istorijskom ličnošću Staljina počelo politički da koketira (gotovo u izvinjavajućem tonu i za sve što mu se posthumno neprijatno dogodilo), kada je politički bila inspirisana formula da Partija i narod ’objektivno ocenjuju kako pozitivne, tako -i negativne strane delatnosti Staljiina’, kada je odupiranje ma kakvim promenama u političko-ekonomskom sistemu bilo jako i postojano. . . «

Petar Požar, Jugosloveni žrtve staljinskih čistki ,Beograd, Nova knjiga, 1989,str. 372, ( 20 - 28 str.)