недеља, 6. новембар 2016.

(Ne)dela Gospoda Boga, Žoze Saramago





Istorija čovečanstva je istorija
njegovog nesporazuma s gospodom,
niti on razume nas niti mi razumemo njega.

Žoze Saramago

 Žoze Saramago – Kain,




Kada je Gospod, takođe poznat kao bog, shvatio da Adam i Eva, naizgled po svemu savršeni, ne ispuštaju iz usta nijednu reč pa čak ni najprostiji 
zvuk, zacelo se morao naljutiti na samog sebe, kad već nije bilo nikog drugog u edenskom vrtu na koga bi mogao da svali krivicu za tu ogromnu grešku, dok su sve druge životinje, nastale sve, kao i dvoje ljudi, iz božanskog neka bude, već uživale u sopstvenom glasu, jedne mukanjem i rikanjem, druge groktanjem, besa, neprimerenom nekome ko bi to sve mogao da stuštio se do njih dvoje i, prvo jednom pa drugom, bez promišljanja, ne časeći ni časa, metnuo im jezik u usta. Iz zapisa u kojima su, tokom vremena, nasumice beležena zbitija iz tih pradavnih vremena, bilo zarad moguće potonje kanonizacije ili kao plod apokrifne uobrazilje neizbežno jeretičke, nije razjašnjena nedoumica kakav je to jezik bio, da li onaj savitljiv i vlažan mišić koji se mrda i migolji u usnoj duplji a ponekad i van nje, ili govor, takođe zvan govorni jezik, na koji je gospod nažalost zaboravio i za koji ne znamo koji je, jer od njega nije ostao nikakav trag, čak ni srce urezano u kori drveta s romantičnom porukom poput, recimo, Volim te, evo. Kako jedna stvar, u principu, ne bi trebalo da ide bez druge, verovatno je druga namera nasilne intervencije gospodnje na nemušte jezike svojih potomaka bila da im omogući dodir s najdubljom nutrinom telesnog bića, takozvanim tegobama postojanja, da bi, uskoro, već sa izvesnom svešću o tome što ih je zadesilo, mogli da izraze svu zbrku i zbunjenost koji su se u njima gomilali, pustivši svojim mislima da izađu kroz vrata, odnosno usta. Sve je moguće. Kao savestan zanatlija, što mu najviše i priliči, osim što je hteo da s dužnom poniznošću nadoknadi prethodni nemar, gospod je želeo da se uveri da je njegova greška ispravljena, te zato upita Adama, Ti, kako se zoveš, a čovek odgovori, Ja sam Adam, tvoj prvenac, gospode. Zatim se tvorac okrete ženi, A ti, kako se zoveš, Ja sam Eva, gospode, prva dama, odgovori ona sasvim izlišno, budući da druga nije ni postojala. I gospodu bi po volji, oprosti se s jednim očinskim, Doviđenja, i ode svojim poslom.
Tada, po prvi put, Adam reče Evi, Hajmo u krevet. Set, treći sin, doći će na svet tek sto i trideset godina kasnije, ali ne zato što je majčina bremenitost zahtevala toliko vremena da bi dovršila proizvod-nju novog potomka, već stoga što je gonadama oca i  majke, odnosno mošnicama i materici, trebalo više od jednog veka da sazru i razviju neophodnu oplodnu moć. Nestrpljivcima treba reći da se fiat desio samo jednom i nikada više, da muškarac i žena nisu sprave za punjenje kobasica, hormoni su vrlo složena stvar, ne nastaju tek tako preko noći, ne mogu se naći u apotekama niti u samoposlugama, treba im dati vremena. Pre Seta došli su na svet u kratkom razmaku prvo Kain a za njim i Avelj. Ono što moramo odmah da pomenemo jeste smrtna dosada u dugim godinama koje su proveli bez komšija, bez razonode, bez ijednog deteta koje bi puzalo između kuhinje i dnevne sobe, bez drugih poseta izuzev onih gospodnjih, a i one su bile veoma retke i kratke, s velikim pauzama od deset, petnaest, dvadeset i pedeset godina, možemo pretpostaviti da je malo nedostajalo pa da ti usamljeni žitelji zemaljskog raja sami sebe doživljavaju kao neke jadne siročiće napuštene sred prašume univerzuma, premda nisu bili kadri da objasne šta to znači biti siroče i napušten. Istina je da je svako malo, a i to malo često je izostajalo, adam govorio evi, Hajmo u krevet, ali bračna monotonija, pogoršana, u slučaju ovo dvoje, jednoličnim pozama usled nedostatka iskustva, već tada se pokazala jednako pogubna kao najezda drvomoraca koji nagrizaju krovnu gredu. Spolja gledano, izuzev nešto malo praha koji tu i tamo iscuri iz sićušnih šupljina, šteta je skoro neprimetna, ali tamo iznutra odvija se nešto sasvim drugo, ne zadugo ispostaviće se da od nečega što je naizgled delovalo tako stameno neće ostati ništa. U takvim prilikama, neki smatraju da rođenje deteta može imati osvežavajuće dejstvo, ako ne na libido, koji zavisi od hemijskih procesa mnogo složenijih nego što je
menjanje pelena, a ono bar na osećanja, što, mora se priznati, nije mali ćar. Što se tiče gospoda i njegovih sporadičnih poseta, prvu je učinio da bi video kako su se Adam i Eva skućili, druga da bi saznao da li su iz seoskog života izvukli neki berićet, a treća da bi ih izvestio da ne namerava uskoro da se vrati jer mora da obiđe druge rajeve koji takođe postoje u prostorima nebesnim. Zapravo, pojaviće se ponovo tek mnogo kasnije, jednoga dana čiji datum nije zabeležen, da bi prognao nesrećni par iz edenskog vrta, zbog gnusnog zločina koji su počinili okusivši plod sa drveta poznanja dobra i zla. Ta epizoda, od koje je potekla prva definicija o dotad nepoznatom istočnom grehu, nikada nije bila dobro objašnjena. Prvo i prvo, čak i najoskudnija inteligencija lako bi pojmila da je uvek bolje biti obavešten nego čamiti u neznanju, pogotovo kad je reč o tako osetljivim pitanjima kao što su ova koja se tiču dobra i zla, jer svako ko se njima pozabavi izlaže se opasnosti, a da toga nije ni svestan, da bude osuđen na večitu kaznu u paklu koji vo vremja ono još nije bio ni izumljen. Drugo, i slepac bi video kolika je bila nesmotrenost gospodnja, jer da je on uistinu hteo da ne jedu od tog ploda, ništa lakše, dovoljno je bilo da ne posadi to drvo, ili da ga postavi na neko drugo mesto, ili pak da ga opaše bodljikavom žicom. I treće, nisu adam i eva otkrili da su goli zato što su se ogrešili o božju zapoved. Bili su već goli-golcati kad su išli u krevet, a ako bog dotad nije primetio tu tako očiglednu bestidnost, krivo je tome njegovo roditeljsko slepilo, po svemu sudeći neizlečivo, koje i nas sprečava da vidimo da su i naša deca, na koncu konca, jednako dobra ili zla kao i sva druga. Ali vratimo se našoj priči. Pre no što nastavimo ovu poučnu i neporecivu povest o kainu koju smo, s dosad neviđenom odvažnošću, natovarili sebi na leđa, možda bi bilo uputno, kako se čitalac ne bi iznova petljao s anahronim merama i aršinima, uspostaviti neki kriterijum u hronologiji događaja. Tako ćemo postupiti, dakle, i najpre razjasniti zlobne komentare koji dovode u sumnju Adamovu sposobnost da napravi dete u svojoj sto i tridesetoj godini. Na prvi pogled reklo bi se da nije u stanju, ako se oslonimo samo na pokazatelje plodnosti naših dana, ali tih sto i trideset godina, u tom prvom detinjstvu sveta, nisu značile ništa više od obične drčne adolescencije koju bi čak i najmlađahniji kazanova sebi poželeo. Osim  toga, valja podsetiti da je adam poživeo devetsto i trideset godina, tako da mu je malo nedostajalo da  se ne udavi u opštem potopu jer je umro za života Lamekovog, oca onog noja, budućeg graditelja barke.
Dakle, imao je vremena napretek da natenane pravi decu koju je napravio, i još mnogu drugu da mu se tako prohtelo. Kao što smo već rekli, drugi, koji je došao na svet posle kaina, bio je avelj, jedan plavušan, naočit, koji će, pošto je najpre bio obasut svim blagodatima gospodnjim, skončati na najgori mogući način. Trećeg, kao što je takođe rečeno, nazvaše set, ali taj neće ući u ovu pripovest, koju malo-pomalo ispredamo uza sve obzire jednog povesničara, te ćemo ga ovde ostaviti, samo ime i ništa više. Ima i onih koji tvrde da se baš u njegovoj glavi začela ideja o stvaranju religije, ali tim smo se osetljivim pitanjima već obilato bavili u prošlosti, s površnošću koja je po mišljenju nekih stručnjaka bila za svaku osudu, i takva da će nam najverovatnije biti stavljena na dušu kada dođe sudnji čas i kada će, bilo zbog preterivanja ili zbog uzdržavanja, sve duše biti kažnjene. Sada nas jedino zanima porodica čija je glava tata adam, i to prilično loša glava, jer kako bismo je drukčije nazvali kad je bilo dovoljno da mu žena donese zabranjeni plod poznanja dobra i zla pa da se nepouzdani rodonačelnik ljudskog roda, nakon što se femkao, istini za volju više iz svog kaprica nego iz istinskog ubeđenja njime zagrcne, i ostavi nas, muškarce, zanavek obeležene tim dosadnim odgriskom jabuke koji se zaglavio pa ni tamo ni vamo. Ima i onih koji će reći da Adam nije stigao da sasvim proguta tu kobnu voćku zato  što mu se gospod iznenada ukazao želeći da sazna šta se tamo dogodilo. Odmah ćemo, pre nego što zaboravimo ili nas tok priče ponese i taj detalj učini nebitnim, pomenuti posetu koju je jedne vrele letnje noći gospod učinio edenskom vrtu tajno i kriomice.
Kao i obično adam i eva spavali su goli, jedno pored drugog, ne dotičući se, savršeno bezazlen ali varljiv prizor. Nisu se probudili a ni gospod ih nije probudio. Ono što ga je tu dovelo bila je namera da ispravi jednu falinku učinjenu u proizvodnji koja je, kako je napokon shvatio, ozbiljno naružila njegova stvorenja a to je bilo, zamislite samo, nedostatak pupka. Bela površina kože njegovih beba, koju blago rajsko sunce nije uspelo da preplane, bila je previše gola, previše izložena, na neki način opscena, ukoliko je ta reč u ono vreme uopšte postojala. Bez oklevanja, da ih ne bi probudio, bog pruži ruku i nežno pritisnu vrhom kažiprsta adamov stomak, zatim hitro načini jedan kružni pokret i pojavi se pupak. Isti zahvat ponovljen na evi dao je slične rezultate, s bitnom razlikom što je dizajn kontura i nabora njenog pupka ispao uspeliji. Bio je to poslednji put da je bog pogledao neko svoje
delo i zaključio da je uspelo.

Pedeset godina i jedan dan nakon te srećne hirurške intervencije kojom će započeti nova era u este-
tici ljudskog tela prema opštem shvatanju da se na njemu sve dade popraviti, desila se katastrofa. Najavljen praskom groma, ukaza se gospod. Pojavio se odeven drugačije no obično, u skladu sa onim što bi možda mogla biti nova moda na nebu, s trostrukom krunom na glavi i stežući skiptar kao korbač. Ja sam gospod, povika, ja sam onaj koji jeste. U edenskom vrtu zavlada mrtva tišina, nije se čuo ni zuj ose, ni lavež psa, ni pijuk ptice, ni rik slona. Samo je jedno jato čvoraka koje se raskomotilo na nekoj granatoj maslini što je tu stajala još od vremena postanka vrta prhnulo u jednom mahu, a bilo ih je na stotine, da ne kažemo na hiljade, da su skoro zamračili nebo. Ko se oglušio o moju zapoved, ko se mašio ploda sa moga drveta, upita bog, bacivši na adama jedan plamenit pogled, što je izraz koji se obično ne upotrebljava ali je dovoljno jak i rečit. Sav očajan, siromah čovek pok-šao je bez uspeha da proguta parče jabuke koje ga je odavalo, ali ono mu je zapelo u grlu pa nije mogao ni da bekne, ni napred ni nazad. Odgovaraj, gnevno povika gospod, dok je preteći zamahivao skiptrom. Stisnuvši petlju, svestan da je ružno bacati krivicu na drugoga, adam reče, Žena koju si mi dodelio da živi sa mnom dala mi je plod s tog drveta i ja sam jeo. Okrete se tada gospod prema ženi i upita, Šta si to učinila, nesretnice, a ona odgovori, Zmija me jeprevarila i ja sam jela, Lažljivice jedna, nema zmija u raju, Gospode, nisam ja rekla da ima zmija u raju, ali kažem da sam usnila san u kome mi se javila jedna zmija i rekla mi, Znači gospod vam je zabranio da jedete plod svih voćaka u vrtu, a ja sam odgovorila da to nije istina, da samo ne smemo okusiti plod s drveta koje stoji nasred raja i da ćemo umreti ako ga se mašimo, Zmije ne govore, u najboljem slučaju sikću, reče gospod, Ova iz mog sna je govorila, I šta je još rekla, može li se znati, upita gospod, trudeći se da rečima prida podrugljiv ton koji se nimalo ne slaže s nebeskim dostojanstvom njegove odeće, Zmija je rekla da nećemo umreti, Aha, tako znači, gospodova ironija bila je sve očiglednija, po svemu sudeći
ta zmija umišlja da zna više nego ja, To sam sanjala, gospode, da ne želiš da okusimo od tog ploda jer bi nam se otvorile oči i spoznali bismo zlo i dobro kao što ih poznaješ i ti, gospode, I šta učini, ženo zabludela, ženo mahnita, kad se probudi iz tako divnog sna, Otišla sam do drveta, jela od ploda njegovoga i odnela ga adamu, pa je i on jeo, Zapeo mi je ovde, reče Adam, dodirnuvši grlo, Baš lepo, reče gospod, što ste tražili, to ćete i dobiti, od ovog časa svršeno je s vašim lagodnim životom, tebi ću, evo, mnoge muke zadati kad zatrudniš, s mukama i bolom ćeš decu rađati, a ipak će te i dalje tvoj čovek privlačiti, i on će ti biti gospodar, Jadna moja evo, loše si počela, tužna će biti tvoja sudbina, reče eva, Bila misliti ranije, a što se tebe, adame, tiče, zemlja je zbog tebe već prokleta, i s mukom ćeš se od nje hraniti do svojega veka, trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko, u znoju lica svoga ješćeš svoju koru hleba, dokle se ne vratiš u zemlju, od koje si nastao, zaista, siroti adame, ti si
samo prah i u prah ćeš se vratiti. Rekavši to, gospod stvori nekoliko životinjskih koža da pokriju golotinju  Adama i Eve, koji su jedno drugom saučesnički namigivali jer su još od prvog dana znali da su bili goli i time su se dobrano okoristili. Tad reče gospod, Pošto je spoznao dobro i zlo čovek je postao ravan bogu, sad bi mi samo još falilo da uberete i plod sa drveta života da biste jeli od njega i živeli vo vjeki vjekov, samo još to fali, dva boga u jednom univerzumu, zato izgonim tebe i ženu tvoju iz ovog edenskog vrta, na čiju ću kapiju postaviti jednog heruvima s plamenim mačem, koji neće pustiti nikoga da uđe, a sada odlazite, gubite se odavde, da vas moje oči više ne gledaju. Zaogrnuti smrdljivim kožama, teturajući se klecavim koracima, Adam i Eva ličili su na dva orangutana koji su se prvi put uspravili na noge. Izvan edenskog vrta zemlja je bila jalova, negostoljubiva, gospod nije preterao kada je adamu zapretio trnjem i korovom. I kao što je takođe rekao, svršeno je s lagodnim životom.






OBRAČUN SA JUDEOHRIŠĆANSTVOM?


Marko Tošović



Književna kritika se odavno potrudila da Kaina pozdravi kao Saramagov poslednji obračun sa judeo-hrišćanskom tradicijom. Shodno tome, okoreli konzervativci i predstavnici klera nastavili su anatemama da rešetaju portugalskog nobelovca. Istina, Bog je u Kainu predstavljen kao prevrtljivi negativac, neko kome se ne sme slepo verovati, Gargamel, sujetna i osvetoljubiva spodoba, dripac, nepouzdan i neodgovoran otac sklon čedomorstvu kojeg bi svako poželio da upita – pa zašto si ih uopšte pravio kada o njima ne želiš da brineš? Kao jedini svedok božijih podlosti, grehova i (ne)dela, kao pozitivan junak i oponent raskalašnom Bogu, pojavljuje se biblijski izrod i bratoubica Kain.


Odrađujući svoju kaznu Kain luta starozavetnim pričama (ne slučajno jašući na magarcu!) koje su u romanu opisane kao prošli i budući vidovi sadašnjosti. Osudivši najstarijeg Adamovog sina na večno lutanje Gospod je nehotice stvorio sopstvenu savest, špijuna i uhodu koja će sa njim, tokom čitavog romana, voditi moralne bitke. Preispitujući pukotine i zatamljena mesta starozavetnih priča, počevši od prvog greha i nastanka sveta, preko zidanja Vavilonske kule, pada Sodome i Gomore, izrailjskih ratova, rušenja Jerihona, Avramovog žrtvovanja i Jovovih muka, pa sve do Noja i potopa, Saramago sa biblijskim alegorijama i parabolama ne polemiše služeći se suvoparnom logikom koja u takvoj situaciji postaje izlišna, već upravo pomenutim biblijskim oružjem začinjenim finesama modernog govora.

 .

Uprkos do sada ispisanim redovima pokušaćemo da objasnimo zašto je Saramagov roman besmisleno shvatati kao puki ateizam, te kako je dosadašnja percepcija Kaina uglavnom rezultat nedovoljno pažljivog čitanja.
Definisati Saramagov roman kao blasfemiju Starog zavjta problematično je ukoliko ovaj pojam usko shvatimo kao bogohuljenje, tim pre što se blasfemija može „prevesti“ i kao obesvećivanje. S tim u vezi, Saramago se prema Bibliji odnosi isključivo kao prema književnom tekstu, a ne kao prema sakralnom zapisu Svetog duha, pa se u skladu sa tim u pitanje dovodi status Boga kao književnog junaka i literarnog simbola, a ne status Vrhovnog dobra kao etičke kategorije. Ne radi se, dakle, o obezvređivanju vere, već o narušavanju kanonskog položaja i polemici sa dogmatskim načinom mišljenja. Smisao takve polemike, poput smisla verovanja, leži upravo u ubeđenju da je postojanje najuzvišenijeg moralnog sistema vrednosti ipak moguće. Drugim rečima, nije poenta u šegačenju sa verom, već u obesvećivanju (starozavetnog) teksta koji je sopstvene ideje o dobru i zlu kanonizovao i (samo)proglasio za najmerodavnije. U prilog ovakvom razmišljanju ide i činjenica da se Saramago u Kainu ne poigrava samo sa biblijskim/hrišćanskim, već i sa podjednako osetljivim pravopisnim kanonom, pa je divno čudo kako nipodaštavanjem tih pravila nije na sebe navukao gnev lingvista i lektora. Ako začeprkamo po rečniku književnih termina možda bi Saramagov roman najpreciznije bilo definisati kao burlesku, literarnu tvorevinu koja se u teoriji ukratko definiše kao preterivanje u osporavanju, parodiranju i komici na račun ustaljenih estetskih i moralnih načela, naročito onih koji se dogmatski smatraju uzvišenim.

Nije nepoznato da književni tekstovi u svom tkivu često sadrže čestice koje otkrivaju biblijski DNK. Taj DNK, međutim, često zna i da mutira u književno-filozofsku raspravu sa Biblijom. Dovoljno je samo pomenuti Zločin i kaznu gde se na još dubljem nivou razmatra Kainova pozicija u Svetom pismu. Saramago, nasuprot Dostojevskom, pribegava šarmantnom humoru, parodiji i polemici prilagođenoj jeziku neiskusnih čitalaca. Kontraverznost Saramagovog dela ogleda se u tome što iz njegovih redova progovaraju oni koji u Bibliji uglavnom cenzurisani ćute. Kao jedan od kompleksnijih delova romana izdvaja se momenat božijeg kušanja Avrama. Kjerkegor je u jednom od svojih filozofskih spisa takođe problematizovao ovu biblijsku priču suprotstavljajući Avramovom izboru Antigonin. Suština Avramovog problema je u tome što on misli biblijski, pa se postavlja pitanje šta bi Gospod uradio da je Avram, poput Antigone ili Kaina, razmišljao izvan kanona, te iz ljubavi (a to je biblijska vrlina!) odbio da žrtvuje Isaka.
Caravaggio, The Sacrifice of Isaac (1603)
Caravaggio, The Sacrifice of Isaac (1603)
Kain, prozrevši božje licemerje, svaki put pronalazi način da kazni Tvorca i upozori ga na njegove prestupe. U parodiji „Postanja dvadeset drugog“ iz Prve knjige Mojsijeve upravo se Kain, umesto anđela koji kasni, pojavljuje kao Isakov spasitelj. Promišljeno i inteligentno pisanje akumulira u trenutku kada prisustvo anđela u biblijskom tekstu Saramago želi da podvuče kao izveštačeno i mehaničko, što se manifestuje i na duhovnom i na fizičkom planu – anđeo, poput štrebera, izgovara napamet naučene božanske reči, a uzrok njegovog kašnjenja je mehanički kvar krila. I konačni final touch ovog momenta predstavlja fingirani dijalog Avrama i Isaka koji se odvija nakon „žrtvovanja“, a koji ne postoji u biblijskom tekstu – zaista je potpuno otkačeno razmisliti šta bi sin mogao da upita oca koji je sa njim želio da postupi kao sa žrtvenim jagnjetom zarad tamo nekog Boga, te zašto je takav dijalog izostavljen iz Biblije.

Kaina je, dakle, moguće čitati kao književni apokrif koji prkosi kanonu, ali nikako kao jeretički spis. Damjanovski rečeno, to je jedan pogled na Bibliju iskosa, a u istinitost sopstvenog zapisa da „S gospodom bogom nema šale“ uverio se i sam Saramago jer nije bio te sreće da, kao Sava Damjanov, sam kaže kad je dosta. Poslednje delo, roman Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače, ostalo je nezavršeno jer ga je Bog, nakon čitanja Kaina, pozvao kod sebe. Čini se da rasprava još uvek nije gotova.

William Bouguereau,The First Mourning(1888)

                                     William Bouguereau,The First Mourning(1888)


izvor 

2 коментара:

Анониман је рекао...

Religije nadilaze vreme i nacionalne granice sa svim prastarim boljkama vrste.Isti smo k'o što smo bili. Plaćamo visoku cenu istrajnosti gluposti.
pesnik u prolazu

L2 је рекао...

Jedan od dugogodišnjih predavača na Sorboni Leon Brinšvik napisao je "Ostala nam je još uvek šansa da spasimo svoju civilizaciju..pod uslovom da se politička životinja seti da je takođe razumna životinja". Političku životinju slobodno možemo da zamenimo sa religioznom. Danas je izvesno da čovek nije samo razumna životinja;ljudskost, koju uglavnom povezujemo sa zdravim razumom je ideal daleko od naše realne prirode. Nju je istorija osporila, istorija ljudskih gluposti koja će odrediti i našu konačnu budućnost.

Постави коментар