O CENZURI
Skica za naučno fantastični roman
Naš junak J. mornarički inžinjer, nalazi se u inostranstvu kada u zemlji, najzad, izbija Revolucija. Budući da je oduvek bio radikal, koji je dogurao i do nekoliko hapšenja, ispitivanja, kazni zatvora i kućnih pritvora, on hita u domovinu da pozdravi zoru novoga dana.
Pošto je nadaren pisac, pridružuje se grupi mladih stvaralaca koji, oslobođeni stare cenzure, eksperimentišu sa životom, ikonoklastičnom umetnošću. Uskoro postaje veoma cenjen pisac. Međutim, razdoblje slobode traje samo nekoliko godina. I dok Revolucija učvršćava teško stečenu pobedu, on joj se ne pridružuje; on ostaje jeretik. Njegov pogled na svet je nezavisan, ironičan i kritičan. On ne prihvata pohvale i priznanja bez pitanja. Zbog toga nova vlada vidi u njemu ne-patriotu, destruktivni element, opasnost — baš kao i prethodna. J. mnogo ne brine; on uživa u opasnosti. Nastavlja da piše. Na vrhuncu stvaralačkih moći završava rOman. To je naučnofantastični roman, negativna utopija. Roman je briljantno svedočanstvo upereno protiv rastuće strogosti i autoritatizma njegove države i strasna povelja slobodi. To je romantična, maštovita, pametna, snažna i predivna knjiga — možda najbolji naučnofantastični roman ikada napisan.
Tri godine kasnije, prokrijumčarena kopija rukopisa štampa se u inostranstvu. Knjiga se prevodi i objavljuje na mnogo jezika — ali ne i u domovini, na maternjem jeziku.
Deset godina kasnije, iscrpljen neprekidnom kampanjom koju birokrate i drugovi pisci vode protiv njega, on moli šefa države da mu dozvoli da napusti zemlju. »Molim da mi se dozvoli odlazak u inostranstvo«, piše on, »s pravom da se vratim onog trenutka kada u našoj zemlji postane moguće služiti velikim književnim idejama ne podvijajući rep pred malim čovekom.« Pismo bi se veoma teško moglo nazvati smernim, ali njegovom zahtevu je udovoljeno. On odlazi u Pariz. Njegovi prijatelji koji su ostali u zemlji su, jedan po jedan, ućutkani bilo cenzurom, bilo hapšenjem i zatvorom, a neki su i smaknuti. J-ev spas je samo prividan; on je tih isto koliko i njegovi prijatelji po zatvoreničkim logorima ili grobljima. Pokušava da zarađuje za život pišući filmske scenarije, ali ne stvara ništa od bilo kakve važnosti. Posle sedam godina života u izgnanstvu, umire.
Sada, 1973. godine, trideset godina kasnije, pedeset dve godine pošto je napisan, njegov veliki roman još nije štampan u njegovoj zemlji.
Ovo je, naravno, skica za istinski roman-biografiju. J. je Jevgenij Ivanovič Zamjatin; njegov roman za koga mislim da je najbolje naučnofantastično delo ikada napisano, zove se Mi. U Rusiji, kao da nema imena. On ne postoji. Cenzurisan je.
Zamjatinov život bio je tragedija; bio je i trijumf jer on nikada nije koristio silu protiv svojih neprijatelja; nije ih napadao; nije se čak ni branio. Govorio je, glasno i jasno, pametno i hrabro, sve dok je mogao da govori a da ne izda ono što je voleo; kad to kao izbeglica više nije mogao, zaćutao je. Bilo bi korisno češće ga se prisećati, jer kad se u Americi govori o cenzuri često se gunđa. Radikali gunđaju Estab-lišmentu, Bela kuća gunđa štampi — niste fer, imate predubeđenja, prikrivate istinu — samo čekajte, imaću vas već. Jedini način da pobedite zabrane, pritiske i cenzuru — a tamo gde ima institucionalizovane moći ima i cenzure — jeste'da je odbacite. Ne da joj odgovarate u stilu — ako pokušate da me ućutkate ja ću pokušati da ućutkam vas — već da odbacite njeno značenje i njene ciljeve. Da je potpuno zaobiđete. Da budete veći od nje. To je ono što je Zamjatin uradio. Imao je veći duh od svojih neprijatelja i svesno je odbio da dopusti da ga njihova niskost zarazi i smanji njegovu veličinu. On nije želeo da igra prljave male igre. Nije dopustio Staljina u duši. Da bi došao do nečega takvog kakvo je to svesno odbacivanje, čovek mora sa svih strana da potpuno ozbiljno razmotri pitanje cenzure. Zabrana rasturanja takozvanog pornografskog materijala samo je jedan aspekt ovog predmeta rasprave i, po mom mišljenju ne glavni; iako je skorašnja odluka Višeg suda ponovo rasplamsala bitku na tom polju. Ponavljam, direktna politička cenzura je, u SAD, samo jedan aspekt problema. Hitan je, jer vlada može da što god hoće nazove »strogo poverljivo« i zakopa, jer se policija i poresko koriste za maltretiranje poznatih pisaca marksista, ali, ponavljam, nije — još — glavni predmet. On se tiče samo nekih od nas. Ono što utiče na svakoga pisca, svaku knjigu izdatu u SAD, jeste cenzura tržišta. Mi nismo totalitarna država; i dalje smo demokratska zemlja i to ne samo po imenu — ali demokratija je kapitalistička, korporacijska. Naša vrsta cenzure proističe iz prirode našega sistema. Naši cenzori su idoli težišta. Zato je naša cenzura fluidna i pro-menljiva. Teško ju je definisati. Zabrana se vrši a čovek je nije ni svestan; ona se odigrava van njegovog vidnog polja. Mi nemamo Ždanova da nam kaže: »Ne smete kritikovati vladu, ne smete pisati o teškim stvarima. Morate da pišete o hrabrim vojnicima Otadžbine i srećnim radnicima na hidroelektranama. Morate biti socijalistički realisti i morate se smešiti.« Nema takvih naređenja, nema apsolutnih normi, bilo pozitivnih bilo negativnih. Jedina norma koja vlada na tržištu je: Hoće li se prodati? A ta norma je vrlo širok i promenljiv pojam. Tamo gde vlada tržište, vlada moda. Lepe umetnosti, kao umetnost oblačenja, kuvanja ili opremanja stana postaju predmet stalnih promena jer je novitet, bez obzira na kvalitet, vrednost podložna zahtevima tržišta, reklami. Ti noviteti su, naravno, ograničeni. Suknja kraća ili duža nekoliko centimetara, rever centimetar širi; ove godine roman je propao, ali je fiktivno novinarstvo prava stvar; u naučnoj fantastici vreme Holokausta je prošlo, ali je Prirodna sredina u centru pažnje. Takozvani pop-art predstavljao je čistu srž umetnosti kao robe široke potrošnje; konzerve supe. Istinska novost, istinska originalnost je sumnjiva. Sve dok ona nije tek nešto već poznato a prepravljeno, ili nešto eksperimentalno po formi, ali nesumnjivo trivijalnog ili ciničnog značenja, nesigurna je. A mora biti sigurna. Ne sme promeniti potrošača. Šokiraj ga, érater ce bourgeois, naravno; već sto pedeset godina to se radi; najstarija igra se nastavlja. Šokiraj ga, pretresi, zagolicaj, kinji i muči — ali mu ne dopusti da razmišlja. Ako razmisli, možda se neće vratiti da kupi sledeću konzervu supe. Skoro beskrajna sloboda forme dostupna modernom umetniku je, po mom mišljenju, proizvod trivijalizacije umetnosti. Ako umetnost njeni stvaraoci i potrošači ozbiljno shvataju, onda potpuna sloboda nestaje i mogućnost pravog revolucionalizma se ponovo pojavljuje. Ako se umetnost shvati kao sport, kao pojam bez moralnog Značenja ili kao sa-moizražavanje bez racionalnog značenja ili kao roba široke potrošnje name-njena tržištu, bez društvenog značenja, sve pada u vodu, Pokriti stenu sa šest akri plastičnog pokrova nije ni manje ni više »kreativno« nego naslikati Stvaranje Adama na Sikstinskoj kapeli. Ali ako se umetnosti prizna moralno, intelektualno i društveno značenje, ako su prava tvrđenja moguća, onda kod umetnika samodisciplina postaje osnovni element stvaralaštva. A publiku posredništvo počinje da uznemirava. Izdavači, vlasnici galerija, menadžeri, producenti i trgovci postaju nemirni. Sve dok se poslom bave zbog novca, srećniji su ako se umetnost ne shvata ozbiljno. Konzerve supe su daleko mirnije. Oni žele proizvod koji će se prodati, brz obrt kapitala, ugrađeno zastarevanje. Oni neće velike, trajne, stvarne, zastrašujuće stvari. Ponekad shvatam da je najzastrašuju-ćiji živ čovek Aleksandar Solženjicin. Živela sam u istom svetu sa Staljinom i Hitlerom, a u istoj zemlji sa Džo Mek-Kartijem i G. Gordonom Lidijem, i svi su me oni plašili. Ali niko toliko koliko Solženjicin, jer niko od njih ne poseduje njegovu moć; moć da me natera da se zapitam: Činim li pravo? Pitam se da li je razlog zbog koga u ovoj zemlji nema Solženjicina (i nema Pasternaka, nema Zamjatina, nema Tolstoja) taj što mi ne verujemo da možemo da ga imamo. Jer ne verujemo u stvarnost umetnosti. Ono čudno u Rusima je da zaista veruju u umetnost, u moć umetnosti da menja umove ljudi. Zato je i cenzurišu. Zato i imaju Solženjicina. Rečeno je da svaka zemlja ima vladu kakvu zaslužuje. Dodala bih da svaka nacija ima umetnike kakve zaslužuje.
Skica za naturalistički roman
Naš junak X profesor je matematike u srednjoj školi i, uzgred, piše priče. Neke od njih šalje časopisima za naučnu fantastiku; prodaje ih i počinje da se sastaje sa nekim SF fanovima. Što više ulazi u život pisca, on mu se sve više dopada. Tako da odlučuje: dosta je matematike, ja sam pisac, sa velikim P.
Ali on mora da jede.
I tako, pre nego što počne da radi na planiranom velikom romanu, na brzinu nažvrlja roman mača-i-madije Vulg Vizigot, koji će sigurno prodati. Postiže uspeh i izdavač traži serijalizaciju. On to i čini. Osam godina kasnije on i dalje piše o Vulgu Vizigotu. Poslednji nastavak = 14, zove se Otmica Eldriča Ičora.
Promenjen kraj. On počinje da piše veliki roman, ali mu prijatelj kazuje kako je bum pornića još u toku i da tamo leži lova i agentu umesto njega nudi budalaštine. Osam godina kasnije on i dalje piše porniće. Poslednji se zove Duboko pazuho.
Promenjen kraj = 2. On ne piše porniće, već stripove. Ili ljubice? Ili međunarodne špijunske romane? Međutim, on će ipak napisati taj ozbiljan roman čim otplati erkondišn i električni otvarač konzervi.
Promenjen kraj = 3. On ipak napiše roman. Dobar je i dobro se prodaje. Ali kad ga odštampanog pročita shvata da to nije roman kakav je želeo. To mu je prvi roman i on uvida da još puno toga ima da nauči; ali zna da će već sledeći biti bolji, a onaj posle njega, ako nauči zanat, biće najbolji naučnofantastični roman ikada napisan. Međutim, ovaj prvi otkupljuje filmski studio. Nude mu 50,000 dolara za prava. Kada doće vre-me, pakuje se i odlazi u Holivud. I sada, osam godina kasnije, uspešan je filmski i TV scenarista. Ono što napiše dobrano izmene, može se reći, prosto kastriraju, pre nego što dođe u produkciju, ali šta to briga čoveka koji zarađuje 60,000 dolara godišnje? Nikada nije seo da napiše sledeći roman, ali hoće, čim otplati bazen sa toplom vodom i devetu ženu.
I tako, nakon života punog slave i sreće, on umire.
Trideset šest godina kasnije, pedeset dve godine kasnije, njegov veliki roman nikada nije objavljen u njegovoj zemlji. Niti u bilo kojoj drugoj zemlji. Nikada neće ni biti. Nikada ga nije ni napisao. Prihvatio je sud cenzora. Prihvatio je bez pogovora vrednosti ustaljene u njegovom društvu. A cena prihvatanja bez pitanja je tišina.
Privilegija, paranoja, pasivnost
Najtužnija stvar u toj priči o gospodinu X-u je ta da je on slobodan čovek. Svi smo mi slobodni. Slobodni smo da pišemo pizdarije i govnarije; da Amerika pišemo America; slobodni smo da pišemo ono što želimo. Tu slobodu stvorili su nam umetnici, pravnici i vlada tokom prve polovine ovoga veka i to u tolikoj meri koja nije uspostavljena ni Ustavom iz 1783. Ona postoji. Slobodni smo, možda slobodniji nego što su bilo koji pisci ili javnost ikada bili.
Skoro sam u predivnoj knjizi Đovanija Gracinija o Solženjicinu pročitala sledeći pasus:
»Kulturna industrija, sujeta i bes koji osećaju intelektualci kad vide da moć klizi iz njihovih ruku tako su zamaglili poglede zapadnih pisaca, da su ih nate-rali da poveruju da je to što nisu proganjani od strane policije njihova privilegija.«
Ja sam zaista veoma spora. Tri dana mozgala sam nad ovom rečenicom sve dok nisam shvatila šta je Gracini hteo da kaže. Naravno, hteo je da kaže da to nije njihova privilegija već pravo.
Ustav, koji je revolucionaran dokument, veoma je jasan po tom pitanju. On nam ne garantuje, dozvoljava, dopušta slobodu govora. On ne daje vladi takav autoritet. On postavlja slobodu govora kao pravo — kao činjenicu.
Vlada ne može garantovati to pravo. Ona ga može samo prihvatiti ili ga pobiti i sprečiti silom.
Naša vlada ga, uglavnom, prihvata; ruska uglavnom odbija. Ali to ne znači da mi nemamo nijednu privilegiju koju Zamjatin nije imao, ili koju Solženjicin nije imao. Mi imamo, prosto, isto neotuđivo pravo.
Ali oni su svoje koristili. Oni su radili.
Jesmo li mi?
Moja se priča jednom pojavila u Plejboju sa potpisom »U. K. Le Gvin«. Ovo se desilo zato što je u trenutku kada je urednik književne rubrike već prihvatio priču, neko drugi iz firme seo i napisao pismo pitajući me da li mogu da koriste samo inicijal mog imena dirljivo objašnjavajući »mnogi naši čitaoci zaplašeni su pričama koje su napisale žene«. U to vreme sve sam primila kao šalu i složila sam se čak produbljujući njihovo prikrivanje time što sam napisala u onome što su tražili od mene za stranu posvećenu biografiji autora: »Priče U. K. Le Gvin nisu napisane od strane U. K. Le Gvin već od druge ličnosti istog imena«. Mislim da sam vrlo malo razmišljala o tome osim što sam sve to primila pomalo zbunjeno i neznatno podrugljivo i da sam neodređeno prihvatila da, pošto tako dobro plaćaju pisce, imaju pravo i na svoje sitne kaprice. Tako se moje delo pojavilo cenzurisano. To jest, moje ime, drugim recima, moj pol, bio je zabranjen. Zabrana te jedne, mada značajne, reći, jedini je slučaj direktne tržišne cenzure u mojim delima. Naravno, u njima postoje i drugi njeni uticaji, ali se ne mogu setiti nijednog tako očitog. Zato sam ovaj i po-menula. To je bilo tako očito. A ipak sam ga prihvatila. Da se zna, stvari su danas mnogo jasnije; naša se svest podigla. Ali 1968. ja sam bila feministkinja...
Zašto nisam uspela da primetim da se prodajem?
Kada nema utvrđenih pravila, nema »ti smeš« i »ti ne smeš«, teško je čak i pri-metiti da si cenžurisan. Sve se odigrava tako bezbolno. Još je teže shvatiti da sam sebe možeš cenzurisati, opsežno, nemilosrdno — jer taj čin cenzure, s punim društvenim odobravanjem, zove se »pisanje za tržište« i čak ga neki pisci koriste za proveru najcenjenijeg oblika postojanja, profesionalizma.
Zaista, razlikovanje slobodnog pregalaštva od samocenzure zahteva najneprijatniji stepen budnosti koji često prelazi u paranoju.
Napokon, knjiga može da bude odbijena prosto zbog toga što je loše napisana. Izdavači poseduju ukus, kvalifikaciju i norme. Potpuno nesposobni pisci brane se: »Oni se plaše da štampaju moje delo«. Zaista, veoma je lako pridružiti se toj rulji i uviđati zaveru u svakom odbijenom delu. Kako neko može da bude siguran?
Znam za mnoge glasine o knjigama koje izdavač za izdavačem odbija jer smatra da je tema opasna; ali dokaza nemam. Sve dok ih ne dobijem ne mogu da raspravljam o tim slučajevima. Mogu samo da nagađam uzimajući u obzir nekoliko takvih slučajeva unutar polja naučne fantastike: da knjige nisu bile »subverzivne« ili »šokantne« — ma šta to danas značilo — već da su to bile ozbiljne; moralno, društveno i etički ozbiljne knjige i da se ta osobina ozbiljnosti učinila izdavačima kao veoma nesigurna investicija.
»Ozbiljan« je neodgovarajuća reč. Želela bih da mogu da pronađem drugu, ali predsednik Nikson je usmrtio reč »iskren«, pomodni kritičari »autentičan«, a engleski jezik nema pridevski oblik reći »celovitost«, što je ono o čemu govorim. Celovitost plus inteligentnost. Pisac koji veliku temu potpuno sagleda, koji snažno oseća svoju temu i koji jasno o njoj govori, to je ono na šta sam mislila. Reč »jasno«, naravno ne podrazumeva opisnu prozu, naturalizam ili bilo koje drugo posebno obeležje; jasnost u umetnos-ti postiže se na taj način da se služi cilju, a taj način može biti izuzetno suptilan, kompeksan i nejasan. U veštoj upotrebi tog načina leži umetnikova umetnost. A njegovo korišćenje izaziva znatan bol.
Skorašnji bestseler iz oblasti fantastike Galeb Džonatan Livingston je ozbiljna knjiga, nesumnjivo iskrena. Takode je intelektualno, etički i emocionalno trivijalna. Autor nije dovoljno razmišljao o stvarima. On nameće jedan od onih divno upakovanih instant odgovora za koje smo se u ovoj zemlji specijalizovali. On kaže da ako misliš da možeš da letiš veoma brzo, zašto ne, onda možeš da letiš veoma brzo. I da je sve u redu ako se smeješ. Ceo svet je u redu. Kad se sme-ješ, iako znaš da čovek u Kambodži umire od gangrene i da četvorogodišnji de-čak gladuje u Bangladešu i da se suset-ka koja boluje od raka neće oporaviti, i oni će se smejati. Ovo željno razmišljanje, ovo bezosećajno odbijanje da se prizna postojanje bola, poraza i smrti nije tipično samo za veoma popularne američke pisce, već i za sovjetske koji su »uspeli« tamo gde je Zamjatin »zakazao« — dobitnici Staljinove nagrade sa svojim zastrašujućim optimizmom. Kada jednom prestaneš da postavljaš pitanja, kada pustiš Staljina u svoju dušu, ostaje ti jedino da se smeješ i smeješ i smeješ.
Naravno smeh može postati kiseo. Na primer, današnja naučna fantastika je puna poučnih i odvratnih slika strašnih budućnosti — prenaseljenih svetova u kojima ljudi jedu jedni druge u obliku zelenih kolačića; postkatastrofskih mutanata koji se ponašaju sociodarvinistič-ki; devet milijardi ljudi umire na razne grozne načine u svakoj glavi romana, itd. I ja sam to činila, priznajem krivicu. I osećam se krivom. Jer ništa od ovoga ne podrazumeva pravo razmišljanje i pravu osudu. Smrt civilizacije, uništenje vrste, koriste se na način na koji se smrt pojedinca koristi u krimićima — pružiti čitaocima jeftino uzbuđenje. Pisac daje sliku prenaseljenosti ili sveopšteg zagađenja ili atomskog rata i svi govore Uh! Ah! Ijao! To je »intuitivna reakcija«, savršeno iskrena. Ali nije posledica niti inteligencije, niti moralnosti.
Čovek ne živi samo od intuicije. Reakcija nije akcija.
Romani očaja su, najčešće, napisani sa željom da opomenu, ali mislim da su, kao i pornografija, najčešće eskapistički, jer obezbeduju snižavanje napetosti. Zato se i dobro prodaju. Oni piscima i čitaocima obezbeduju izgovor za krik. Intuitivnu reakciju, ništa drugo. Automatski odgovor na nasilje — bezumni odgovor. Kad počneš da vrištiš, prestao si da postavljaš pitanja.
Uprkos svim poricanjima, nauka jedino kada se pita zašto, umesto da samo opisuje kako, postaje nešto više od tehnologije. Kada se pita zašto, otkriva rela-tivitet. Kada samo pokazuje kako, pronalazi atomsku bombu i onda rukama prekriva oči i kaže:
Bože moj, šta sam učinila?
Kad umetnost samo pokazuje kako i šta, ona je puka zabava, bilo optimistička, bilo očajna. Kаda se upita zašto, uzdiže se od proste emocionalne reakcije do stvarnog iskaza i do inteligentnog etičkog izbora. Ona prestaje da bude pasivan odraz i postaje čin.
A to je onda kada se svi cenzori, vladini i tržišni, počinju plašiti.
Ali naši cenzori nisu samo izdavači, urednici, distributeri, publicisti, klubovi čitalaca i sindikalni književni kritičari. To su pisci i čitaoci. To smo vi i ja. Mi sebe cenzurišemo. Mi pisci ne uspevamo da ozbiljno pišemo jer se plašimo — za dobrobit — da se neće prodati. A kao čitaoci ne uspevamo da diskriminišemo; pasivno prihvatamo ono što se prodaje na tržištu; kupujemo, čitamo i zaboravljamo. Više smo »gledaoci« i »konzuma-tori« nego »čitaoci«. Čitanje nije pasivna reakcija već akcija koja uključuje um, osećanja i želju. Prihvatiti bezvredne knjige samo zbog toga što su »bestseleri« isto je što i prihvatiti veslačku hranu, loše napravljene mašine, korumpiranu vladu i vojnu i korporacijsku diktaturu i hvaliti ih i zvati Američki Način Života i Američki San. To je izdaja stvarnosti.
Svaka izdaja, svaka prihvaćena laž vodi do sledeće izdaje i sledeće laži. Dopustimo Jevgeniju Zamjatinu, koji je razumeo nešto o istini, poslednju reč:
Živa književnost ne živi po jučerašnjem, ni po današnjem, već po satu sutrašnjice. Ona je mornar poslan u visine; sa vrha jarbola ona može da vidi potonule brodove, ledene bregove i vrtloge koji se još ne vide sa palube.
U oluji moraš imati čoveka na jarbolu. Danas smo u središtu oluje i SOS signali stižu sa svih strana. Još juće pisac je mogao da mirno seta palubom i škljoca svojim kodakom; ali ko želi da gleda pejsa-že i žanrovske scene kada se svet nagi-nje pod uglom od četrdeset pet stepeni, zelena ždrela zjape a trup se lomi?
Danas možemo gledati i razmišljati samo onako kao što čovek čini licem u lice sa smrću; umrećemo i čemu sve to? Kako smo živeli? Kad bismo ponovo mogli početi od samog početka, od čega bismo živeli? I zašto? danas su nam u književnosti potrebni beskrajni filozofski horizonti, horizonti viđeni s vrha jarbola, iz aviona; potrebno nam je najkonačnije, najstrašnije, najodvažnije »Zašto?« i »Šta dalje«.
Ono što je istinski živo ne zaustavlja se ni ispred čega i neprekidno traga za odgovorima na apsurdna, dečja pitanja. Neka odgovori budu netačni, neka filozofija bude pogrešna — greške su vrednije od istine. Istina je mašina, greška je živa; istina uverava, greška uznemirava. A ako odgovori budu nedostupni, još bolje! Rad sa odgovorenim pitanjima je privilegija mozgova konstruisanih nalik kravljem želucu koji je, kao što znamo, sazdan da preživa.
Ako postoji išta fiksno u prirodi, ako postoje istine, sve ovo je pogrešno. Ali, srećom, sve su istine pogrešne. Ovo je sama srž dijalektičkog procesa: današnje istine postaju greške u budućnosti, nema konačnog broja.
Revolucija je svuda, u svemu. Beskonačna je. Nema konačne revolucije. Nema konačnog broja.
S engleskog preveo Miodrag Milovanović
od istog autora "O nečitanju naučne fantastike " Jevgenij Zamjatin, delovi teksta iz romana "Mi" E- literatura
Нема коментара:
Постави коментар