петак, 8. фебруар 2013.

Žak Derida,intervju

    FileItem-237193-JacquesDerrida


Nikil Padgaonkar
Jacques Derrida

NP: Dopustite da započnem intervju time što ću vas pitati
šta se danas zadržalo od reči filozofija onako kako su je Grci
razumeli pre skoro dve hiljade godina - to jest, kao ljubav prema
mudrosti. Jesu li uopšte ljubav i mudrost danas na sceni?


@. D.: Kada u Francuskoj predajemo filozofiju, na početku svake akademske godine, podsećamo se ove etimologije. Podsećamo se da filozofija na grčkom jeziku znači ljubav ili prijateljstvo prema Sofiji / Sophia / koja označava mudrost, ali isto tako i vičnost ili veštinu, ili znanje. Tako da se tada pitamo šta je Filija / Philia / – šta je ljubav, prijateljstvo, i čega? Na ovaj način počinjemo da određujemo filozofiju na temelju te etimologije. Sem toga, postoji znatan broj tekstova o prijateljstvu i ljubavi. I sam sam napisao knjigu o politikama prijateljstva. Deleuzea / Deleuze / je interesovalo prijateljstvo, kao i Fukoa / Foucault /. Složio bih se s tim da mi često zapostavljamo ovu etimološku definiciju filozofije: svaki filozof ima vlastitu definiciju filozofije, što je jedna od tipičnih odlika u raspravama među filozofima koje se tiču suštine filozofije - kada je i gde sve počelo? Koje je poreklo filozofije?A ne može se, naravno, samo osloniti na reč da bi se definisao koncept filozofije. Reč sama po sebi nije dovoljna. Kada se složimo oko toga da je Filozofija imenica grčkog porekla i da je filozofija kao takva rođena u Grčkoj, tada se javlja veliki broj interpretacija toga šta se dogodilo - kada i zašto se dogodilo, i da li je svako mišljenje filozofija? Kao što znate, Hajdeger / Heidegger / je tvrdio da je postojalo grčko mišljenje pre filozofije, da je filozofija nešto privela kraju, da je privela kraju Parmenidovu / Parmenides / i Heraklitovu / Heraclitus / misao. Filozofija je tako, na neki način, početak kraja mišljenja.


NP: Tokom godina, vi ste neprestano branili gledište da
dekonstrukcija nije isključivo negativan termin, da ona ne treba
se posmatra kao kritika ili destrukcija. A u intervjuu koji ste dali
1982. godine i koji je zatim objavljen u časopisu Le Monde, čak ste
rekli da je dekonstrukcija uvek praćena ljubavlju. Možete li nam
nešto reći o ovoj ljubavi? Da li je to ista ljubav kao philia?


@. D.: Ova ljubav predstavlja afirmativnu želju prema Drugome: da se Drugi poštuje, da se Drugome pokloni pažnja, da se ne uništi drugost Drugog - a to je preliminarna afirmacija, iako kasnije zbog ove ljubavi počinju da se postavljaju pitanja. Postoji izvesna doza negativnosti u dekonstrukciji. Ja to ne poričem. Mora se kritikovati, moraju se postavljati pitanja, izazivati​​, a ponekada iprotiviti. Ono što ja tvrdim je to,da u krajnjoj liniji dekonstrukcija nije negativna, iako se tu na delu nesumnjivo javlja izvesna negativnost. Da bi se uopšte kritikovalo, negiralo, poricalo,najpre se mora reći da. Kada se obraćate Drugom, čak i da bi mu se usprotivili, vi dajete neko obećanje - a to znači da se obraćate Drugom kao Drugom, da ne svodite drugost Drugog, i uzimate u obzir jedinstvenost Drugog. To je nesvodiva afirmacija, originalna etika, ako tako više volite. Iz tog gledišta nastaje etika dekonstrukcije.Ne u uobičajenom smislu, ali tu postoji afirmacija.
Znate, ja često citiram Rozencvajga / Rosensweig / ili pak Levinasa / Levinas / koji kažu da da nije reč poput drugih, da, čak i ako je ne izgovorite, to "da" se podrazumijeva u svakom jeziku, pa čak i kada umnožavate ne, i dalje je prisutno to da. A ovo čak vredi i kod Heideggera. Vidite, Hajdeger je vrlo dugo, godinama i godinama govorio da je mišljenje počelo ispitivanjem, da je ispitivanje (fragen) dostojanstvenost mišljenja. A zatim je jednog dana, bez da protureči ovoj izjavi, kazao "da, ali postoji nešto još izvornije od ispitivanja, od te pobožnosti mišljenja", što je nazvao Zusage, što znači ono što pristaje, što prihvaća, što govori da, što potvrđuje. Tako da ovo Zusage ne ​​samo da prethodi svakom pitanju, već ga svako pitanje pretpostavlja. da bismo postavili pitanje, najprije moramo reći Drugom govoriti. Makar i protivrečili i izazivali Drugog, moramo reći "ja ti govorim", "ja govorim da nađem zajedničkom bivanju ". Ovo ja podrazumevam pod ljubavlju, ovu reafirmaciju afirmacije.

NP: Mnogim vašim čitataocima jedna od bitnih posledica
čitanja vaših dela je prihvatanje da kritika s vanjske pozicije
više nije moguća, da se tu uvek radi o nasleđenom jeziku, i upravo zbog toga što je taj jezik nasleđen, neizbežno je da se dela u zajedničkim okvirima. Sada, ako neko želi nešto dovede u pitanje ili ga izmesti bez pribegavanja vanjskoj poziciji, zar se tada on ne izlaže riziku zapadanja u konzervatizam
.

@. D.: Vidite, sve ovisi od tog pojma nasleđenosti. Kada nasledite jezik, to ne znači da se potpuno nalazite u njemu, niti da ste mu podređeni i njime programirani. Naslediti znači moći prisvojiti ovaj jezik, transformisati ga, odabrati nešto. Nasleđe nije nešto što je dano u celini. To je nešto što zahteva tumačenja, odabire, reakcije, odgovor i odgovornost. Kada kao neslednik preuzimati odgovornost, vi niste jednostavno potčinjeni nasledstvu, niste pozvani da prosto održavate ili čuvate ovo nasleđe netaknutim. Morate ga naterati da živi i preživi, a to je proces -selektivan i interpretativan proces. Tako da bez sumnje postoji iskušenje da se jednostavno ponavljaju i održavaju konzervativnistavovi. Ali to nije apsolutno nužno, a čak bih išao i dotle da kažem da, ako neko želi da se bilo što novo stvori, on najpre morada nasledi, mora da biva unutar jezika, unutar tradicije. Vi ne biste bili u mogućnosti bilo šta da uredite ili izmestite bez tog bivanja unutar tradicije, bez razumevanja jezika.

Np: Ne postoji razlika bez ponavljanja ...

@. D.: Naravno, naravno, nekog ponavljanja, neke vrste ponavljanja. Ali izbor ne leži između ponavljanja i inovacije, većizmeđu dva oblika ponavljanja i dva oblika inventivnosti. Mislim datako postoje oblici inventivnosti koji poštuju tradiciju, kao i reaktivni i neinventivni oblici. Ali ne bih želeo reći da je neophodno da izdamo ili zaboravimo tradiciju da bismo osmislili nešto novo, ili da bismo nešto novo učinili. Ako dopuštate, želeo bih reći nešto o načinu na koji pokušavam raditi saglasno Francuskoj tradiciji: imam osećaj da što više razumem iznutra nekog pisca ili pesnika, to sam sposobniji, recimo, da reproduciram ono što on radi, to sam sposobniji da pišem o nečemu drugom, odnosno da  sa-potpišem. Odnosno, da potpišem jedan tekst koji se susreće sa generičnim tekstom. Kada pišem o autorima poput Gene / Genet /, ja ne pišem na isti način kao i oni, već pokušavam da inkorporiram ono što mi daju, da bih stvorio nešto drugo što nosi moj vlastiti potpis - koji nije jednostavno moj, ali koji je ipak jedan potpis. A to se događa ne samo u filozofiji i teoriji književnosti; to se događa uvek i u svemu. Za govorili s nekim, morate razumeti što Drugi govori, morate biti u stanju to ponoviti - to je ono što znači razumevanje - i da na to odgovorite, reagujete, a vaš  će odgovor biti drugač iji, će biti e nešto drugo, kao što će i uključivati ​​mogućnost razumevanja onoga na šta odgovarate. Tako da bih ja na kraju uputio sve uslove odgovora - i odgovornosti - ka nasleđu.

NP: Tvrdili ste da je jezik podveden pod opštu iterabilnost
Odnosno, da može da se presadi u nove i nepredviđene kontekste


@. D.: Imam neku blagu predstavu etimologije reči itera usanskrtu, koja također znači s jedne strane ponavljanje, a s druge neka promenu ...

NP: ... tako da se jezik reproducira u novim kontekstima, novim
okvirima, i tada postaje nemoguće da se ograniči domet mogućih
značenja koja se na taj način proizvode. Značajno je to što nas
iterabilnost navodi na zaključak da se ne može ocrtati značenje
teksta pozivajući se na namere autora. Budući da je tako, postoji li
ikakva mogućnost da se autor smatra odgovornim za sudbinu njegove
ili njezine knjige? Mislim, naravno, na vašu raspravu o Ničeu / Nietzsche /,
ali malo uopštenije, može li se autor držati odgovornim za način na koji
se njegova ili njezina dela tumače, ili na koji bi mogla biti tumačena?
Postoji li bilo kakav način za autora da on unapred reguliše  doseg mogućih tumačenja?


@. D.: Ako očekujete da vam odgovorim s da ili s ne, onda ću reći ne. Ali kada biste mi dali malo više vremena, dozvolio bih sebi da malo oklevam. Rekao bih da filozof, kao i pisac, treba pokušati
da za ono što piše, preuzme maksimalnu odgovornost. Primerom,mora se biti vrlo oprezan politički i pokušati ne toliko dovesti pod kontrolu, koliko predvideti sve moguće posledice koje neki
ljudi mogu izvući iz onoga što pišete. To je jedna obaveza - pokušati da sve analizirate i predvidite. Ali to je nemoguće učiniti u potpunosti. Vi ne možete kontrolisati sve to, jer kada se jednom
odštampa izvestan rad, rečenica, ili izvestan skup diskursa, kada se trag otkrije, to nadilazi vaš doseg, prevazilazi nadzor, i tada se u drugačijem kontekstu može eksploatisati, izmestiti, iskoristiti za
nešto što niste vi mislili. I ovo je upravo pitanje koje sam postavio u vezi sa Ničeom, kada ste ga već spomenuli.
Naravno, postojala je interpretacija Ničea koju su nacisti zloupotrebili. Bez sumnje je da to Niče nije želeo, budimo sigurni u to. Ali, i pored toga,kako možemo objasniti činjenicu da je jedini mislilac koji se smatra prethodnikom nacista Niče? Stoga u Ničeovom diskursu mora postojati nešto što je srodno nacistima, a vi ovo slobodno možetereći i pokušati analizirati ovu mogućnost bez donošenja
zaključka da je sam Niče bio nacista, ili da je sve kod Ničea u srodstvu s nacizmom. Mi moramo uzeti u obzir činjenicu da tu postoji jedna veza, izvesna genealogija. Tako da smo svi izloženi
ovome - siguran sam da bi neki ljudi mogli izvući neke reaktivističke ili desničarske zaključke iz onoga što govorim. Ja seborim i dajem sve od sebe da ovo sprečim, ali znam da ga ne mogu
kontrolisati. Ljudi mogu uzeti jednu rečenicu i iskoristiti je ...
uzmimo za primer ono što sam vam ovog popodneva govorio: ja sam naklonjen, recimo, razvoju idioma, razlikama u jeziku, da bi se odolelo hegemoniji ili monopolizma jezika. Ali sam ovoj izjavi
smesta dodao i to da se protivim nacionalizmu. To jest, nacionalističkom prisvajanju ove želje za razlikom. Sada će neko možda reći: "Pa dobro, vi ste protiv univerzalnog jezika i favorizujete podele u njemu, tako da vaš diskurs možemo iskoristitiza utemeljenje nacionalizma i reakcionarno jezično nasilje ... "i tako dalje.
Tako da ja ne mogu kontrolisati ovo. Ja jedino mogu pokušati dam sve od sebe, dodajući rečenicu na rečenicu, i nastaviti  da govorim pokušavajući neutralizira nesporazume. Ali ne može se
kontrolirsati sve, i ta činjenica ne znači jednostavno da ste vi konačno biće i ograničena osoba. To ima veze sa strukturom jezika, strukturom traga. Čim pronađete neki trag, trag postaje nezavistan
od svog izvora - to je struktura traga. Trag postaje nezavistan od svog porekla, i čim je trag otkriven, on beži. Ne možete u potpunosti kontrolisati sudbinu knjige. Ja ne mogu kontrolisati budućnost
ovog intervjua (smeh) ... Vi ga snimate, ali kada ga prepišete, preformulišete, izgradite novi kontekst, možda će moja rečenica zvučati drugačije. Dakle, ja vam verujem, ali znam da je nemoguće
kontrolisati publikaciju svega što kažem.

NP: Ali postoji implicitna vera, veza koja se podrazumeva.

@. D.: To je stvar poverenja, dobre vere, ali to je vera, to je vera ...
             

Sa engleskog preveo Vladimir noćica
original



Нема коментара:

Постави коментар