Delphi- Proročište

Delfi (Δελφοί), arheološko nalazište koje se nalazi na južnoj strani masiva Parnasa visokog 2459 m u centralnoj Grčkoj, koje ima dva visoka stena, Fedriade, odvojene klisurom (sa izvorom Kastalije) kao zidnim zidom i gde je čuveno proročansko svetilište čije su izjave imale dubok uticaj na verski i politički život u staroj Grčkoj. 

(I) 

Topografija i istorija . 

Dok je pravo svetište (τὸ Ἱερόν), koje se penjalo uz padinu poput izduženog trapeza između zidova peribolusa, ležalo na pozadini stena, dublje u dolini nalazi se kompleks ruševina, koji se nazivaju Marmaria („mramor blokovi '), i gimnastička sala.

Kao u gigantskom amfiteatru, ide pogled sa visokog D. preko planinskih zidina i doline, isprescan potokom Plistus, sa jednim moćnim maslinikom, premq Korintskom zalivu i luci Itea, gde su velike gomile hodočasnika "sletale". Sadašnje selo D. nastalo je premestanjem iznad ruševina prema zapadu.

Već u drugom milenijumu pre nove ere D. je bio sveto mesto, o čemu svedoče ostaci svetilišta i ostaci tla u Hieronu i Marmariji . Homerske pesme pominju rani hram, koji je morao imati ograđeni prostor. Godine 548/547. izgoreo je hram u kojem su se dva puta godišnje sastajali delegati Pilejsko-delfijske amfiktije i gde je Apolon bio visoko božanstvo, u čiju su se čast svake četiri godine slavile Pitijske igre i svetkovine. Temeljito obnovljeno i prošireno svetilište, čiji su zaštitnici bili i kraljevi Krez i Amasis , nije uništeno tokom perzijskih ratova : nakon ovih ratova Grci osvajači dali su mu čuveni delimično očuvan spomenik pobede, Zmijski stub, koji se danas nalazi u Carigradu. . Tri 'sveta' rata vođena oko poseda svetilišta (590., 448. i 356.-346.) nanela su velike gubitke bogatstvu poseda; nakon treće, Filip II Makedonski je postao gospodar verskog centra Grčke. Nakon napada i pljačke Gala - navodno odbačenih božanskom intervencijom - 279. godine, vlast nad D. dugo je ležala u Etolskom savezu ; postepeno je nastupio pad, čemu je doprinela Sullina pljačka, ali je delomično vraćeno naklonošću Nerona , Trajana i Hadrijana . Od 381. godine nove ere, verski značaj D. je uništen uzastopnim carskim zabranama, posebno od strane Teodosija I ; bila je izložena pljački blaga i građevinskog materijala i postepeno je zatrpana zemljotresima i rušenjem planina. Na tako nestaloj svetinji izraslo je siromašno selo, što je uvelike otežavalo istraživanja od 1838. godine. Tek nakon preseljenja ovog naselja, posebno od 1892. godine, francuska arheološka škola u Atini mogla je da preduzme sistematska istraživanja tla u Hijeronu, a od 1920. godine i u ne manje važnom kultnom području u dolini Marmarije

( II)

Polja ruševina .

(A) 

Da li je moderni muzej sa svojim vrednim nalazima kao što su građevinski delovi i reljefne ploče riznica, hramske skulpture, natpisi s notnim zapisima, rimske skulpture i posebno bronzani kočijaš otkriven 1896. (zavetna ponuda iz tiranin Polizal iz Gele, 476, a možda i delo Pitagore iz Regija ), koji je nekada pripadao zaprezi od četiri konja, prva faza D.-ove posete, glavni cilj je nesumnjivo stvarno svetište, Hijeron, sa polja ruševina u kojem su opis Pausanije , Plutarhovi spisi i brojni natpisi omogućili identifikaciju većine spomenika. Na ograđenoj trapezoidnoj lokaciji od približno 2,5 hektara dimenzija 135 x 190 m , može se razlikovati pet topografskih komponenti - isključujući stadion koji se nalazi izvan i viši od Hierona .

1. Na aveniji koja ide paralelno sa južnim zidom i gde počinje put procesije (ulaz je u jugoistočnom uglu kod rimske pijace) nalazili su se monumentalni pokloni kao što je pobednički znak Čuvara flote (4), spomen obeležju za kraljeve Arga (7-9) i neke riznice, izložbene zgrade u kojima je dotični grad čuvao darove svojih građana. D. broji 25 takvih tezaurusa; ono Atinjana je potpuno obnovljeno. Na 'Zegelaanu' su bile one Sikiona (III) i Sifnusa (IV), na laktu ulice Atene (XI), blizu gradske većnice (XXVI) i stene Sibile (17). Najstariju riznicu, Korintsku (XXIV), posvetio je tiranin Kipsel (oko 600. pne.), kasnije sagrađena bila je ona Knidska (XXV; 550.: Karijatide su korištene kao stubovi), ona Masalije (525. god. Marmarija), Sifnova (IV; 525.), Sikiona (III; 510.) i Atinjana (XI; početak 5. veka).

I. Apolonov hram
II. Pozoriste
III. Treasure House of Sicyon
IV. Sifnusova riznica
V. Kuca sa blagom ( Megare?)
VI. Riznica Tebe
VII. Trezor (Beotije ?)
VIII. Kuca sa blagom (Potidea?)
IX, Drevna i u istena riznica (Atinska ?)
X. Unistena kuca sa blagom (Etrurije ?)

XI. Riznica Atinjana
XII. Neimenovana kuca sa blagom ( delisch)
XIII. Riznica Kirene
XIV. Prytaneum
XV.-XVI Unistene kuce sa blagom
XVII. Kuca s blagom ( Aka tova)
XVIII.-XIX Temenis i Dionisijeva svetista
XX. -XXIII. Unistene zgrade i kuca sa blagom

XXIV Riznica Korinta
XXV. Cnidus Treasure House
XXVI. Gradska vecnica ( Bouleuterion)
XXVII-XXX.u istene zgrade
XXXI. Riznica u kojoj je pronadjena statua Antinoja
XXXII. Teme os i Pojsedonov hram

2.Ispod poligonalnog zida prekrivenog mnogim natpisima, koji su podržavali terase hrama, Naksijci su posvetili sfingu na visokom stupu (18), Atinjani stou (23), u kojoj je bio izlozen plen iz perzijskih ratova. Mali festivalski trg ispred njega, Ἅλως, bio je topografsko središte čitavog svetišta.

3. Istočno od velikog hrama nalazile su se riznice i veliki zavetni prinosi kao što su zmijski stup (27), kočija s Rodosa (28), veliki oltar koji je podigao Kius (31), tronošci Dinomenida (36 ), Atalova dvorana (38), grupa Daoha (40) i počasni stup Emilija Pavla (26).

4. Svetilištem je dominirao veliki hram (I) na visokoj terasi; neki od njegovih stubova su ponovo podignuti. Između hrama, građevine koja je stajala osam vekova, i svete ulice u podnožju polijalnog zida ležala je centralna terasa poduprta ovim zidom, na kojoj su otkriveni ostaci drevnih kultnih mesta, kao što je Svetište Zemlje ( 16), koji datiraju iz preapolinskog vremena. Mit o zemaljskom zmaju Pitonu sačuvan je u epitetu Pitija osvajača Apolona, ​​u ime svestenice Pitije i u Pitijskim igrama . Na mestu hrama iz 4. veka pre nove ere (završen 373/372. godine) već je u 7. veku postojalo veoma staro svetilište , koje je posle uništenja 548/547. godine zamenjeno arhaičnim hramom. Treći hram - ako se ne pretpostavlja postojanje prethodnika hrama iz 7. veka - imao je 6 puta 15 stupova (23,8 x 60,3 m). Apolonov hram je bio dom boga i sedište proročišta. Potonje se mora poistovetiti s nekom vrstom aditona, ali nakon temeljnog uništenja područja, ništa od toga se ne može naći u ruševinama. Samo na osnovu tekstova i slika moguće je rekonstruisati neke aspekte konsultacija proročanstva sa bilo kojim stepenom verovatnoće.
5. U severnom delu svetog ograđenog prostora, pored nekih već spomenutih spomenika, nalazila se i gotovo potpuno uništena klupska kuća (λέσχη) Kniđana, u kojoj su se nekada nalazila umetnička dela slikara Polignota (uništenje Iliuma i poseta podzemnom svetu). Severozapadni ugao zauzimala je počasna dvorana koju je Krater posvetio lovu na lavove Aleksandra Velikog i ispunjena radovima vajara Lizipa i Leohara . Prilično dobro očuvano pozorište (5000 mesta) sagrađeno je u 4. veku, ali je više puta renovirano.

Stadion se nalazi mnogo više od ovog pozorišta (177,5 x 25 m; 7000 mesta); hipodrom se jedva mogao sagraditi uz stenu , možda se nalazio u ravnici Crisa, negde u velikom masliniku u dolini.

(B)

Na istočnom ulazu u gradske zidine D. nalazilo se sveto područje boginje Atene, koja je, kao plemenska boginja stanovnika Fokide, obožavana kao Pronaia ('ona koja stoji ispred Apolonov hram'). Stari hram od tufa iz 6. veka (2) zamenjen je dorskim hramom (3) koji se nalazio zapadnije nakon što je uništen prirodnim silama i ljudskim rukama. Sačuvani su značajni ostaci riznice Mesalije (4) sa eolskim građevinskim elementima.

Glavna - delimično restaurirana građevina u ovom sektoru je okrugla građevina od pentelnog mermera, tolus (5), čija se namena u antici još nije mogla sa sigurnošću utvrditi. Nedaleko odavde i malo više nalaze se ruševine zgrada koje pripadaju svetu sporta: Palaestra, termički kompleks, trkačka staza i bazen.

(III) 

Proročište iz Delfa . 

Priroda proročišta, koja je već u kasnim heladskim vremenima bila povezana s kultom Geje , prethodnice Apolona, ​​ne može se jasno odrediti iz drevnih izveštaja. Kada je bog kasnije postao gospodar proročišta na miran ili nasilan način, literatura i umetnička dela pružaju sve vrste detalja o rascepu zemlje i opojnim isparenjima, o funkciji lovora, tronošca i izvora, o postupcima i postupcima. Pitije (žvakanje lovorovog lista, kupanje i piće iz izvora Kastalije), o onima koji su se konsultovali sa proročištem i delima koja su činili (žrtvovanje, izvođenje proksena, pojavljivanje u Pitiji ), a da se nije moglo utvrditi detaljno koji su elementi igrali ulogu u proročanstvu. Uopste je prihvaćeno da je u aditonu, najsvetijem i najskrivenijem delu hrama, Pitija sedela na tronošcu sa zdelom u ruci i odgovarala na pismena i usmena pitanja putem božanskog, verovatno stvorenog nadahnuća. Sveštenici su joj bili pomagači u tome; odgovori su snimljeni u prozi ili metru i možda su dopunjeni ili uređeni pre. Ove proročanske izreke, čije su, pored svog zagonetnog i dvosmislenog karaktera, slike i uvek poseban jezik često upečatljivi, često su bile didaktičke prirode i nisu bile primenjive samo na prikazani slučaj; ovo im je često davalo opštiji autoritet u helenskom svetu. Među pitanjima na koja je proročište odgovaralo s potvrdom, savetom ili neodobravanjem bila su neka koja su se ticala etičke svesti, druga su se odnosila na emitovanje naselja ili obožavanja bogova i heroja, treća na versko ili političko zakonodavstvo ili na praktična pitanja kao što su organizacija kalendara.

Proročište, koje je bilo pod zaštitom amfiktije iz 8. veka pre nove ere , bilo je „mesto hodočašća“ za Helene i ne Helene, a zahvalnost i poštovanje prema svetinji neprestano su se izražavali u bezbrojnim darovima i zavetnim prinosima od gradova i mesta, u izložbenim zgradama, gde se čuvalo blago i brojni natpisi. Iako se činilo da je proročište bilo na strani neprijatelja u persijskim ratovima, zadržalo je veliku slavu u 5. veku, ali su već spomenuti politički događaji u narednim vekovims izazvali pad; Proročište je doživelo preporod u prvim vekovima carskog perioda sve do dinastije Severi. Hrišćanstvo je nesumnjivo bilo glavni uzrok njegove propasti. Od antičkih autora koji su pisali o proročištu, najvažniji je bio Plutarh , koji je i sam bio sveštenik u D. i objasnio značenje proročišta u tri traktata.

Dublje značenje koje je ležalo i u proročkim odgovorima sa njihovim ohrabrivanjem na poštovanje bogova i njihovom podrškom vladi u zakonodavstvu i planovima proširenja, i u rečima mudrosti poznate kao ἱεροὶ λόγοι, stvorilo je osnovu za opstu teologiju i etike, koja, međutim, nikada nije postala zapovedna dogmatika. Određene izjave su praktički samo formulacija opsteprihvaćenih koncepata poput onog o ljudskom preteranom samopouzdanju koje su kažnjavali bogovi: pozivaju na samorefleksiju (γνῶθι σεαυτόν) i na umerenost (μηδὲν ἄγαν, μέτριον, μέτριον, μέτριον, μέτριον) . zidovi hrama u D. Iako su takve izjave proizašle iz opsteg životnog iskustva, koje je uvek smatralo da je moć bogova podložna još višoj moći 'dodeljene' (εἱμαρμένη) i neizbežne, sudbine, ipak su se smatrale izjavama mudraca, čiji su popularni poznavao njih sedam po imenu. Koliko god se ova narodna mudrost prirodno proširila u Heladi, njena kristalizacija se može naći skrivena u izrekama delfskog proročišta, a često i u literaturi, posebno u tragediji.

Izvor 

ROŽE KAJOA, Igre i ljudi (3) Od razuzdanosti do pravila

 

b) OD RAZUZDANOSTI DO PRAVILA

Pravila su neodvojiva od igre čim ona stekne ono što bih ja nazvao institucionalno postojanje. Od tog trenutka ona su deo njene prirode. Ona je upravo i pretvaraju u plodan i presudan elemenat kulture. Ali, tačno je i to da u začetku igre postoji neka prvobitna sloboda, potreba za opuštanjem i, ukupno uzevši, žeđ za razonodom i davanjem maha mašti. Ta sloboda je njen osnovni pokretač i tu je poreklo njenih najkompleksnijih i najdoslednije organizovanih oblika, Takva prvobitna moć improvizacije i vese losti, koju ja nazivam paidia, udružuje se sa željom za neobaveznom teškoćom, za koju predlažem naziv ludus, da bi se došlo do raznih igara kojima se bez preterivanja može pripisati atribut civilizatorske. One, u stvari, ilustruju moralne i intelektualne vrednosti jedne kulture. One štaviše doprinose njihovom tačnijem određivanju i razvoju.

Izraz paidia izabrao sam zato što je u njegovom korenu imenica dete, a, osim toga, i iz bojazni da beskorisno ne zbunim čitaoca pribegavanjem nekoj reči iz nekog sasvim nepoznatog jezika. Ali na sanskritu kredati i na kineskom van čine mi se istovremeno i bogatije i izražajnije, zbog raznolikosti i prirode njihovih sporednih značenja. Tačno je takođe da su ti izrazi i nepogodni u izvesnom smislu zbog svoje prevelike sadržajnosti i, između ostalog, izvesne opas nosti da dođe do zabune. Kredati označava igru odraslih, dece i životinja. Ta reč se još približnije odnosi na skakutanje, to jest na iznenadne i kapriciozne pokrete koje izaziva višak veselosti i živahnosti. Ona se takođe upotrebljava i za nedozvoljene erotske odnose, na nadolazak i po vlačenje talasa i na sve ono što leprša na vetru. Reč van je još izražajnija, koliko po onom što označava, toliko i po onom što isključuje, to će reći igre veštine, nadmetanja, pretvaranja i slučaja. Za uzvrat, ta reč izražava brojna izoštravanja čula, na koja ću imati prilike da se vratim.

Kakvo bi moglo da bude proširivanje i značenje reči paidia" ? Što se mene tiče, ja bih je definisao kao izraz koji obuhvata spontane manifestacije u svetlosti ovih seman tičkih približavanja i isključivanja, igračkog instinkta, na primer: mačka zapletena u klupko vune, pas koji se stresa, dojenče koje se smeši svojoj zvečki, pružaju prve primere te vrste aktivnosti koji se mogu identifikovati. Paidia učestvuje u svakom izlivu radosti koji se izražava neposrednom i razuzdanom kretnjom, slobodno improvizovanom zabavom čiji nepredviđen i slobodan karakter ostaje glavni, ako ne i jedini, uzrok postojanja. Od smejurije i žvrljanja, do koškanja i urnebesa, nailazimo na brojne ilu stracije sličnih komešanja pokreta, boja ili zvukova.

Ta elementarna potreba za kretanjem i galamom prvo se pojavljuje kao podstrek da se sve dodirne, proba, omiriše, a zatim da se svaki dostupan predmet ostavi. Ona rado prerasta u želju da se nešto uništi ili razbije. Tom potrebom se objašnjava zadovoljstvo da se do u beskonačnost makazama recka hartija, secka štof na sitne parčiće, da se obara sve što je naslagano, da se prekine neki red, da se kod drugih unese pometnja u igru ili zabavu itd. Uskoro zatim nailazi želja da se obmanjuje, začikava plaženjem jezika, kreve ljenjem, pretvaranjem da se dodiruje ili baca zabranjeni predmet. Kod deteta se tu radi o afirmaciji, o želji da se oseća uzrokom i da primora ostale da na njega obrate pažnju. Tako K. Gros navodi slučaj jednog majmuna koji je uživao da vuče za rep psa s kojim je stanovao čim bi se ovaj pravio da će zaspati. Sestra G. J. Romana (Romanes) je posmatrala primitivnu radost koju je ispoljavao jedan mali američki majmun kad bi nešto razbijao ili prevrtao. Ona o tome daje veoma precizne i značajne detalje. 1

Dete se ne zadržava na tome. Ono voli da se igra sa sopstvenim bolom, povređujući, na primer, jezikom bolestan zub. Ono takođe voli da ga neko plaši. Tako ono traži čas fizički bol, ali ograničen, dirigovan, čiji je uzrok ono samo, a čas psihičku teskobu, ali koju ono samo izaziva prekida po sopstvenom nahođenju. Tu i tamo već se mogu nazreti osnovni aspekti igre: dobrovoljna aktivnost, dogo vorena, izdvojena i rukovođena.

Uskoro se kod deteta rađa želja da izmisli pravila kojima će se dosledno pokoravati pa stalo što stalo, ono sklapa bilo samo sa sobom ili sa svojim drugovima sve vrste opkla da, koje su, kao što smo videli, elementarni oblici agon-a, ono ćopa, hoda unazad, hoda zatvorenih očiju, igra se ko će duže da gleda u sunce, trpi bol ili što je moguće duže ostaje u nekom teškom ili neugodnom položaju.

Uopšte uzevši, prve manifestacije paidie nemaju imena niti bi mogle da ga imaju upravo zato što ostaju s ove strane svake stabilnosti, svakog osobenog znaka, svakog jasno izdiferenciranog postojanja, koji bi dozvolili jeziku da spe cifičnim imenovanjem osvešta njihovu autonomiju. Ali čim se pojave konvencije, tehnika, pribor, sa kojima se ocrtavaju i prve tačno označene igre: ponedeljak-utorak-sreda, žmurke, zmaj, čigra, klizanje, ćorava koka, lutka, već počinju da se razdvajaju suprotni putevi agon-a, ale-e, mimicry-e, ilinx-a. Ovde je značajna i uloga zadovoljstva koje se oseti posle savlađivanja neke namerno stvorene teškoće, proizvoljno određene, takva da činjenica što smo je uspešno rešili ne donosi nikakvu drugu prednost osim intimnog zadovoljstva da smo uspeli.

Ovaj podsticaj, koji je čisti ludus, može se lako otkriti kod raznih kategorija igara, sa izuzetkom onih koje se pot puno zasnivaju na odluci proviđenja. On se pojavljuje kao dopuna i kao vaspitavanje paidie, koju disciplinuje i oboga ćuje. On pruža priliku i za trening i normalno dovodi do sticanja određene veštine, postizanje nekog određenog majstorstva u rukovanju ovom ili onom napravom ili do sposobnosti da se nađe zadovoljavajući odgovor za rešenje problema dosledne konvencionalne prirode.

Razlika između njega i agona sastoji se u tome što kod ludusa napetost i talenat igrača dolaze do izražaja van izričite svesti o nadmetanju i rivalstvu, tu se radi o borbi protiv neke prepreke a ne protiv jednog ili više konkurenata. Iz oblasti ručnih veština mogu se citirati igre kao što je bllboke, dijabolo, jojo. Ove jednostavne naprave prosto koriste osnovne prirodne zakone: na primer zemljinu težu i rotaciju kod jojoa, gde se naizmenično pravolinijsko kretanje pret vara u stalno obrtno kretanje. Na suprot tome, kod igre zmajem se koriste određene atmosferske prilike. Zahvaljujući zmaju igrač na neki način na odstojanju osluškuje nebo. On projektuje svoju prisutnost izvan granica sopstvenog tela. Isto tako, igra ćorave koke pruža priliku da se proveri sposobnost zapažanja bez učešća vida. 2 Sa lakoćom se može primetiti da su mogućnosti ludus-a. skoro neograni čene.

Naprave kao soliter (samačka igra) ili igra alkama već pripadaju, u okviru iste vrste, drugoj grupi igara: one stalno podstiču kalkulativni i kombinatorski duh. Najzad, ukrštene reči, matematičke razonode, anagrami i razno vrsni logogrifi, aktivno čitanje policijskih romana (mislim uz nastojanje da se odgonetne ko je ubica), šahovski ili bridž-problemi predstavljaju najrasprostranjenije i najčistije forme ludusa, gde se ne upotrebljavaju nikakva pomagala.

Uvek se konstatuje da početna situacija može besko načno da se ponavlja, ali baš na takvoj osnovi mogu da se prave uvek nove kombinacije. One na taj način podstiču igrača na nadmetanje sa samim sobom i omogućavaju mu da utvrdi etape napretka, kojima se diči, uz saosećanje sa onima koji imaju slične sklonosti. Veza ludusa i agona je očigledna. Uostalom, kao što je to već slučaj sa šahovskim ili bridž-problemima, može se dogoditi da se ista igra javlja čas kao agon, a čas kao ludus.

Nije manje česta ni kombinacija ludus-a i ale-e, ona se najbolje može uočiti kod pasijansa, gde veština vrlo malo utiče na ishod, i kod električnih bilijara, gde igrač samo u maloj meri može da odredi udarac kojim odbacuje metalnu kuglicu kojom se postižu poeni i time usmeri njen pravac. I pored svega, u oba primera slučaj odlučuje o onom naj hitnijem. Pa ipak, činjenica da igrač nije potpuno obezoružan i svest da barem u maloj meri može da računa na svoju veštinu i talenat dovoljni su da se slože prirode ludus-a. i alee 3

Ludus se takođe rado združuje sa mimicry-om. U naj jednostavnijem slučaju to slaganje rađa konstrukcijske igre, koje su uvek igre iluzije, bilo da se radi o životinjama od prosove slame koje izrađuju deca Dogona, ili o dizali cama i automobilima koji se sklapaju od perforiranih metal nih pločica ili o maketama aviona ili brodova koje prave i odrasli, i to sa velikom tačnošću. Ali pozorišna predstava je ta koja, obezbeđujući osnovni,spoj, discipljnuje mimicry do te mere da od nje stvara umetnost obogaćenu hiljadama raznih konvencija, prefinjenom tehnikom, suptilnim i kom pleksnim mogućnojtima. Upravo tako srećnim sklopom, igra u potpunosti pokazuje svoju kulturnu vrednost.

Nasuprot tome, kao što ne bi mogla da se nađe bilo kakva veza između paidie, koja je sva uskomešanost i buj nost, i alee koja je pasivno iščekivanje odluke udesa, nepomični i nemi drhtaj, tako bi još manje moglo da je bude između ludusa, koji je kalkulativnost-kombinatorika, i ilinx-a, koji je čist zanos. Ovde želja za savlađivanjem pre preke može jedino da potisne vrtoglavicu i spreči da se ona ne pretvori u paniku ili pometnju. Ilinx je, dakie, škola vla danja sobom, težak napor da se sačuva hladnokrvnost ili ravnoteža. Dalekood združivanja sa ilinx-om, ludus omogu ćava da se stekne disciplina za potiranje opasnih posledica, kao kod hodanja po konopcu i u alpinizmu-

Sveden sam na sebe, ludus, izgleda, ostaje nekompletan, neka vrsta lošijeg rešenja namenjenog da se ubije dosada. Mnogi se za njega odlučuju samo u očekivanju boljeg, do dolaska partnera koji će omogućiti da se ovo trenutno za dovoljstvo zameni življom igrom. Pa ipak, čak i kod igara veštine i kombinacije (pasijans, zagonetke, ukrštene reci itd.) koje isključuju intervenciju trećeg ili je čine nepoželj nom, ludus podržava nadu igrača da će pri sledećem poku šaju uspeti upravo tamo gde je promašio ili da će osvojiti veći broj poena od onog koji je upravo postigao. Na taj način se ponovo ispoljava uticaj agona. U stvari, njime je obojena opšta atmosfera zadovoljstva koje se oseća prilikom savlađivanja proizvoljnih prepreka. Zapravo, iako ove igre igraju pojedinci, iako one ne pružaju priliku za takmi čenje, u svakom trenutku se može od njih napraviti neki konkurs, nagradni ili ne, što dnevni listovi ne propuštaju da učine. Takođe nije slučajno što se električni bilijari nalaze po kafanama, to jest na mestima gde igrač može da okupi bar nekoliko posmatrača.

Postoji, uostalom, jedna karakteristika ludus-a koja se, po mom mišljenju, objašnjava neprestanim uticajem agona na njega, a to je njegova velika zavisnost od mode. Jojo, bilboke, dijabolo, igra alkama pojavili su se i nestali kao udarcem magičnog štapića. Ove igre doživele su veliku popularnost koja nije ostavila traga i posle njih su ubrzo došle druge da ih zamene. Iako je moda razonoda intelektualne prirode stabilnija, ona nije manje vremenski ograničena, rebus, anagram, akrostih, šarada imali su svoje periode popularnosti. Sasvim je moguće da će ukrštene reči i policijski romani doživeti istu sudbinu. Ta pojava ostala bi zagonetna kad bi ludus predstavljao tako individualističku igru kao što to izgleda. U stvari, on se utapa u ambijent nadmetanja. On se održava samo u onoj meri u kojoj ga oduševljenje nekolicine pristalica pretvara u mogući agon. Bez toga bi bio potpuno nesposoban da sam po sebi preživi. U stvari, duh organizovanog takmičenja, koji za njega ipak nije najhitniji, ne podržava ga u dovoljnoj meri, jer ne daje materijala za prizor koji bi mogao da privuče mase. Ostaje lepršav i rasplinut ili zapada u opasnost da postane fiks-ideja nekog usamljenog osobenjaka koji, da bi mu se potpuno predao, sve više zapostavlja svoje odnose sa ostalim ljudima.

Zahvaljujući industrijskoj civilizaciji, rodila se posebna forma ludusa — hobi, drugorazredna besplatna aktivnost, započeta i nastavljena iz zadovoljstva: kolekcionarstvo, veština pravljenja ukrasa, radosti bavljenja sitnim poslo vima ili malim pronalascima, jednom rečju, svaka delatnost koja se na prvom mestu javlja kao kompenzacija za sakaćenje ličnosti uvučene u automatski rad na beskrajnoj traci. Konstatovano je da se hobi često javlja u obliku konstruktorske delatnosti, kojoj se posvećuje radnik koji je ponovo postao zanatlija. On obično izrađuje makete, ali kompletne, onih mašina kraj kojih je osuđen da pri proizvodnji večito izvodi isti, automatizovani pokret, koji od njega ne zahteva ni veštinu ni inteligenciju. Ovde je osveta nad stvarnošću očigledna i, uostalom, pozitivna i plodna. Takav hobi od govara jednoj od najuzvišenijih funkcija igračkog instinkta. Zato nije čudo što tehnička civilizacija nastoji da podstakne njegov razvoj, čak i kao protivtežu sopstvenim najneprivlačnijim vidovima. Hobi je uzrok stvaranja retkih odlika koje omogućavaju njen razvoj.

Uopšte uzevši, ludus postavlja izvornoj želji za razo nodom i zabavom proizvoljne prepreke koje se stalno obnav ljaju; on izmišlja hiljade prilika i hiljade rasporeda gde istovremeno nalaze zadovoljenje želja za opuštanjem i potreba koje izgleda čovek ne može da se oslobodi, da sasvim beskorisno upotrebljava svoje znanje, vrednoću, veštinu, inteligenciju kojima raspolaže, ne računajući moć samosavlađivanja, sposobnost izdržavanja bola, urnora, panike i straha.

U tom svojstvu ono što ja zovem ludus predstavlja u igri elemenat čiji su domet i kulturna plodnost najuočljiviji. On ne predstavlja tako izdvojen psihološki stav kao agon, alea, mimicry ili ilinx, ali on disciplinovanjem paidije neprimetno unosi čistotu i sadržaj u osnovne kategorije igara.

Ludus, uostalom, nije jedina pojmljiva metamorfoza paidije. Jedna klasična civilizacija kao što je kineska zasno vala joj je sasvim drugu sudbinu. Sva od mudrosti i uzdr žavanja, kineska kultura je manje orijentisana na novatorstvo u unapred utvrđenom mišljenju. Njoj potreba za na pretkom i duh preduzimljivosti izgledaju kao neka vrsta prohteva koji nema neku odlučujuću vrednost. U tim uslovima ona, prirodno, usmerava nestašluk, suvišak energije paidije u pravcu koji je više u skladu sa njenim najvišim vrednostima. Ovde treba da se vratimo na izraz van. Prema nekima, on bi etimološki trebalo da označava radnju ne prestanog gladenja komada ćilibara koja se vrši da bi se on uglačao, da bi se osetio njegov prijatni dodir ili da bi se propratilo neko sanjarenje. Možda baš zbog takvog porekla on osvetljava onu drugu stranu paidije. Ono malo slobodnog delovanja koje je još na početku određuje izgleda u ovom slučaju skrenuto, ne prema odvažnosti, računu, savladanoj prepreci, nego prema miru, strpljenju, praznom sanjarenju. Osobina vana, u stvari, suštinski označava sve vrste polumahinalnih gestova koji puštaju duh da rasejano luta, izvesne složene igre koje ga približavaju ludusu i, istovremeno, bezbrižno razmišljanje, dokono posmatranje

Gužva, galama, označeni su izrazom žeu-nao doslovno »gorući nered«. U sklopu sa istim znakom nao, odlika van evocira svako nestašno i veselo ponašanje. Ali ona mora da stoji uz taj znak. Sa znakom čuang (pretvarati se), to znači »zabavljati se pretvarajući se da...«. Očigledno je da se on prilično podudara sa raznim mogućim manifesta cijama paidije, s tim što kad se upotrebi sam ne može da označi neku posebnu igru. Van se ne upotrebljava ni za takmičenje, ni za kocku, ni za dramsku interpretaciju. To je dovoljno da se vidi da ova reč isključuje sve kategorije igara koje sam nazvao institucionalnim.

Ove igre se označavaju specijalizovanijim terminima. Reč hsi odgovara igrama prerušavanja i pretvaranja. Ona obuhvata domen pozorišnih i scenskih umetnosti. Izraz šua odnosi se na igre veštine i okretnosti, ali on se upotreb ljava i za nadmetanja u pošalicama i doskočicama, za mačevanje, za vežbe u usavršavanju u nekoj složenijoj veštini. Najzad, izraz tu, koji ni u kom slučaju ne bi mogao da se primeni na dečje igre, označava sve vrste kocke, rizike, opklade, mazije (presuda vatrom). On takođe označava i bogohuljenje, jer se kušanje sudbine smatra svetogrdnim klađenjem na sreću 4.

Prostrani sematički domen reči van samo nam je još zanimljiviji zbog svega toga. On pre svega uključuje dečju igru i sve vrste bezbrižnih i sitnih razonoda koje, na primer, mogu da podsete na glagole začikivati, vragolati, šaliti se itd. On se takođe upotrebljava i za slobodne nenormalne ili neobične seksualne odnose. Istovremeno, on se upotreb ljava za igre koje zahtevaju razmišljanje i zabranjuju svaku žurbu, kao što je šah, igra pionima, problemi (tai kiao) i igra devet krugova. 5 Ovaj izraz se takođe upotrebljava i za zadovoljstvo koje se oseća prilikom probanja nekog jela ili vina, zadovoljstvo skupljanja umetničkih predmeta i čak sklonost za strasnim rukovanjem, doterivanjem i izradom raznih drangulija, koja se približava zapadnjačkoj kate goriji hobija, to jest kolekcionarske ili sitno-popravljačke manije. On, najzad, evocira tihu i smirujuću blagost mesečine, zadovoljstvo šetnje čamcem po bistrom jezeru, dugo posmatranje vodopada.6

Iz primera reči van već se vidi da se sudbina jedne kulture ogleda i u igrama. Davanje prvenstva agonu, alei, ilinx-u ili mimicry-i, utiče na odlučivanje prema budućnosti jedne civilizacije. Isto tako, usmeravanje rezervi raspoložive energije, kakvu predstavlja paidija, prema pronala zaštvu ili prema sanjarenju bez sumnje izražava prećutan izbor, ali koji je suštinski i nepobitno značajan.

Ostatak knjige  : Igre i ljudi  str 84 /pdf ( Chrome blokira link ) 

_____________________________

1. Njene napomene citira K.. Groš: Op. cit. str. 88—89. koje iznosimo u Dosijeu na kraju knjige
2. Još Kant je dao takvu napomenu, vidi Y. Hirna: Dečje igre (Le Jeux d'Enfants). francuski prevod, Pariz, 1926. str. 63.
3. O iznenađujućem razvoju električnih bilijara u modernom svetu i o neo bičnim opsesijama koje izazivaju vidi Dosije str. 207—210
4. Kinezi, štaviše znaju reč je u koja označava skitnje i igre u prostoru, naročito zmaja, a i velike duhovne poduhvate, mistična putovanja šamana i lutanje fantoma i utvara. 5. Igra slična igri alkama: devet prstenova čine lanac kroz koji prolazi trougao pričvršćen za postolje. Igra se sastoji u lome da se alke rastave i poskidaju sa trougla. Da bi se to postiglo, potrebno je veliko iskustvo, kao i strpljivo i složeno manipulisanje. koje uvek dugo traje i gde se zbog najmanje greške mora sve početi ispočetka.
6. Prema obaveštenjima koja je Dijvendak (Duyvendak) dao Huicingi, [Homo ludens, fr. prevod, str. 64) u studiji dr Ču Linga dragocene napomene Andre d'Ormona (Andre d'Hormon) Chinese-English Dictionary, od Herberta A. Džilsa (Her bert A. Giles), 2. izd. London, 1912, str. 510-511 (hsi), 1250 (Šua), 1413. (teu), 1452 (van), 1487-1488 (tu) 1662-1663 (jeu)

ROŽE KAJOA, Igre i ljudi (2) Klasifikacija igara

Zbog brojnosti i velike raznolikosti igara u početku se skoro gubi nada u uspešno otkrivanje principa za raz vrstavanje koji bi dozvolio da se one rasporede u manji broj tačno određenih kategorija. Štaviše, one imaju toliko raznih aspekata da su moguća brojna mišljenja. Svako dnevni rečnik u priličnoj meri pokazuje koliko je razum nesiguran i neodlučan, u stvari, on upotrebljava više saglasnih klasifikacija. Nema nikakvog smisla da se suprot stave igre s kartama igrama veštine, niti društvene igre igrama na stadionu. U prvom slučaju, u stvari, za kriterij um podele uzima se ono čime se igra; a u drugom glavne odlike koje igra zahteva; u trećem broj igrača i atmosfera partije; najzad u poslednjem, mesto na kome dolazi do odmeravanja snaga. I još nešto, što još komplikuje stvar, jednu istu igru možemo da igramo sami ili sa više partnera. Određena igra može da mobilise više osobina ili da ne zahteva nijednu.

Na jednom istom mestu mogu se igrati veoma različite igre: ringišpil i dijabolo su zabave na čistom vazduhu; ali dete koje pasivno uživa u zanosu od okretanja maneža nije u istom duhovnom stanju kao ono koje se trudi da što bolje uhvati bačeni dijabolo na kanap čiji su krajevi vezani za štapove, koje drži u rukama. S druge strane, mnoge se igre igraju bez ikakvih rekvizita ili opreme. Na to se nadovezuje i činjenica da jedan rekvizit može da posluži u razne svrhe, u zavisnosti od date igre. Uopšte uzev, klikeri su igra veštine, ali jedan od igrača može da pokuša da pogodi njihov paran ili neparan broj u zatvorenoj šaci protivnika, tako se ova igra pretvara u kocku.

Zaustavljam se ipak na ovom poslednjem izrazu. On u krajnjoj liniji aludira na osnovnu osobinu jedne tačno određene vrste igara. Bila to opklada, lutrija, rulet ili bakara, jasno je da se igrač nalazi u istoj situaciji. On ništa ne preduzima i jedino čeka odluku slučaja. Nasuprot tome, bokser, trkač, šahista ili onaj koji igra školice daje sve od sebe da bi pobedio. Manje je značajno što su te igre čas atletske, čas intelektualne. Stav igrača je isti: on ulaže na por da bi pobedio rivala u uslovima koji su za obojicu podjednaki.Tako izgleda opravdano da se igre na sreću stave nasuprot takmičarskim igrama. Tu sad naročito nailazimo na iskušenje da se počne sa istraživanjem mogućnosti pronala ženja drugih ne manje bitnih stavova koji bi eventualno dali nove kriterijume za razložno svrstavanje igara.

Posle razmatranja raznih mogućnosti, predlažem podelu u četiri glavne kategorije, zavisno od toga da li u posmatranim igrama preovlađuje takmičenje, odnosno slučaj, pretvaranje ili zanos. Ja ih respektivno zovem Agon, Alea, Mimicry i Ilinx. Sve četiri zaista pripadaju domenu igara; igra se fudbal, klikeri ili šah (Agon), igra se rulet ili na lutriji (Alea) igramo se gusara, Nerona ili Hamleta (Mimicry), igramo se da bi brzim okretanjem ukrug ili padom izazvali u sopstvenom organizmu stanje zbunjenosti i strepnje (llinx). Pa ipak, ovo označavanje ne obuhvata u potpunosti svet igara. Ono ga deli u kva drante, na osnovu samostalnih principa. Ove oznake ograničavaju sektore u koje su okupljene istovrsne igre. Ali unutar tih sektora, razne igre raspoređuju se u isti red prema jednoj uporednoj progresiji. Tako da one mogu istovremeno da se rasporede i između dva suprotna pola. Na jednom polu vlada, skoro neprikosnoveno, zajednički princip razonode, nestašluka, slobodne improvizacije i bezbrižnog izliva, čime se manifestuje izvesna nekontrolisana fantazija koju možemo označiti imenom paidia. Na suprotnom polu ta nestašna i spontana bujnost skoro se potpuno povlači, u svakom slučaju disciplinuje, jednom komplementarnom, u ponečem ali ne u svemu, suprotnom tendencijom od njene anarhične i ćudljive prirode: to je rastuća potreba da se takva priroda podvrgne proizvoljnim konvencijama, imperativima, i to namerno nezgodnim, i da se stalno i sve više ometa postavljanjem sve težih pre preka, kako bi joj se put do željenog cilja učinio što na pornijim. Taj put, opet, ostaje savršeno nekoristan, iako zahteva sve veće napore, sve više strpljenja, domišljatosti i veštine. Tu drugu komponentu nazivamo ludus.

Nije mi namera da, pribegavajući stranim nazivima, stvorim neku nadriučenu mitologiju, koja nema nikakve svrhe. Ali pošto sam bio primoran da pod istu etiketu stavim različite manifestacije, učinilo mi se da je najekonomičniji način da to postignem da iz ovog ili onog jezika uzmem izraz istovremeno i najizražajniji i najrazumljiviji, kako bih izbegao da svaka posmatrana celina bude jedno obrazno označena posebnom osobinom jednog od eleme nata koje sadrži, što bi se svakako desilo kad bi ime neke od njih poslužilo za označavanje cele grupe. Svako će, uostalom, što dalje budu odmicali moji pokušaji da napra vim klasifikaciju na kojoj sam se zaustavio, imati prilike da uvidi potrebu pred kojom sam se našao — da uzmem nomenklaturu koja ne upućuje suviše direktno na kon kretno iskustvo, i koja je delom namenjena podeli u skladu sa jednim novim principom.

U istom smislu, postarao sam se da svaku rubriku ispunim sa naizgled što različitijim igrama, kako bih bolje istakao njihovu suštinsku srodnost. Fizičke igre pomešao sam sa igrama inteligencije, one koje se zasnivaju na snazi i one koje zahtevaju veštinu i proračun. Ni unutar klasa nisam pravio razliku između dečjih igara i igara odraslih, a, kad god sam mogao, istraživao sam odgovarajuće po našanje i u životinjskom svetu. Dok sam to činio, mislio sam na isticanje samog principa predložene klasifikacije, jer ta bi klasifikacija imala manji doseg ukoliko se ne bi jasno uvidelo da podela koju uspostavlja odgovara suštinskim i nerazlučivim podsticajima.

a) OSNOVNE KATEGORIJE

AGON 

Agon. — Čitava jedna grupa igara javlja se kao takmičenje, to jest kao borba u kojoj su veštački stvoreni jednaki izgledi da bi se protivnici sreli u idealnim uslovima, za koje se smatra da trijumfu pobednika mogu da pruže preciznu i neopozivu vrednost. Radi se dakle o rivalstvu koje se odnosi na jednu osobinu (brzina, izdržljivost, snaga, pamćenje, veština, domišljatost itd.), koja se ispoljava u određenim granicama i bez ikakve pomoći spolja, tako da se u određenoj kategoriji podviga onaj ko dobije javlja kao bolji. Takvo pravilo sportskih nadmetanja i jeste razlog zbog koga su ona podeljena prema tome da li se ogledaju dva pojedinca ili dve ekipe (polo, tenis, fudbal, boks, mačevanje itd.) ili se takmiči neograničen broj takmičara (sve vrste trka, streljaštvo, golf, atletika itd.). Istom redu pripadaju još i igre u kojima protivnici u po četku raspolažu jednakim brojem elemenata potpuno iste vrednosti. Igra savršenih primeraka. Nastojanje da se na početku izjednače izgledi protivnika najočigledniji je i osnovni princip rivalstva, tako da se to ujednačavanje po stiže i hendikepom između igrača različite klase; drugim recima, unutar unapred uspostavljene jednakosti izgleda vodi se računa i o drugostepenoj nejednakosti, proporcionalnoj relativnoj snazi učesnika. Značajno je da je to uobičajeno kako kod agona muskularnog karaktera (sport ski susreti), tako i kod najintelektualnijih agona (partije šaha, na primer, gde se slabijem igraču daje fore pion, skakač ili kula).

Koliko god pokušavali da je uspostavimo, izgleda da apsolutnu jednakost ipak ne možemo postići. Ponekad, kao kod dame ili šaha, prednost daje sama činjenica da igramo prvi, jer taj prioritet dozvoljava favorizovanom igraču da zauzme ključne pozicije i nametne svoju strategiju. Na suprot tome, kod igara sa licitacijom onaj koji se poslednji izjašnjava koristi se prethodnim najavama protivnika. Slično je i kod kriketa. U najboljem položaju je onaj koji kreće poslednji. I položaj prilikom sportskih susreta, npr. da li se igra sa suncem u lice ili u leđa, sa vetrom koji pomaže ili smeta ekipi; a kod trka u dvoranama, da li je mesto sa unutrašnje ili spoljne strane staze, predstavlja u datom slučaju prednost ili smetnju, čiji se uticaj ne srne baš sasvim zanemariti. Te neravnoteže se ublažavaju ili izbegavaju izvlačenjem kocke o zauzimanju početnog položaja, zatim striktnom promenom povoljnije pozicije.

Pobuda za igru je želja svakog konkurenta da mu se prizna da je bolji u datom domenu. Zbog toga upražnjavanje agona podrazumeva napregnutu pažnju, posebno prilagođen trening, neprestane napore i želju za pobedom. Ono nameće disciplinu i postojanost. Ono šampiona pre pušta njegovim sopstvenim sposobnostima, navodi ga da iz njih izvuče što je moguće više i konačno ga primorava da se njima služi legalno i unutar određenih granica, koje, jednake za sve, obezbeđuju, za uzvrat, neospornu superiornost pobednika. Agon se javlja kao čista forma vred nosti pojedinca i služi za njeno isticanje.

Izvan igre, ili na njenoj granici, nailazimo na duh agon-a i u drugim kulturnim pojavama koje se pokoravaju istom kodeksu: dvoboj, turnir, izvesni stalni i istaknuti vidovi rata zvanog kurtoazni.

U početku bi moglo da izgleda da životinje verovatno ne poznaju agon, da su nesvesne i granica i pravila i da u borbi bez milosti traže samo brutalnu pobedu. Jasno je da se ovde ne bi mogle navesti ni konjske trke, ni borbe petlova, to su borbe gde ljudi postavljaju dresirane životinje jedne naspram drugih, prema normama koje su sami utvrdili. Pa ipak, kad posmatramo izvesne činjenice, izgleda da su životinje sklone da odmeravaju snage i u su sretima u kojima, kao što se može i očekivati, nema pravila, ali postoji barem granica koja se prećutno prihvata i spon tano poštuje. To se upravo događa sa mačićima, kučićima, fokinim mladuncima i mečićima, koji nalaze zadovoljstvo u nekoj vrsti rvanja, ali se tom prilikom dobro čuvaju da ne povrede jedan drugog.

Još bolji dokaz za to je navika rogate stoke da se oborenih glava, čelom u čelo, gura nastojeći da jedno drugo potisne. Takođe je poznato da kod konja postoji slična vrsta prijateljskog nadmetanja; pored toga, konji odmeravaju snage i propinjući se na zadnje noge i snažno, svom težinom padaju jedan na drugog u nameri da jedan od protivnika izgubi ravnotežu. Posmatrači su skrenuli pažnju i na brojne igre hvatanja kod životinja; kojima prethodi izazov ili poziv. Uhvaćena životinja ne treba ni malo da se plaši one druge koja ju je sustigla. Bez sumnje je najkarakterističniji slučaj malih divljih paunova zvanih »borci«. Oni odabiraju poprište za borbu: »malo uzvišeno mesto«, kaže Karl Gros (Karl Groos),1) »uvek vlažno i pokriveno niskom travom, široko oko metar i po i dugo oko dva«. Tu se svakodnevno skupljaju mužjaci. Onaj koji dođe prvi, sačekuje protivnika i borba počinje. Šampioni drhte i tresu glavom. Perje im se roguši. Oni se ustremljuju jedan na drugog, ispružena kljuna i udaraju. Nikada nije došlo do gonjenja ili borbe izvan prostora određenog za ogledanje. I upravo zbog toga mi se čini opravdano da uz prethodne primere spominjem termin agon, tu je toliko jasno da cilj susreta nije da se protivniku nanese neka ozbiljnija povreda, nego samo da se dokaže sopstvena nadmoćnost. Ljudi svemu ovome dodaju još samo preciznost i rafiniranost pravila.

Kod dece, čim počne želja za afirmacijom ličnosti, pre nego što počnu da se igraju igara s pravilima, svedoci smo čestih i čudnih začikivanja, gde se protivnici trude da pokažu što veću izdržljivost. Možemo ih videti kako se nadmeću ko će duže da gleda u sunce, da izdrži duže golicanje, da ne diše, da ne trepne itd. Ponekad je cilj igre mnogo teži, radi se o otpornosti na glad ili bol, tu dolazi do bičevanja, štipanja, bodenja i stvaranja opekotina. Dakle te, kako su ih nazvali, igre asketizma predstavljaju uvod u ozbiljnija nadmetanja. One zadiru u zlostavljanja i teranja šege sa dečacima koji treba da budu primljeni u društvo odraslih. Tolika su udaljavanja od agona, koji međutim, ubrzo pronalazi svoje savršene forme, bilo u doslovno takmičarskim igrama i sportovima, bilo u igrama i sportovima odvažnosti i snalažljivosti (lov, alpinizam, ukrštene reci, šahovski problemi itd.), gde takmičari, ne suprotstavljajući se direktno jedan drugom, neprestano učestvuju u ogromnom, rasprostranjenom i neprekidnom takmičenju

ALEA 
 

Alea. — Na latinskom znači igra kockama. Ovaj sam izraz uzeo da bih označio sve igre zasnovane na suštoj suprotnosti agonu. Na odluci koja ne zavisi od igrača i na koju on ne može da ima nikakav uticaj i gde se, prema tome, mnogo manje radi o dobitku u igri sa protivnikom a više u igri sa sudbinom. Preciznije rečeno, sudbina je jedini činilac pobede, a ona, kad se radi o rivalstvu, isključivo znači da je pobednik bio bolje sreće od pobeđenog. Najbolji primeri za ovu kategoriju igara mogu se naći kod kocke, ruleta, lutrije, krajcarica, bakara itd. Ovde ne samo da se ne insistira na eliminisanju nepravednosti slučaja, nego upravo ta proizvoljnost i predstavlja jedini podstrek za igru.

Alea označava i otkriva naklonost sudbine. Tu je igrač potpuno pasivan i njegove odlike i sposobnosti, prednosti njegove veštine, snaga mišića i inteligencija, ne dolaze ni do kakvog izražaja. On rizikuje ulog. Pravda — uvek tražena, ali ovog puta na drugi način, i čija primena zahteva idealne uslove — strogom tačnošću nagrađuje igrača srazmerno njegovom riziku. Sav trud koji se ranije ulagao za izjednačavanje izgleda na uspeh protivnika ovde se upotrebljava za uspostavljanje ravnoteže između rizika i dobitka.

Suprotno od agona, alea negira rad, strpljenje, okretnost, kvalifikaciju; ona eliminiše profesionalnu vrednost, tačnost, trening. Ona je apsolutno: ili — ili. Takva pravda srećnom igraču donosi beskonačno više od onoga što bi mu mogao pružiti život pun rada, discipline i znoja. Ona se pojavljuje kao drsko i nadmoćno ruganje sposobnosti. Ona od igrača zahteva sasvim suprotan stav od onoga koji se on trudi da održi kod agona. Kod agona on računa samo na sebe; kod alee on računa i na najmanju spoljnu neobičnost, koju odmah uzima kao znak ili opomenu, na svaku neprirodnost koju zapazi, — na sve, osim na sebe samog.

Agon je zahtevanje lične odgovornosti, alea — isklju čivanje volje i prepuštanje sudbini. Izvesne igre, kao domine i većina igara s kartama, kombinuju agon i aleu: slučaj odlučuje kakve će karte dobiti svaki igrač, a oni zatim, što je moguće bolje i prema sopstvenim "snagama, koriste ono što im je sudbina slepo dodelila. U igri kao što je bridž znanje i moć rasuđivanja su jedina igračeva odbrana i oni mu omogućavaju da izvuče najviše što može iz dobijenih karata; u igri tipa pokera važnija je pronicljivost i poznavanje psihologije i karaktera protivnika.

Uopšte uzev, uloga novca je utoliko značajnija ukoliko je njegov udeo veći i, shodno tome, odbrana igrača slabija. Cilj igre jasno se ispoljava: uloga alee nije da omogući inteligentnijima da zarade novac, nego baš suprotno tome — da ukine prirodne ili stečene prednosti pojedinca kako bi svakoga postavila u položaj apsolutne jednakosti pred slepom presudom sreće.

Kako je ishod agona obavezno neizvestan i treba paradoksno da se približi efektu pukog slučaja, pošto su izgledi takmičara u principu do krajnosti izjednačeni, proizilazi da svako nadmetanje koje ima sve karakteristike idealne utakmice regulisane pravilima može da bude pred met klađenja, to jest alea, to su, na primer, konjske trke ili trke lovačkih pasa, fudbalske utakmice ili partije baskijske pelote, borbe petlova. Čak se dešava da se visina uloga neprestano menja u toku partije prema iznenadnim obrtima agona. 2)

Igre na sreću javljaju se kao čisto ljudske igre. Poznato je da kod životinja postoje igre nadmetanja, pretvaranja i zanosa. K. Groš upravo navodi zapanjujuće primere za svaku od ovih kategorija. Za uzvrat, pošto su isuviše angažovane u neposrednom životu, isuviše robovi svojih nagona, životinje nikako ne bi bile u stanju da izmisle neku apstraktnu silu čijoj bi se presudi u igri unapred i bez ikakve reakcije pokorile. Pasivno čekanje s predumišljajem na odluku sudbine, rizikovanje nekog imetka, sa jednakim izgledima i da se umnogostruči i da se izgubi, to je stav koji zahteva mogućnost predviđanja, za koje je sposobno samo objektivno i proračunato razmišljanje. Možda zbog toga što je dete bliže životinji, za njega igre na sreću nemaju toliku važnost kao za odrasle. Za njega igrati se znači delovati. S druge strane, lišeno ekonomske nezavisnosti i bez sopstvenog novca, ono ne nalazi u igri na sreću njenu najglavniju privlačnost. Ona je nemoćna da ga natera da uzdrhti. Svakako, klikeri su za njega novac. Pa ipak, da bi ih zaradilo, dete se više oslanja na veštinu nego na sreću

Agon i alea predstavljaju suprotne i u neku ruku simetrične stavove, ali oba pojma podležu istom zakonu: veštačko stvaranje uslova apsolutne ravnopravnosti među igračima, koje inače život uskraćuje ljudima. Jer u životu ništa nije jasno, osim upravo to da je na početku sve zbrkano, izgledi kao i zasluge. Igra, agon ili alea je, dakle, pokušaj da se uobičajena zbrka svakodnevnog života zameni idealnim situacijama. A one su takve da u njima uloga zasluge ili slučaja izgleda apsolutna i neosporna. One takođe nameću potrebu da svi imaju iste izglede na uspeh, potpuno iste mogućnosti da dokažu svoju vrednost ili, na drugoj strani, da imaju iste izglede da im se sreća osmehne. Bilo na jedan ili na drugi način, čovek se povlači od sveta čineći ga drugačijim. Od stvarnosti se može pobeći i pretvaranjem samog sebe u nešto drugo. Upravo tome odgovara mimicry.

MIMICRY 

( mimikrija ) 
 

Mimicry. — Svaka igra podrazumeva prihvatanje neke iluzije (iako ta reč ne znači ništa drugo do ulazak u igru: in — lusio) u najmanju ruku, jednog zatvorenog sveta, konvencionalnog i u izvesnim vidovima izmišljenog. Igra može da se sastoji ne samo u razvijanju neke aktivnosti ili pokoravanju sudbini u nekoj fiktivnoj sredini nego i u tome da lično postanemo neka izmišljena ličnost i da se shodno tome i ponašamo. Tako se sada nalazimo pred raznolikom serijom manifestacija čija je zajednička crta ta što se zasnivaju na činjenici da subjekt izigrava da veruje, igra da bi poverovao ili da bi drugi poverovali da on nije on nego nešto drugo. On zaboravlja, prerušava, privremeno odbacuje svoju ličnost da bi oponašao nekog drugog. Da bih označio te manifestacije, izabrao sam, termin mi micry, koji na engleskom označava upravo mimikriju insekata, da bih podvukao osnovnu i elementarnu, skoro organsku prirodu nagona koji ih podstiče. 

Svet insekata u odnosu na svet ljudi se javlja kao najsuprotnije rešenje koje može priroda da pruži. Taj svet je doslovce suprotan ljudskom, ali nije manje celovit, složen i iznenađujući. Tako da mi se čini opravdano da ovde uzmem u razmatranje pojave mimicrije, za koju insekti pružaju veoma zbunjujuće primere. U stvari, slobodnom, proizvoljnom, prevrtljivom, nesavršenom, ponašanju čoveka, čiji je rezultat neko spoljno delovanje, kod životinja a posebno kod insekata, odgovara organska, stalna promena i apsolutna promena koja obeležava vrstu i koju vidimo kako se do u beskonačnost ponavlja iz generacije u generaciju kod milijardi jedinki, na primer kaste kod mrava i termita slično klasnoj borbi kod ljudi, šare na leptirovim krilima kao promene u istoriji slikarstva. Koliko god malo bili pristalice ove hipoteze, o čijoj smelosti ne gajim nikakvu iluziju, neobjašnjiva mimikrija kod insekata daje nam neočekivano vanredno tumačenje sklonosti ljudi da se prerušavaju, preoblače, da nose masku i da oponašaju neku ličnost. Samo, ovog puta, maska i prerušavanje predstav ljaju deo tela a ne proizvod rada. Ali u oba slučaja ono služi istom cilju: da promeni izgled onoga koji ga nosi i zaplaši druge. 3)

Kod kičmenjaka težnja za imitiranjem izražava se prvo potpuno fizičkom, skoro neodoljivom zarazom, sličnoj zarazi zevanja, trčanja, ćopanja, smeha, a naročito gestova. Hadson (Hudson) je verovao da može da dokaže da mladunče životinje spontano »sledi svaki predmet koji se udaljava, a beži od svakog koji se približava«. Taj nagon ide dotle da jagnje podskoči i počne da beži kad se njegova majka okrene i pođe prema njemu, dok kreće za čovekom, psom ili konjem kada vidi kako se udaljavaju. Zaraza i podražavanje još nisu i pretvaranje, ali one ga omogućuju i začinju ideju, želju za oponašanjem. Kod ptica ta težnja ide do svadbenih šepurenja, do ceremonija i isticanja, koje, zavisno od slučaja, mužjaci ili ženke izvode sa vidnim zadovoljstvom. Što se tiče rakova (oxyrhinque), koji na svoju ljušturu stavljaju svaku algu ili polipa do koga mogu da dođu, njihova sposobnost prerušavanja, ma kakvo joj objašnjenje dali, ne dolazi ni u kakvu sumnju.

Oponašanje i prerušavanje su na taj način dodatne oblasti ovoj vrsti igara. Kod dece se pre svega radi o imitiranju odraslih. Otuda i uspeh opreme i minijaturnih igra čaka, vernih kopija alatki, pribora, oružja i mašina kojima se služe odrasle osobe. Devojčica se igra majke, kuvarice, pralje, peglerke; dečak se pretvara da je vojnik, musketar, policajac, gusar, kauboj, marsovac 4) itd. On je avion kad širi ruke i oponaša zujanje motora. Ali ponašanja iz mimicry u velikoj meri se prelivaju iz detinjstva u život odraslih. Ona takođe obuhvataju sve razonode maskiranja ili pre rušavanja kojima se predajemo i koje se sastoje u samoj činjenici da je igrač maskiran ili prerušen i u njenim posledicama. Najzad, sasvim je jasno da pozorišne predstave i dramske interpretacije punopravno ulaze u ovu grupu.

Zadovoljstvo je praviti se drugim ili se predstavljaju za nekog drugog. Ali, pošto se radi o igri, nije stvar u tome da se obmane gledalac.Dete koje se igra lokomotive pot puno je u stanju da odbije očev poljubac govoreći da se lokomotive ne ljube, ali ne nastoji da ubedi ostale kako je ono prava lokomotiva. Za vreme karnevala, maska ne pretenduje na to da se poveruje da je ona pravi markiz toreador ili crvenokožac. Ona jedino teži da zada strah ili iskoristi okolnu raspusnost koja je rezultat činjenice da maska prikriva društvenu fizionomiju i oslobađa pravu ličnost

Ni glumac ne zahteva da se poveruje da je on "izistinski« Lir ili Karlo V. Samo se špijun i begunac zaista prerušavaju da bi uspeli da "obmanu ostale, jer "oni se ne igraju.

Aktivnost, mašta, interpretacija tj. mimicry ne bi mogla da ima bilo kakvu vezu sa aleom, koja igraču nameće nepomičnost i uzbudljivo iščekivanje. Ali nije isključeno da se on ne podudara sa agonom. Ovde ne mislim na konkurse za najbolju masku, gde je veza potpuno spoljašnja. Mnogo intimnije saučesništvo može se lako otkriti. Za one koji u njemu "ne učestvuju, svaki agon je predstava. Samo to je predstava koja, da bi imala vrednost, isključuje svako, pretvaranje. Zbog toga velike sportske manifestacije nisu ništa manje pogodna prilika za mimicry, ako imamo na umu da se ovde pretvaranje prenosi sa aktera na gledaoce; publika je ta koja pokretima oponaša ono što se dešava na borilištu, a ne sportisti. Već sama identifikacija sa .šampionom predstavlja mimicry srodnu onoj koja omogućuje čitaocu da pozna sebe u heroju iz romana, gledaocu u junaku sa filma. Da bi se u to uverili, treba samo da posmatramo savršeno sličnu ulogu šampiona i filmske zvezde, na koju ću imati prilike da se vratim još izričitije. Šampioni, pobednici agon-a su zvezde sportskih priredbi. Starovi, nasuprot tome, su pobednici rasprostranjenog takmičenja čija je zaloga naklonost publike. I jedni i drugi primaju brojna pisma, daju intervjue nezasitoj štampi, dele autograme.

U stvari, biciklistička trka, bokserski ili rvački susret, fudbalska, teniska ili polo-utakmica same su po sebi kosti mirane predstave, sa prilagođenim ritualom i unapred utvrđenim planom. Jednom rečju, to su drame čiji zapleti ostavljaju publiku bez daha i čiji rasplet jedne oduševljava, a druge razočarava. Priroda tih prizora ostaje u domenu agona, ali oni se javljaju i kao spoljne karakteristike jedne predstave. Prisutni se ne zadovoljavaju samo hrabrenjem sportiste za koga navijaju, nego na hipodromima bodre čak i konje na koje su se kladili. Neka fizička zaraza navodi ih da oponašaju stavove koje zauzimaju džokeji i životinje da bi ih pomogli na način na koji, kao što znamo, kuglaš neprimetno naginje telo u pravcu kojim bi želeo da njegova teška kugla prođe ka cilju. U tim uslovima, pored samog spektakla, u publici se rađa takmičenje pomoću mimicry, koje udvaja stvarni agon sa terena ili piste.

Izuzev jedne jedine, mimicry pokazuje sve ostale osobine igre,  slobodu, dogovor, isključenje realnosti, ograničeno vreme i mesto. Pa ipak kod nje se ne može ustanoviti potčinjavanje neprikosnovenim i preciznim pravilima. A videli smo da prikrivanje stvarnosti i privid druge realnosti kod nje postoje. Mimikri je neprestano izmišljanje. Pravilo igre je jedno jedino i sastoji se u tome da igrač opčini gledaoca, starajući se da ovaj zbog neke greške ne odbaci iluziju; za gledaoca se to pravilo sastoji u predavanju iluziji ne negirajući na prvi pogled dekor, masku, izveštačenost koje treba za određeno vreme da primi kao stvarnost stvarniju od same stvarnosti.

 ILINX

Ilinx. — U ovu kategoriju igara uvrštene su one koje počivaju na izazivanju vrtoglavice i sastoje se u pokušaju da se za trenutak poljulja stabilnost percepcije i jasnom razumu nametne neka vrsta sladostrasne pometnje. U svim slučajevima. radi se o dospevanju u neku vrstu grča, zanosa ili vrtoglavice koji na prečac brišu stvarnost.

Da bi se došlo do samog poremećaja koji izaziva vrtoglavica, postupa se prilično jednostavno: navešću za to samo primere telesnih pokreta derviša-okretača i meksikanske voladore. Njih sam namerno izabrao, jer se prvi, zbog tehnike koju upotrebljavaju nadovezuju na neke dečje igre, dok drugi pre podsećaju na rafinirane mogućnosti akrobatike i hodanja po žici: oni tako dodiruju dva pola igara vrtogla vice. Derviši dolaze u ekstazu okretanjem ukrug, po sve bržem i bržem taktu doboša. Pometnja i hipnoza svesti postiže se vrhunskim frenetičnim vrćenjem, koje deluje zarazno i u kome mnogi učestvuju. 5 ) U Meksiku, voladori — Huasteci ili Totonaci — penju se na vrh jarbola visokog 20 do 30 metara. Oni se pomoću lažnih krila zakačenih za zglobove ruku prerušavaju u orlove. Oko pojasa vezuju kraj konopca koji im prolazi između nožnih palčeva i služi da im omogući čitav spust sa raširenim rukama i glavom okrenutom nadole. Pre nego što stignu do zemlje, oni na prave više punih krugova, trinaest prema Torkvemadi, opisujući sve širu i širu spiralu. Ceremonija koja sadrži više letova rado se tumači kao igra zalazećeg sunca, kao deifikovane ptice koje prate mrtve. Brojnost nesreća navela je meksikanske vlasti da zabrane ove opasne obrede. 6 )

Uostalom, nepotrebno je nabrajati ove retke i zasenjujuće primere. Svako dete dovoljno dobro poznaje način da, kad se brzo vrti samo oko sebe, dospe u stanje zanosa i oduške, kada telo samo s mukom ponovo nalazi ravnotežu, a shvatanje svoju jasnoću. Nema nikakve sumnje da dete to radi iz zadovoljstva i da u tome uživa. Takva je igra čigre, gde se ono okreće na peti što može brže. Na sličan način, u haićanskoj igri zlatni kukuruz dva deteta se drže ispruženim rukama okrenuta licem u lice. Tela ukrućena i nagnuta unazad, nogu spojenih i oduprtih jedne o druge, ona se okreću dok ne izgube dah, i to radi zadovoljstva da bi se posle zaustavljanja teturala. Vikanje iz petnih žila, tobogan, spuštanje niz strminu, vrteška, pod uslovom da se dovoljno brzo okreće, ljuljaška ako dovoljno visoko leti, prouzrokuju sličan osećaj.

Razni fizički postupci takođe ih izazivaju: hodanje po konopcu, pad ili izbacivanje u prostor, brzo okretanje, klizanje, brzina, ubrzanje pravolinijskog kretanja ili njegova kombinacija sa kružnim kretanjem. Paralelno s tim postoji i vrtoglavica moralne vrste, zanos koji iznenada zahvata pojedinca. Ta vrtoglavica rado se udružuje s obično potisnutom željom za neredom i rušenjem. U njoj se ispoljavaju sirove i neuglađene forme afirmacije ličnosti. Na njih upravo nailazimo kod dece u igrama zuce, leti-leti, ponedeljak-utorak-sreda, u kojima iznenada može da se prenagli i onda se igre pretvaraju u običnu tuču. Kod odraslih je u tom domenu najsimptomatičnije čudno uzbuđenje koje osećaju kad zamahom štapa kidaju visoke cvetove na livadi ili kad obaraju čitave usove snega s krova ili opijenost koju nauče da spoznaju pod vašarskim šatrama, na primer, kad uz veliku buku razbijaju gomile jeftinog posuđa.

Upravo da bih označio takve raznovrsne zanose koji su u isto vreme i nešto kao nered, čas organski, čas fizički, predlažem izraz ilinx, grčki izraz za vodeni vrtlog, iz koga, u stvari, proističe u istom jeziku i termin za vrtoglavicu (ilingos)

Čak ni ovo zadovoljstvo nije privilegija samo čoveka. Ovde pre svega treba da pomenemo vrtoglavicu kod pojedinih sisara, naročito kod ovnova. Iako se ovde radi o patološkoj manifestaciji, ona je isuviše izražajna da bismo preko nje prešli ćutke. Uostalom, imamo brojne primere čiji karakter igre ne dolazi ni u kakvu sumnju. Psi se vrte ukrug da bi uhvatili sopstveni rep sve dok ne padnu. Na drugoj strani, njih ponekad uhvati grozničava želja da trče bez razloga i ne napušta ih sve dok ne padnu iscrpljeni. Antilope, gazele, divlje konje često hvata panika koju ne prouzrokuje nikakav, čak ni najmanji nagoveštaj opasnosti, i koja je pre izraz neke neodoljive zaraze i neposredne želje da joj se popusti. 7 ) Vodeni pacovi razonode se kotrljajući se kao da ih je ponela vodena struja. Još je izrazitiji slučaj divokoza. Prema Karlu Grosu, one se penju na snežnik, zaleću se i jedna po jedna se klizaju niz strmi obronak dok ih ostale posmatraju;

Gibon bira savitljivu granu, povija je skoro do zemlje, sve dok se ona ne ispravi i odbaci ga u vazduh. On se onda hvata za šta stigne i kako stigne i tako nastavlja do u beskonačnost, ukoliko se ne uzme u obzir njegov intimni za nos, ta radnja izgleda beskorisna i neobjašnjiva. Ali najveći ljubitelji igara vrtoglavice su ptice. One se sa velikih visina obrušuju kao kamen, dajući utisak kao da će se razbiti i tek na nekoliko metara od zemlje šire krila. Zatim se po novo dižu i ponovo padaju. U vreme parenja mužjaci na ovaj način pokazuju odvažnost da bi se dopali ženkama. Američki noćni soko, koga je opisao Odobon (Audobon), veliki je ljubitelj i virtuoz ove zadivljujuće akrobatike. 8)

Ljudi, posle okretanja na peti, igre vrteške, i ljuljaške iz detinjstva imaju, pre svega, na raspolaganju dejstvo pijanstva i brojne okretne igre, od mondenskog ali pritajenog vrtloga valcera, do mnogih besnih, ustreptalih, grčevitih pokreta. Oni nalaze zadovoljstvo i u opijenosti izazvanoj ogromnim brzinama, kakve se mogu osetiti, na primer, na skijama, motociklu ili u otvorenom automobilu. Da bi se toj vrsti osećaja dala snaga i brutalnost sposobna da ošamuti organizam odraslog, morale su se konstruisati snažne mašinerije. Zbog toga ne treba da se začudimo što smo u većini slučajeva morali da sačekamo eru industrije da bismo videli kako vrtoglavica stvarno postaje jedna od kategorija igre. Ona se sada pruža željnim masama uz pomoć hiljada neumoljivih aparata koji se sreću po vašarištima i luna-parkovima.

Ove naprave svakako bi prevazišle svoju namenu kada se ne bi samo radilo o privremenom poremećaju organa unutrašnjeg uva, od koga zavisi osećaj ravnoteže. Ali u stvari čitavo telo je izloženo takvim šokovima od kojih bismo bežali kad ne bismo videli veliki broj ljudi kako se gura da bi im se izložio. Zaista, vredi posmatrati izlazak ljudi iz tih mašina za vrtoglavicu. Iz njih izlaze bleda, teturava bića kojima samo što se ne smuči. Oni su do malopre kričali od straha, kidao im se dah i imali su jeziv osećaj da su im čak i unutrašnji organi zahvaćeni strahom i da se grče kao da hoće da izbegnu neki strašan napad. Pa ipak, većina, čak i pre nego što se povrati, ponovo hita na šalter da kupi pravo da ponovo oseti isto mučenje, u očekivanju novog uživanja.

Treba reći uživanje, jer smo neodlučni da sličan zanos nazovemo razonoda, jer se on pre približava grču nego zabavi. S druge strane, moramo podvući da je snaga primljenog šoka tolika da se vlasnici aparata naprežu, u krajnjem slučaju, da privuku naivne davanjem prava na besplatno učestvovanje u atrakcijama. Oni pritvorno najavljuju da »još samo ovaj put« ne košta ništa, dok je, u stvari, tako čitavo vreme. Za uzvrat, oni naplaćuju od gledalaca pravo da sa visine neke galerije mirno posmatraju muke žrtava koje su dobrovoljno ili na »blef« izložene delovanju strašnih sila ili čudnih ćudi.

Bilo bi smelo izvlačiti isuviše tačne zaključke iz takve surove i čudne podele uloga. Ona nije karakteristika jedne vrste igara, na nju nailazimo kod boksa, keča, i u gladijatorskim borbama. Ovde se njihova suština sastoji u traženju one specifične pometnje, one trenutne panike koja se definiše terminom vrtoglavica i nesumnjivim odlikama igre umešane u to, sloboda da se prihvati ili odbije ogled, tačne i nepromenljive granice, izdvajanje iz ostale realnosti. Ukoliko ogled daje priliku čak i za spektakl, to ne smanjuje nego upravo pojačava njegova svojstva igre.

Igre i ljudi (1)

_____________________

1. Karl Gros: Igre kod životinja, fr. prev. Parir, 1902. str. 150—151.
2. Na primer, na Balearskim osirvima za pelolu. u Kolumbiji i na Antilima za borbe petlova. Samo se po sebi razume da ne bi bilo zgodno da se uzimaju u obzir novčane nagrade koje mogu da dobiju džokeji ili vlasnici, trkači, bokseri, fudbaleri. ili bilo koja vrsta sportista. Ove nagrade, koliko god ih smatrali velikim, ne ulaze u kategoriju alee. One su nagrada za teško izvojevanu pobedu. Ta nagrada, koja u stvari pripada zasluzi, nema ničeg sa naklonošću sudbine, ishodom sreće koja ostaje nesigurni monopol kladilaca. Ona je upravo njena suprotnost.
3. Primeri zastrašujuće mimike mogu se naći kod insekata (avetinjska poza bogomoljke, trans smerintus ocellatae) ili primeri kamuflažnih morfologija u mojoj studiji pod imenom »Mimetisme el psychasienie legendaire (Mimikrija i poznato mentalno slabljenje), Mit i čovek, Pariz, 1938, str. 101—143. Ta studija, na žalost, tretira ovaj problem iz perspektive koja mi se danas čini veoma proizvoljnom. Ja zaista više ne želim da od mimikrije pravim poremećaj percepcije i tendenciju ka povratku u beživotnost, nego, kao što ovde predlažem, ekvivalent kod insekta igrama pretvaranja kod čoveka. U svakom slučaju, navedeni primeri zadržavaju svoju vrednost. Neke od njih ponovo donosim na kraju knjige u Dosijeu, str. 203—204.
4. S pravom je primećeno da su igračke devojčica namenjene imitiranju bliskih, realnih, domaćih oponašanja, dok dečačke podstiću na daleke, romantične, nepristupačne ili čak potpuno nerealne poduhvate.
5. O. Depont i X. Coppolani: Muslimanska religiozna bratstva, Alžir. 1887. sir. 156—159,329—339.
6. Opis i fotografije nalaze se kod Helge Larsen. Notes on the volador and lis associated ceremonies and superstitions. Ethos, vol. 11, No. 4, July 1937, str. 179—]92. i kod Guy Stressner-Pean (Gi Stresner-Pean) Poreklo voladora i komelagatokte. Dokumenti XXVIII internacionalnog kongresa amerikanista u Parizu, 1947. str. 327—334. U Dosijeu, sir. 205—206 prenosim fragment opisa iz ovog rada.
7. Karl Gros, Op. cit. str. 208.
8. K. Gros, Ibid. str. 111, 116, 265-266.

ROŽE KAJOA, Igre i ljudi (1) - Maska i zanos

DEFINICIJA IGRE

Rektor Lajdenskog univerziteta J. Huizinga izabrao je 1933. godine za temu svoje pristupne besede Granice igre i ozbiljnog u kulturi. On je tu temu kasnije razradio u snažnom i originalnom delu objavljenom 1938. god. pod naslovom Homo ludens. Ovo delo, i pored većine spornih tvrdnji koje sadrži, takve je prirode da otvara vrlo široke puteve istraživanjima i razmišljanjima. Huizingi u svakom slučaju pripada trajna čast što je majstorski analizirao veći broj osnovnih karakteristika igre i ukazao na njen značaj u razvoju civilizacije. S jedne strane, on je nameravao da formuliše tačnu definiciju i pravu suštinu igre; dok je s druge nastojao da osvetli onaj aspekt igre koji prožima i oživljava suštinske manifestacije svake kulture: umetnost i filozofiju, poeziju, kao i pravne institucije, sve do izvesnih vidova viteških turnira

Huizinga je napravio briljantnu demonstraciju, ali mada on otkriva igru tamo gde pre njega nisu umeli da uoče njeno prisustvo ili uticaj, on namerno zapostavlja, kao da se to samo po sebi razume, opis i klasifikaciju samih igara, kao da sve one odgovaraju istim potrebama i kao da sve, bez razlike, izražavaju isti psihološki stav. Njegovo- delo nije studija igara, nego istraživanje plodnosti duha igre u domenu kulture, odnosno duha koji preovladava u iz- vesnoj vrsti igara: takmičarskim igrama određenim pravilima.

Proučavanje početnih formula kojima se Huizinga služi da bi ograničio polje svojih analiza, pomaže nam razumevanju čudnih praznina jednog istraživanja inače u svakom pogledu izuzetnog. Huizinga ovako definiše igru:

Ukratko, u pogledu forme, igra se može definisati kao slobodna akcija koju prihvatamo kao fiktivnu i izdvojenu od svakodnevnog života, sposobnu, međutim, da potpuno obuzme igrača; aktivnost bez ikakvog materijalnog interesa i koristi; koja se odvija u namerno ograničenom vremenu i prostoru, po redu predviđenom datim pravilima, pods tičući u životu odnose između grupa koje se namerno okružuju misterijom ili prerušavanjem naglašavaju svoju izuzetnost u odnosu na ostali svet 1).

Ovakva definicija, u kojoj ipak sve reči imaju svoju vrednost i puno značenje, istovremeno je i suviše opširna i suviše skučena. Svakako da je od koristi i da zaslužuje priznanje pronicanje u afinitet koji postoji između igre i tajne ili zagonetnosti, ali to saučesništvo ipak ne bi moglo da uđe u definiciju igre, koja je skoro uvek spektakularna ako ne i razmetljiva. Bez sumnje, tajna, misterija, preru- šavanje služe, u krajnjoj liniji, izvesnoj aktivnosti igre, ali treba odmah dodati da se ta aktivnost odvija upravo na uštrb tajne i zagonetnosti. Ona je izlaže, objavljuje i u neku ruku troši. Jednom rečju, ona teži da je otuđi od sopstvene prirode. S druge strane, kad tajna, maska ili odora ima obrednu funkciju, možemo biti sigurni da više nije u tanju igra nego institucija. Sve što je po prirodi tajna ili prerušavanje blisko je igri, potrebno je da još preovlada deo fikcije i razonode, to jest da se tajna ne poštuje i da prerušavanje ne predstavlja početak metamorfoze ili pri­ padanja.

Na drugom mestu, onaj deo Huizingine definicije koji određuje igru kao radnju oslobođenu svakog materijalnog interesa jednostavno isključuje opklade i igre na sreću, na primer kockanje, konjske trke, lutrije, koje, na sreću ili na žalost, upravo zauzimaju značajno mesto u privredi i svakodnevnom životu raznih naroda, u, istina, beskrajno različitim formama, ali gde je postojanje odnosa između slučaja i dobitka utoliko upečatljivije. Igre na sreću, što su takođe i igre za novac, praktično nemaju nikakvo mesto u Huizinginom delu. Takav stav nije bez posledice.
Međutim, on nije neobjašnjiv. Svakako da je mnogo teže utvrditi kulturni uticaj igara na sreću nego takmi­ čarskih igara. Pa ipak, uticaj igara na sreću nije manje važan, čak i ako ga smatramo nesrećnim. Štaviše, ne uzeti ih u obzir, značilo bi, ili bi podrazumevalo, da igra ne pov­ lači za sobom nikakav ekonomski interes. Znači, treba praviti razliku. U ponekim od ovih manifestacija igra je baš nasuprot tome probitačna ili do krajnosti upropašćuju- ća, a i predodređena je da to bude. To ipak ne znači da igra, čak i kad se igra za novac, ostaje strogo neproduktivna. Suma dobitka, u najboljem slučaju, može samo da bude jednaka zbiru gubitaka ostalih igrača. Međutim, dobitak je skoro uvek manji zbog raznih troškova održavanja, poreza ili prihoda preduzimača, jedinog koji ne igra ili čija je igra zaštićena od slučajnosti zakonom velikih brojeva; drugim recima, jedinog koji ne može da učestvuje u zado­ voljstvu kockanja. Radi se o prenosu svojine, ali ne i o pro­ izvodnji dobara. Štaviše, taj prenos tiče se samih igrača upravo utoliko ukoliko sami, slobodnom odlukom, koja se pri svakoj partiji obnavlja, prihvate mogućnost takvog prenošenja. Upravo karakteristika igre i jeste da ne stvara ni bogatstvo ni neko delo. Time se ona razlikuje od rada ili umetnosti. Na kraju partije sve treba ponovo da počne sa iste tačke, bez pojave bilo čega novog: tu nema ni žetve, ni rukotvorine, ni remekdela, ni uvećanog kapitala. Igra je prilika za čisto trošenje: vremena, energije, domišljatosti, veštine i, često, novca za kupovinu rekvizita ili za eventualno plaćanje zakupa za lokal. Sto se tiče profesionalaca, bok­ sera, biciklista, džokeja ili glumaca, koji zarađuju svoju platu na ringu, pisti, hipodromu ili pozornici i moraju da misle na nagradu, nadnicu ili honorar, jasno je da oni pri tome nisu igrači nego ljudi od zanata. Kod njih se radi o jednoj drugoj igri.

S druge strane, nema sumnje da igru treba definisati kao slobodnu i dobrovoljnu aktivnost, "izvor radosti i razonode. Igra u kojoj bi morali da učestvujemo ubrzo bi prestala da bude igra: ona bi postala primoravanje, kuluk, od koga bi svako požurio da se što pre oslobodi. Obavezna ili mahom samo preporučena, ona bi izgubila jednu od svojih osnovnih karakteristika : d a joj se igrač predaje od sveg srca i iz sopstvenog zadovoljstva, imajući svaki put potpunu slobodu da joj pretpostavi povlačenje, ćutanje, koncentraciju, besposlenu usamljenost ili plodnu aktivnost. Otuda i dolazi definicija igre koju predlaže Valeri (Valery): to je ono »gde dosada može da odveže ono što je zanos vezao«. 2 Ona postoji samo tamo gde igrači žele da igraju i igraju je, makar to bila i najzamornija i krajnje iscrpljujuća igra, sa ciljem da se razonode i pobegnu od sopstvenih briga, to jest da se sklone od svakodnevnog života. Štaviše, baš oni treba da su slobodni da odu kad god im se svidi, rekavši: »Više ne igram«.

U stvari, igra je po svojoj suštini posebno zanimanje, brižljivo izdvojeno od ostalog života, i uglavnom se odvija u tačno određenim granicama vremena i prostora. Postoji poseban prostor za igru, zavisno od slučaja: školica, ša­ hovska tabla ili tabla za igru dame, stadion, pista, borilište, ring, scena, arena itd. Ne uzima se u obzir ništa što se dešava izvan idealne granice. Izlazak greškom iz kruga, slučajan ili neophodan, uvek povlači bilo diskvalifikaciju bilo kaznu.

Igra mora da se nastavi na određenoj granici. Isto je i sa vremenom: partija počinje i završava se na dati znak. Njeno trajanje često je utvrđeno unapred. Nečasno je napustiti je ili prekinuti bez značajnog razloga, odnosno prestati sa igrom (vičući »katanac« kao kod dečjih igara, na primer). Ona se po potrebi može produžiti, posle dogo­ vora protivnika ili odlukom sudije. U svim slučajevima domen igre je na taj način jedan rezervisan svet, zatvoren, zaštićen savršeno čist prostor."

U tom ograničenom prostoru i određenom vremenu konfuzne i zapletene zakone običnog života zamenjuju precizna, izmišljena i neopoziva pravila, koja se moraju prihvatiti takva kakva su i koja diktiraju pravilan tok partije. Varalica, ukoliko krši ta pravila, barem se pretvara da ih poštuje. Sa tog aspekta treba dati za pravo autorima koji ističu da nepoštenje igrača ne upropašćuje igru. Varalica ne dovodi u pitanje pravilo nego zloupotrebljaya lojal- nost ostalih igrača. Pravi rušitelj igre je onaj koji je negira iznoseći apsurdnost pravila, njihovu čisto konvencionalnu prirodu i koji odbija da učestvuje u igri jer ona za njega nema nikakvog smisla. Njegovi argumenti su neoborivi. Igra nema drugog smisla osim sebe same. Zbog toga su, uostalom, njena pravila bežuslovna i neograničena, van bilo kakve diskusije. Ne postoji nikakav razlog da ona budu onakva kakva su a ne drugačija. Ko ih ne prihvata sa takvim karakterom, mora ih smatrati za očiglednu glupost.

Igramo jedino ako želimo i kad želimo, ili u vreme u koje želimo. U tom smislu igra je slobodna aktivnost. Ona je štaviše i neizvesna. Njen ishod treba da ostane neizvestan do kraja. Kada se u partiji karata već vidi nesumnjiv ishod prestaje se sa igrom, svi pokazuju karte. Kod lutrije i ruleta ulaže se na jedan broj koji može i ne mora da izađe. Prilikom sportskih susreta snage protivnika treba da budu ujednačene kako bi svaka strana mogla da brani svoje izglede do završetka partije. Svaka igra veštine, po definiciji, sadrži za igrača rizik da promaši, pretnju da bude poražen. Bez toga bi igra izgubila svaki interes. U stvari, onaj koji, suviše zanet ili suviše vešt, dobija bez napora i nepogrešivo, prestaje da pobuđuje interesovanje.

Unapred poznat tok igre, koji ne dopušta mogućnost greške ili iznenađenja i čiji se rezultat unapred zna, nespojiv je sa prirodom igre. Potrebno je stalno obnavljanje situacija koje se ne mogu predvideti, što se i dešava prilikom svakog napada ili odbrane u mačevanju ili fudbalu, prilikom svakog prebacivanja lopte u. tenisu, ili u šahu svaki put kad neko od igrača povuče potez. Igra se sastoji u potrebi da se nađe,da se neposredno izmisli odgovor, slobodan u granicama pravila. Ta sloboda igrača, slobodan prostor dat njegovoj akciji bitni su za igru i delom objašnjavaju zadovoljstvo koje ona pruža. To sve nam takođe objašnjava i 'zapaženu i punu značenja upotrebu reči »igra« na koju npr. naila­ zimo u izrazima kao igra jednog glumca ili igra nekog zupčanika, da bi se u prvom slučaju objasnio stil jednog interpretatora, u drugom konstrukcijska greška nekog mehanizma.

Mnoge igre nemaju pravila. Tako ne postoje, barem ne utvrđena i kruta, pravila za igru lutaka, vojnika, žandara i lopova, konja, lokomotive, aviona, uopšte igara koje podrazumevaju slobodu improvizacije i čija glavna privlač­ nost leži u zadovoljstvu što se igra neka uloga, što se ponaša kao kad bi bili neko drugi ili čak nešto drugo, na primer mašina. Uprkos paradoksalnom karakteru tvrdnje, ja bih rekao da ovde fikcija, osećaj kao kad bi zamenjuje pravilo i potpuno vrši njegovu funkciju. Pravilo samo po sebi stvara fikciju. Onaj koji igra šah, šuge, polo, bakara, samom činjenicom da se pokorava odgovarajućim pravi­ lima, izolovan je od tekućeg života, koji ne zna ni za jednu aktivnost koju bi ove igre i pokušale verno da reprodukuju. Zbog toga se šah igra izistinski, a takođe i šuga, polo i bakara. Ne radi se o kao kad bi. Naprotiv, svaki put kad se igra sastoji u imitiranju života, igrač očigledno ne bi mogao da izmisli i poštuje pravila koja ne postoje u stvar­ nosti, a drugo, igru prati svest da je usvojeno ponašanje prividno, jednostavno oponašanje. Ta svest o bitnoj ne- stvarnosti usvojenog ponašanja odvaja ga od tekućeg života, umesto proizvoljnih pravila koja određuju druge igre. Njihova jednakost je tako doslovna, da rušilac igre, koji je malopre iznosio apsurdnost pravila, sada postaje onaj koji prekida zanos, onaj koji brutalno odbija da prihvati predloženu iluziju i podseća dečaka da on nije pravi detek­ tiv, pravi gusar, pravi konj, prava podmornica, ili devoj-t čicu da ne uljuljkuje pravo dete i da ne služi pravi obed pravim gospođama iz svojih minijaturnih posuda.

Igre prema tome nisu regulisane i fiktivne. One su ili regulisane ili Fiktivne. I to do te mere, da kad se jedna igra s pravilima pojavljuje u izvesnim uslovima kao ozbiljna aktivnost van domašaja neupućenih u pravila, to jest ako ona izgleda kao aktivnost tekućeg života, ta se igra može neupućenom i radoznalom laiku neposredno učiniti kao zabavan privid. Onda je lako shvatiti što deca, da bi imitirala odrasle, pokreću nasumce figure, stvarne ili fiktivne, na zamišljenoj tabli i nalaze zadovoljstvo da se, na primer, igraju »igranja šaha«.
Ova rasprava, namenjena određivanju prirode najvećeg zajedničkog imenitelja svih igara, istovremeno" ima i tu prednost da istakne njihovu raznovrsnost i da vrlo osetno proširi svet koji se obično istražuje kada je u pitanju njihovo proučavanje. Ovim napomenama težimo naročito da do­ damo tom svetu dve nove oblasti: područje igara na sreću i opklada i oblast mimike i interpretacije. Pa ipak, ostaje izvestan broj igara i razonoda koje one još ostavljaju po strani ili kojima se nedovoljno prilagođavaju, to su na pri­ mer zmaj i čigra, zagonetke, otvaranje pasijansa i rešavanje ukrštenih reči, ringišpil, ljuljaška i još neke vašarske atrak­ cije. Na njih bi se trebalo vratiti nekom drugom prilikom. Trenutno, prethodne analize dozvoljavaju da se igra su­ štinski definiše kao aktivnost:

1. — Slobodna: na koju se igrač ne može primoravati a da time igra ubrzo ne izgubi svoju prirodu privlačne i vesele razonode;
2. — Izdvojena: ograničena preciznim vremenskim i prostornim, unapred utvrđenim, granicama;< r /> 3. — Neizvesna: čiji se tok i ishod ne mogu una­ pred predvideti, pošto se inicijativi igrača obavezno daje izvesna sloboda iz potrebe za izmišljanjem;
4. — Neproduktivna: pošto ne stvara ni dobra, ni bogatstva, niti bilo kakvu vrstu novih elemenata, izuzev prenošenje vlasništva unutar kruga igrača, i čiji je ishod situacija identična onoj na početku partije;
5. — Propisana: podvrgnuta odredbama koje ukidaju obične zakone i za trenutak uvode novu, jedino važeću zakonitost;
6. — Fiktivna: praćena specifičnom svešcu o nekoj vrsti drugorazredne realnosti ili o potpunoj nerealnosti u odnosu na tekući život.

Ove različite osobine su čisto formalne. One ne odre­ đuju sadržaj igara unapred. Pa ipak, činjenica da su se ove dve poslednje — pravilo i fikcija — pojavile kao gotovo nespojive jedna s drugom, pokazuje da sopstvena priroda pojmova koje one žele da definišu, uključuje podelu a možda i zahteva da se ta podela izvrši. A ta podela bi se, ovog puta, potrudila da uzme u obzir ne osobine koje ih sve zajedno suprotstavljaju ostaloj realnosti, nego i one koje ih dele na grupe potpuno nespojive po originalnosti. izvor

______________________

1. Homo ludens, francuski prevod, Pariz, 1951, str 34—35. Na sirani 57—58 nailazimo na drugu definiciju, siromašniju, ali i manje ograničavajuću. Igra je radnja ili dobrovoljna aktivnost, koja se vrši u izvesnim određenim granicama vremena i mesta. prema slobodno prihvaćenom ali i potpuno dominirajućem pravilu. Ona je sama sebi cilj, i nju prati napetost, radosti svest o razlikovanju od svakodnevnog života.

 2. Pol Valeri: Takav-kakav, 11. Pariz, 1943. str. 21.

Robert Challe i Malebranche: od potrage za istinom do potrage za pravom religijom (3)

 

Kako Malebranche brani kršćansku religiju

Kao što je Gouhier pokazao, Malebrancheov poziv je prvo bio religiozan, a zatim filozofski, ali ta dva poziva Malebranche je živeo u kontinuitetu , pri čemu je drugi preuzeo prvi 58 . Toliko je tačno da, za razliku od Descartesa, on pokušava da istakne sve konvergencije vere i razuma. Razum, za Malebranchea, ne mora da se ponizi pred verom koju prečesto želimo da predstavimo kao glas koji ga guši umesto da ga podržava, za konkurentski glas, a ne za kongruentan. Istina nije dobro koje bi razum ili filozofija trebali prisvojiti uprkos veri. Ako je zapravo filozof taj koji je odgovoran za potragu za Istinom, to je zato što je on jedini koji može opravdati hrišćansku religiju, koji može protestovati da vera, ukoliko je hrišćanska, nije ništa ludo.

Pitanje je da li Malebranche ide dalje, da li rizikuje da uspostavi hrišćansku religiju na način koji bi mogao da je ugrozi. Challe smatra da su argumenti koje je Malebranche predložio u korist vere dostojni čoveka s predrasudama , koji je takođe posvećen kao „podrška“ hrišćanskoj religiji. I zapravo, videćemo da se Malebrancheovi napori kao filozofa ne mogu odvojiti od potpuno hrišćanskog žara da se dopusti da bude vođen Bogom hrišćana kako bi se prepoznao Bog razuma; ako krene od ovog (Boga razuma) da se pridruži onom (Bogu kršćanstva), ako razumom nastoji opravdati Boga hrišćanske religije, njegovo srce je potpuno ispunjeno verom u ovog Boga. Koju težinu i kakvu zaslugu onda možemo pripisati retkim tekstovima u kojima Malebranche traži pravu religiju ili se čini da je traži?

“Alternativna pažnja” da se pokaže da je hrišćanska religija prava religija

Istinska religija se od samog početka definiše kao uspostavljena od Boga, pod pretpostavkom da postoji samo jedna, da je Bog uspostavio jednu religiju. Ali šta tačno znači božansko uspostavljanje prave religije? Istinska religija je za samog Boga ono što je posledica za njegov uzrok: „ustanovljena od Boga“, prava religija mora nositi žig svog autora. Raspitati se o tome znači dokazati učinak, drugim rečima dokazati da je određena religija, isključujući druge, zaista Božji učinak. Da biste to učinili, potrebno je konsultovati ideju uzroka ili Boga.

| Da bismo razumom među svim religijama otkrili onu koju je Bog uspostavio, moramo pažljivo razmotriti pojam koji imamo o Bogu ili o beskonačno savršenom Biću 59 |

Odakle dolazi ovaj pojam? Ne religija, već razum kao prirodno svetlo. Malebranche nas stoga poziva da sudimo o sadržaju verskih poruka prema prirodno poznatoj ideji, kao da je ona služila kao merilo za prosuđivanje valjanosti verskih dogmi. Videćemo, međutim, da Malebranche koristi određene dogme da prati tok prirodnih misli.

Metoda koju Malebranche zapravo koristi kako bi osigurao pravu religiju, se ne razlikuje od one koja mu omogućava da razume dogme. Ona je sadržana u ove dve reči: alternativna pažnja, “alternativna pažnja na ideje koje me prosvetljuju i na dogme koje me podržavaju i koje me vode 60 ”. To je stvar uma “hrišćanskog filozofa” koji svoj pogled naizmenično usmerava na dve stvari, na podatke vere i na podatke razuma  61 . Upravo kroz tu pažnju možemo se nadati ne samo da ćemo dobiti neko novo svetlo na verske dogme, već i pre svega saznati koja je religija prava religija. Šta nas tačno prirodno svetlo uči o božanskim stvarima, to jest „pojmu koji imamo o Bogu”? Božanski atributi su takvi da Bog uživa u njima i deluje u skladu s njima (str. 954), i pojam reda (str. 964) koji nas navodi da vidimo da Bog mora delovati na način dostojan njegovih atributa. Prirodno svetlo je dovoljno da uvidimo da je Bog iznad svega beskonačan lično i da može delovati samo „prema onome što jeste“, na način koji poštuje svoju beskonačnost. Upravo na osnovu ovog pojma nas Malebranche poziva da uredimo svoj um kako bismo ispravno prosudili koja je od religija upravo ona prava. Šta pak uči hrišćanska religija? Ili, preciznije, šta uči a što ne deli neka druga religija? Utelovljenje Sina, koje čini hrišćansku dogmu par excellence. Šta mi mislimo o tome s obzirom na pojam Reda?

To je član vere koji nije samo takav da ne vređa ideju Boga i ono što on uči; on ih upotpunjuje, i to na sretan način. Utelovljenje Boga je od svih njegovih dela ono koje, prema Malebrancheu, najbolje manifestuje božanska svojstva. Sve ih manifestuje utoliko što su svi zapravo beskonačni: to znači da izražava njihovu jednaku beskonačnost, što je atribut Božjih atributa. Kreacija samo izražava određene atribute: moć, mudrost. Stvaranje čoveka, slobodnog stvorenja, ispoljava drugo: pravdu, dobrotu. Postoji samo Utelovljenje koje ih sve manifestuje kao sjedinjenje Reči s njenim delom – u kojem je to delovanje, to jest najviše “iskustvo” u skladu s pojmom beskonačno savršenog Bića. Ali Malebranche ide dalje, ili precizira više: Utelovljenje Reči nije odvojeno od božanskog utemeljenja hrišćanske religije. Dve su dogme u jednoj: ona o savršenom sjedinjenju Stvoritelja sa njegovim delom. Božansko utemeljenje hrišćanske religije, koje je deo dogme, ili koje proizlazi iz dogme o utelovljenju Boga, stoga na kraju dokazuje da pojam Boga nalazi svoju jedinu potvrdu u ovoj religiji. Što znači reći da božansko utemeljenje hrišćanske religije pokazuje vlastitu istinu kao dogmu. Zato što pokazuje savršenu adekvatnost hrišćanske religije pojmu Boga. Zato što pokazuje činjenicu da je ova religija jedina istinita, a samim tim i činjenicu da je to Božije dejstvo. Ne postoji li ovde molba za principijelnost? Jer ono što je u pitanju (istina hrišćanske religije) je zaista predmet dogme, i to odlučujuće dogme. Mogli bismo uzvratiti, da bismo bili odlučni, nije dovoljno, mora se suočiti sa pojmom beskonačno savršenog Bića; i sve dok se ne uporedi precizno sa ovim pojmom, to nikako ne može doprineti dokazivanju da je hrišćanska religija, čija je ona jedna od dogmi, prava religija. Međutim, ovaj proces i dalje zahteva da ovu dogmu kao i sve druge uzmemo za nešto istinito . Ako nije odlučujuće odvojeno od ideje, nije ništa manje istinito. A to je upravo ono što Malebranche pretpostavlja: religiozne dogme hrišćanske religije treba smatrati istinama .

Dogme kao istine

Ovo je pretpostavka koja je još značajnija kada se Malebranche brine, kao filozof, da dobije neka pojašnjenja dogmi izvučenih iz razuma. On uzima dogmu kao svog vodiča, tačnije to je dogma koja se nameće Malebrancheu, čoveku koji filozofira, poput istine koja traži inteligenciju. Postoji nestrpljenje istog čoveka kao vernika da vidi kako sama dogma postaje malo po malo jasnija. U toj meri dogma vodi do razumevanja dogme. Sigurnost putovanja leži u činjenici da se dogma nameće kao istina filozofu Malebrancheu. Videćemo kako.

Alternativna pažnja koju Malebranche preporučuje da se „pređe sa vere na inteligenciju“, ova pažnja „idejama koje [ga] prosvetljuju i dogmama koje [ga] podržavaju i koje [ga] vode“ 62 je zaista više od metode, mnogo više od procesa, način rada: to je već doktrina. On ne samo da joj veruje na reč, on to shvata ozbiljno: oa u svojim podacima ne vidi ništa manje od istine. Konkretno, radi se o konsultovanju „ideje mog predmeta, kao što mi je vera nudi“, da tražim svetlo kroz razum; ako tada naiđem na najmanju nejasnoću, moram se, prema Malebrancheu, vratiti na dogmu 63 . Jer ne smemo više zanemariti dogmu nego što moramo potpuno zanemariti razum. Ako mi se čini da je dogma u suprotnosti s razumom, moram, prema Malebrancheu, priznati svoju nemoć. U dnu svega ovoga, ovog dvostrukog zahteva koji nam mora zabraniti da se odreknemo dogme koliko i razuma, nalazi se glavna ideja da „dogme vere i principi razuma moraju biti složni u istini, bez obzira na suprotnost 64 .”

| Ali ne, uzvikuje Malebranche, nikada neću verovati da je prava filozofija suprotna veri i da dobri filozofi mogu imati drugačija osećanja od pravih hrišćana  65 |

Nemoć koja stoga može biti moja u razumevanju određenih dogmi je da jasno vidim da se one ipak slažu. Teza ovog sporazuma je dakle ono što u potpunosti motiviše i opravdava, u očima oca Malebranchea, ideju suprotstavljanja dogmi i pojmova, podataka vere i onih razuma. Pre nego što se zapitamo odakle dolazi ova teza, procenimo sve njene implikacije:

1 / Prva implikacija: nema pitanja o “nikad razmišljanja u teologiji 66 “, nema pitanja o “proterivanju razuma iz religije, budući da je sposoban da ga poremeti 67 “; istovremeno, nema govora o prepuštanju razuma „neprijateljima vere“, jer je razum moćno oružje „da se postane gospodar umova“, on je univerzalan 68 ; štaviše, to je Razum, u ličnosti Reči, koji se „prilagodio nama da bi nas učinio razumnijima“

2 / Druga implikacija: nema govora o nepokoravanju Crkvi kao instituciji garantu svih dogmata;

3 / Treća implikacija, koja sažima prve dve: “podržavati dogme o autoritetu Crkve” i “tražiti dokaze za ove dogme u najjednostavnijim i najjasnijim principima koje nam daje razum”; hajde da pažljivo shvatimo šta nam Malebranche kaže: ne da bi to bilo pitanje davanja dokaza da su dogme istinite, već radije, kako on takođe piše, „učiniti da metafizika služi religiji“ (metafizika je jedini deo filozofije „koji može biti od koristi za nju"), i "da baci na istine vere ono svetlo koje služi da umiri um i da ga dobro uskladi sa srcem". Radi se dakle o rasuđivanju o dogmama dok smo podložni, i da ih se razjasni, a ne radi zadovoljstva rasuđivanja o njima; posedovati dogme putem same inteligencije da bi se ove poslednje „složile sa srcem“; da učini da inteligencija pokaže onima koji ne veruju ili koji odbijaju verovati da je srce ispravno.

Ideja da se razum i vera slažu ima, pre svega, nesumnjivo strateške vrline. Otac oratorija želi sprečiti neprijatelje vere da konfiskuju razum, jer se dobro razume da je razum božanski, da je prirodna svetlost svetlost Reči. Na isti način, Malebranche želi da veri pruži razloge za odupiranje onima koji se protive tome. I zapravo, kada Malebranche priznaje da bismo mogli biti nemoćni da pokažemo da takva dogma ne šteti razumu, on dobro zna da ovaj osnovni dogovor koji se uopšteno primenjuje na istine vere i istine razuma nema druge vrednost od one zahteva. Pročitajmo radije: “Dogme vere i principi razuma moraju se slagati u istini…”, to moramo pretpostaviti, jer bi pretpostavka suprotnog navela veru na sumnju – sumnju koju Malebranche odlučno odbija kada, vrlo precizno, utvrdi svoj princip ili svoju pretpostavku, on ima ovaj odlučno logičan argument: istina je jedna, istina ne može biti kontradiktorna . Ako bi se sumnjalo da dogme same po sebi nisu istine, sama istina ne bi imala rizik da bude kontradiktorna. Malebrancheov argument pretpostavlja da dogme imaju svoju ulogu u istini, ili da „pripadaju“ posebno božanskom razumu 69 – teza koja ne može biti hrišćanskija! To se svodi na upisivanje u sam razum Utelovljenja Reči i nepogrešivost Crkve – natpis koji svedoči o potpunoj hristijanizaciji Razuma. Što je, svakako, nešto što zanemarujemo kada pripisujemo Malebrancheu priznanje ili kada ga kritikujemo jer je otišao do krajnosti svog racionalizma do te mere da je ispitao hrišćansku religiju pod sitom razuma. Argument je da je Malebranche mogao mirno slaviti razum jer je u njegovim očima razum nešto od samog Boga. Ali on ne vidi da ga, oboženjavajući, Malebranche hristijanizira . Zatim mu dodeljuje članke vere koji su, prema deistu kakav Robert Challe namerava biti, izvan Razuma. Istina je jedna, i ako su hršćanske dogme u potpunosti deo nje, to je zato što razum kao lokus istine postaje domaćin, po Malebrancheu, hrišćanskih istina. To je ono što Malebranche pretpostavlja kada se, kao filozof, suoči sa slučajevima u kojima razum naiđe na neku misteriju i pojavi se kontradiktorno: znaj, upozorava, da je to privid; priznajte svoju nemoć da sa potpunom jasnoćom vidite da dogma suštinski ne šteti razumu; uvek zapamtite da je istina jedna, da nijedna dogma ne može biti u suprotnosti s razumom.

Lepa pretpostavka, koja nas stavlja u prisutnost suptilne predrasude. Pitanje je, nakon čitanja Challea, da li je filozof ili samo religiozan. I treba čak reći: da li je filozofski ili samo klerikalni! Autoritet Crkve je, zapravo, uključen u Malebrancheove primedbe; pitanje je da li je to ono što Malebrancheu omogućava da smatra da su vere same istine. Challe nas poziva na ovo razmišljanje kada kritikuje veru kao sumnjiv način pristupa istini koja je simetrično sumnjiva. Stavovi oca Malebranchea izgledaju mu pogrešni: ništa ne ovlašćuje Malebranchea da se kladi na veru koja dotiče istinu, osim same vere u onoj meri u kojoj je podložna autoritetu, onom hrišćanskecrkve; ništa ne ovlašćuje Malebranchea da smatra “članke vere” kao same istine, osim ideje da su oni dogme autoritativne Crkve; ništa ne ovlašćuje Malebranchea da misli da su dogme sastavni deo same istine, osim upravo ideje da se tamo mora ići u nedostatku svetlosti! Da li bi se i sam Malebranche mogao prepoznati u ovoj vrsti argumenata, ovom redu razloga? Sada ću pokazati da ništa nije manje sigurno.

Paradoks vere koja je i pokorna i zasnovana na razumu

Kada Malebranche tvrdi da je vera “slepa” u smislu “skromna i pokorna”, namerava da iznese filozofsku tezu . Ono što može izgledati kao klerikalizam zasniva se na razumu baš kao i sama vera. Ne možemo se tako lako rešiti Malebranchea i njegovog racionalizma. Možemo posumnjati da želi, na osnovu svog klerikalizma, da hrišćanske dogme imaju vrednost istine. Ali Malebranche nam odgovara da je vera u dogme sama po sebi racionalna. Nema ničeg iracionalnog u potčinjavanju Crkvi. Umesto toga, pročitajmo ovaj tekst preuzet iz Analekta o metafizici i religiji :

| Zapamtite […] da ponizna i pokorna vera onih koji se predaju autoritetu nije ni slepa ni indiskretna : utemeljena je na razumu . […] Naša vera je u principu savršeno razumna. Svoje osnivanje duguje ne na predrasudama, već pravom razumu. 70 |

Hajde sada da komentarišemo:

1 / Ponizna i pokorna” vera je ona koja se temelji na božanskom autoritetu Isusa Krista, a time i na nepogrešivosti njegove Crkve (kojoj je Hrist glava): hrišćanin veruje jer je Crkva ta koja uči dogme.

2/ Kako je ova vera istovremeno racionalna ili „zasnovana na razumu“? Zašto ona ne duguje ništa svetu predrasuda? Zato što ne zahteva „druge dokaze“ dogmi „osim onih koji dolaze iz autoriteta Crkve“ (§ II) 71 . Ona je razumna koliko ponizna i pokorna : takva je po svojoj poniznosti i po svojoj pokornosti.

3 / Ali zašto je takva poniznost, izvor njenog pokoravanja, čini „razumnom“? Zato što se poniznost sastoji od poštovanja Hristove "budnosti" nad njegovom institucijom, to jest "mudrosti i opštoj providnosti, koja daje prostima i neznaliceama sigurna i vrlo prirodna sredstva za "poučavanje u istine neophodne za spasenje 72 .” Poniznost je stoga počast koju većina ljudi mora odati Isusu Kristu dok on zadovoljava njihovu požudu i njihovo neznanje. Neophodnost Otkrivenja s obzirom na greh, na kraju, opravdava Reč koja govori jezikom vere zahtevajući od ljudi da se pridržavaju dogmi u nedostatku jasnoće. A to je upravo sama poniznost: pridržavanje dogmi u nedostatku jasnoće, ili čin vere gde autoritet Crkve prevladava kao motiv. Bez ovog autoriteta, ljudi bi imali samo jednostavan „zdrav razum“ da ne odbace najnejasnije dogme kao ljudske izume. Ali može li zdrav razum biti dovoljan da spreči odbacivanje misterija? Malebranche ne misli tako, videći zdrav razum kao cenu koju treba platiti za požudu: on sankcioniše izuzetno slabu pažnju na božanski razum. Takođe se autoritet ovde predstavlja kao sigurnije i samo po sebi moćnije sredstvo od običnog zdravog razuma za pristajanje na dogme. Ali Malebranche ide dalje: to je najjednostavniji način, kao takav najdosledniji put Providnosti. Poniznost, koja je u korelaciji s autoritetom Crkve, ne odaje počast poglavaru ove Crkve samo u onoj meri u kojoj se on prilagođava većini ljudi ; takođe se poštuje utoliko što posuđuje savršeno racionalne puteve božanskog Proviđenja : „Vera onih koji se ponizno pokoravaju autoritetu Crkve, daje mnogo više časti Bogu“ nego vera onih koji mu se pokoravaju bez obzira na ovaj autoritet jer „poniznost preciznije izražava božanske atribute.

4 / Sam “Razum” je taj koji “pokazuje” Malebrancheu da je takva poniznost vrlo razumna. Zato moramo reći da “skromna i pokorna” vera nije slepa vera , slepa u korenu, slepa “u svom principu”. Filozof razumom zna da Bog to zahteva jers njom se poštuje njegovo proviđenje, čija su sredstva jednostavna i stoga kao takva upućena „jednostavnima“, to jest osigurana u isto vreme i prirodna 73 . Filozof također razumom zna da ovaj oblik verovanja ne duguje svoje postojanje nikakvim predrasudama: jer priznanje autoriteta Crkve nije predrasuda, to je pre način odavanja počasti Isusu Hristu koji je nesvesno racionalnost. Umesto toga, pročitajmo ovo: „Većina hrišćana […] jednostavno ide Bogu. Oni jednostavno ne shvataju da su u ovoj situaciji s poštovanjem 74 . » Njihovo prianjanje je stoga dostojno sudova koji su najprikladniji onima koje Bog donosi o sebi, i ako ne zahteva da se te presude donose, to ipak pretpostavlja dobro raspoloženo srce.

Malebranche definitivno nema problema da opravda da vera može biti apsolutno poslušna instituciji, a da nije iracionalna. Ali argument koji on koristi pretpostavlja ove tri tačke:

- s jedne strane, to verovanje je vera hrišćanina podložnog svojoj Crkvi, dakle hrišćanskoj Crkvi čije se samo uspostavljanje ne može odvojiti od utelovljenja Reči na kojoj se argumentacija upravo temelji;

- shodno tome, on pretpostavlja da je hrišćanska religija prava religija;

- konačno i u osnovi, pretpostavlja da dogme hrišćanske religije u potpunosti učestvuju u samoj istini. Predrasuda ostaje i nije ono što objašnjava način na koji se religijske dogme moraju razmatrati, odnosno prihvatati: ona je u nju uključena. Pitanje je da li je to predmet dokazivanja. Da vidimo šta se dešava..

Zašto su mračne istine istine?

Malebranche filozofira, zanemarujući svoju predanost kao vernika – a da ovde čak i ne govori o njegovoj posvećenosti kao sveštenika. U njemu postoji i izvesna nevoljkost, ili neugodnost zbog ideje da bismo doslovno mogli „dokazati“ hrišćanske istine. Umesto toga, pročitajmo ovaj tekst preuzet iz Upozorenja koje prethodi njegovim slavnim Hršćanskim razgovorima :

| Kako je dobro uveriti sve vrste ljudi u istine religije, ne verujem da se može smatrati lošim što u ovom malom delu govorim modernim filozofima jezikom koji oni razumeju i da sledim principe koje oni primaju. Sveti Toma je koristio osećaje Aristotela, a Sveti Avgustin Platonove, da dokaže, odnosno objasni sledbenicima ovih filozofa istine vere: i ako se ne varam, Kini je dozvoljeno da crpi iz Konfucija, filozofa zemlje, dokazi istinitosti dogmi. 75 |

To je pitanje „dokaza“, ali dokaza koji objašnjavaju, a ne dokazuju! To je zato što, da bismo utvrdili status istinitosti nejasnih istina, imamo samo jedno rešenje: „pokazati“ da su sve ove dogme savršeno u skladu sa samim Razumom 76 . U stvari, mi ih ne vidimo direktno u Bogu, u večnoj Reči; Crkva nas poučava o njima, a na filozofu je da pokaže da proizlaze iz određenih istina koje se mogu konsultovati direktno u Bogu. Tako sa Utelovljenjem, “temeljnom dogmom” hrišćanske religije, Malebranche pokazuje zašto je ova dogma zaista jedina koja može zadovoljiti ideju da sam Bog ne može stvoriti svet s kojim on sam ne bi imao veze. Ovu ideju vidimo direktno u Bogu, u pojmu beskonačno savršenog Bića: prirodna svetlost nas zapravo uči da je njegovo stvaranje, uprkos tome što je konačno, beskonačno udaljeno od Beskonačnog koji je Bog, i mora biti dostojno Njega! Sada samo inkarnacija omogućava ovu počast koju stvoreno mora odati, pod kaznom da bude nenormalno, svom vlastitom Stvoritelju: Hristovo posredovanje spašava od beznačajnosti obožavanje koje Beskonačni mora primiti od čoveka. 77

Dogma stoga dolazi ovde kako bi ispunila zahtev koji ljudsko razumevanje racionalno shvata u pojmu koji duguje, ne Crkvi, ljudima, knjizi, već večnoj Reči u onoj meri u kojoj ova potonja prirodno osvetljava. Za Malebranchea, to je dokaz da se dogma o kojoj je reč treba ubrojiti u istine Reči: to je dokaz da je istinita i da je religija koja je čini svojom porukom prava religija. To je deo “neophodnih nizova principa” koji se mogu demonstrirati 78 . Ali ovi principi, poput racionalne ideje koju imamo o Bogu i iz koje ih crpimo, raspolažu s hrišćanstvom : u njima ima nečega što može apelovati na dogmu koju nam oni ne iznose, već zahtevaju. Da li je stoga prirodna predstava koju imamo o Bogu unapred obojena hrišćanstvom? U svakom slučaju, ne u smislu da bi nam to predstavljalo određenog Boga hrišćanske religije. Bog kojeg nam ona predstavlja, Bog filozofa, podleže iskreno minimalističkom čitanju. Jer, kako ju je opisao otac Oratorija kada nastoji pokazati samo postojanje Boga, ideja je vrlo jednostavna: to je beskonačnost, to je bitak, da se ništa ne reprezentuje, već radije dopušta da se shvati. “u sebi” bez ikakvog posredovanja  79 ; dovoljno je razmišljati o tome da se zna da postoji. 80

Malebranche čak sugeriše da je dovoljno znati da se ne može misliti ako se ništa ne misli i da je stoga, ako se misli, dobro jer postoji postojanje. Ovaj dokaz „iz jednostavnog pogleda“, kako ga Malebranche krsti, ipak ostavlja otvorenim pitanje tačnog saznanja koji je koncept najprikladniji za definisanje samog Boga (maxime proprium nomen Dei). Do sada smo naznačili ovo dvoje: beskonačnost, a zatim biće. Beskonačno pre svega utoliko što mu, za razliku od konačnog, nije potreban arhetip da bi se razumeo, Biti- ako je istina da ne možemo misliti ako nema bića, ili inteligibilnog. S tim u vezi, Malebranche, obraćajući se Kinezima u jednom od svojih intervjua, može za ovog Boga „čija je ideja urezana“ u svakoga i svakoga reći da je „onaj koji jeste“ , ili „Biće koje sadrži u svojoj suštini sve što postoji u stvarnosti ili savršenstva u svim bićima, 81 Malebranche daje ovaj drugi ekvivalent: “Biti beskonačan u svakom smislu”. Vidimo da Bitak implicira ne samo beskonačno već i savršeno. Otuda sintetički naziv, koji se ponavlja u Malebrancheu, za "beskonačno savršeno biće". Ova sinteza ne isključuje Malebranchea iz stavljanja preferencijalnog naglaska na bitak ili beskonačnost: biće da se naglasi da je Bog ono što čini sve stvari razumljivim; beskonačno da bi se označilo da je Bog transcendentan i neshvatljiv 82 , a u isto vreme i da se naglasi odsustvo proporcije između konačnog i beskonačnog, a odatle, znamo, da se inkarnacija učini neophodnom.

________________
 

Epilog. vratimo se Robertu Challeu, pogledi na Boga: peti potez

                     __________________

Jasno je da je pojam Boga dovoljan da opravda, po Malebrancheovom mišljenju, najhrišćanskiju dogmu. Ako dakle želimo da bude potpuno stran veštačkim religijama, uključujući hrišćanstvo, moramo prepoznati potpuno drugačiji sadržaj. Ovde trebamo naći Roberta Challea. Zato što ima ideju o Božanstvu, za koga možemo biti sigurni da ne sadrži zahtev koji je naveo Nicolas Malebranche. To je “veoma jednostavan” pojam, prirodno prisutan ljudskom razumevanju, baš kao i Malebrancheov pojam. Ali, da bi ga otkrio, čovek mora biti zapanjen “stvaranjem sveta”, njegovim mudrim uređenjem  83 : tada se “ono što zovemo “Bog” vrlo živo oseti i spoznaje “ova visina savršenstva” od koje niko ne može reći „savršeno šta je". 84 Znak njegove transcendentnosti? Svakako za Challea, ali vrlo precizno bez ove transcendencije koja zahteva Inkarnaciju. Bog se ne mora ujediniti sa svojom tvorevinom da bi ispunio ovaj ponor, koji je istakao Malebranche, koji razdvaja dva pojma, samog Boga i njegovo delo. Ono što je Malebranche mogao naslediti od Pascala, ali i od Bérullea, u pogledu ništavila svih stvorenja, sve je to odsutno iz Challeove misli: "Mi ne verujemo u Boga, mi to znamo", ne propušta afirmisati Malebrancheov kritičar 85 . Ništavilo je vera, a ne stvorenje. Dokaz da prepoznamo samo postojanje Boga navodi naše čuđenje čitavom uređenju za koji „ i najpodlija životinja 86 “ zapravo pretpostavlja: to je „umetnost stvoritelja“ koja nas, zaslepljujući, obavezuje da pretpostavimo da je svet delo bića beskrajno savršenijeg od nas samih. 87 Ova distanca ne briše čudo samog sveta, već ga odražava. Ali postoji mnogo precizniji razlog koji znači da ta udaljenost nije argument za kopanje ponora između Boga i njegovog dela: to je razlog koji Challe pripisuje Stvoritelju kao Stvoritelju, to je odgovor koji daje na pitanje zašto je Bog stvorio .

Imajmo na umu Malebrancheov odgovor: to je sama inkarnacija. Jer zadovoljstvo koje Bog kao Stvoritelj može izvući iz svojih dela (slava prvog stepena) ne može biti ništa više od onoga koje može izvući iz našeg divljenja (drugog stepena slave) da ga „odredi“ da deluje kako bi stvorio  88 . Challe tvrdi, sa svoje strane, da je pravda dovoljna za ovu motivaciju: pošto on sve zna i sve može, Bog nema razloga da stvara bilo šta; on je sveznajući, on meri svoju moć bez potrebe da stvara (jer zna da može sve), ali nije samo u sebi sam za sebe; nije mu dovoljno da zna da je pravedan, jer je to znanje samo po sebi previše opšto – ono se sastoji u tome da zna samo ono što je neophodno, dok se pravda odnosi samo na ono što je slobodno. Shodno tome, on se primjenjuje samo ako postoje bića „nezavisna“ od Boga, sposobna da mu precizno pruže materijal za njegovu pravdu.

| Stoga je [božanska pravda] bila bez akcije i beskorisna, i kao da je mrtva, sve dok nije bilo bića izvan božanstva, koja su, iako je delo, bilo nezavisno od njih, mogla izvršavati radnje na beskonačno mnogo načina koja su zaslužila njegovu pažnju i njegov sud 89 . |

Ova nezavisna bića, da bi bila opravdana, moraju i sama biti sposobna za poroke, za devijacije, zahvaljujući strastima koje ih moraju uzburkavati: oni nisu anđeli, čiste inteligencije, već su zaista ljudi, „ujedinjene inteligencije u organizovana tela"-90

| Ja sam, dakle, biće sposobno da ostvarim savršeno biće na način koji je dostojan njega... Kada bi postojao samo jedan čovek to bi bila neprekidna preokupacija pravde dostojne Boga. 91 | 

Challe preuzima od Malebranchea ideju da je Bogu potrebno delo „dostojno njega“, ali ono treba zameniti zahtev dogme o inkarnaciji jednako zahtevnim profanim zahtevom – zahtevom čovečanstva. Jer ovaj zahtev nije ništa manji od ovog upisanog u samog Boga, u prirodu Boga. Nova ilustracija subverzivne upotrebe koju Challe koristi od Malebranchea. Verujem da smo po ovom pitanju sada dovoljno obavešteni da zaključimo: Robert Challe se tako dobro prožeo Malebrancheovom mišlju da je mogao njome da zasnuje svoj deizam na početnim ruševinama hrišćanske misli.

_____________________________

58 Henri Gouhier, Zvanje Malebranchea , Pariz, Vrin, 1926, sp. 74 ff. , kao i pp. 129 sq.
59 Intervjui o ,metafizici i religiji
60 Rasprave o metafizici i religiji , XIV, § 4, Pl II 953.
61 Dugujemo Pierreu Blanchardu detaljnu studiju o ovoj pažnji koja zapravo nije ni filozofska ni mistika, već ona odlučno hrišćanskog filozofa, Pažnja prema Bogu prema Malebrancheu. Metoda i doktrina , Pariz, Desclée de Brouwer, 1956, str. 165-184.
62 Rasprave o metafizici i religiji , XIV, § 4, Pl II 953.
63 Propis koji propisuje upotrebu opšteg pravila „da bi se izbegla greška“ u oblasti u kojoj razum (prirodno svetlo) može biti nedovoljan, ibid. , Pl II 952: „Uvek se vraćam onome što mi se čini najjednostavnijim i najopštijim, da bih pronašao neko svetlo. Kada ga pronađem, razmišljam o tome. Ali ja ga pratim samo u onoj meri u kojoj me nesavladivo privlači snagom svojih dokaza. I najmanja nejasnoća tera me da se vratim na dogmu..." U svojoj izvornoj formulaciji i upotrebi, opšte pravilo da se izbegne greške u poretku znanja glasi da "nikad ne smemo dati potpuni pristanak, da 'na tvrdnje koje izgledaju tako očito istinite da ih se ne može odbiti bez osećaja unutrašnjeg bola i tajnih prekora razuma', O potrazi za istinom , I, pogl. 2, § 4, Pl I 34-35.
64 Rasprave o metafizici i religiji , XIV, § 4, Pl II 952.
65 Ibid. , VI, § 2, Pl II 764.
66 Ibid. , XIV, § 13, Pl II 967.
67 Ibid. , Pl II 966.
68 Ibid. , Pl II 967.
69 Henri Gouhier, Zvanje Malebranchea , op. cit. ( supra , beleška 57), str. 147.
70 Rasprave o metafizici i religiji , XIV, § 3, Pl II 950 (moj naglasak).
71 Ibid. , Pl II 949.
72 Ibid ., Pl II 949-950.
73 Ibid. , Pl II 949, u redu .
74 Ibid. , § 13, Pl II 965.
75 Hrišćanski razgovori , Upozorenje, Pl I 1129.
76 Ibid. , vidi 1. verziju Upozorenja, Pl I 1736, beleška a .
77 Ibid. , VI, Pl I 1167-8.
78 Rasprave o metafizici i religiji , VI, § 2, Pl II 765.
79 Vidi . O potrazi za istinom , III, ii, 7, § 2, Pl I 348; Rasprave o metafizici i religiji , II, § 5, Pl II 691.
80 Rasprave o metafizici i religiji , VIII, § 1, Pl II 802.
81 Intervju između hrišćanskog filozofa i kineskog filozofa , Pl II 1077.
82 Vidi Denis Moreau, Malebranche . Filozofija iskustva , Pariz, Vrin, 2004, str. 144.
83 Robert Challe, Poteškoće s religijom predložene ocu Malebrancheu , Beleška IV, str. 569 [475].
84 Ibid. , str. 565 [470-1].
85 Ibid ., Sveska II, str. 252 [175].
86 Ibid. , Sveska IV, pregled str. 560-1 [465].
87 Ibid. , pp. 564-5 [470].
88 Nicolas Malebranche, Intervjui o metafizici i religiji , IX, § 4, Pl II 829-830, i sp. 830: „Jer konačno, svemir, koliko god velik, koliko god savršen bio, sve dok je konačan, biće nedostojan delovanja Boga, čija je cena beskonačna. »
89 Robert Challe, Poteškoće s religijom predložene ocu Malebrancheu , str. 610-611 [522].
90 Ibid. , str. 611 [522].
91 Ibid. , str. 612 [523-4]. izvor 

objavljeno na Cairn.info dana 12.11.2014
https://doi.org/10.3917/dss.144.0651