Ernesto Sabato,tekstovi i prikazi

ERNESTO SABATO 

 Moja je glava mračan lavirint. Ponekad kao da blesne munja i osvetli nekoliko hodnika. Nikako da saznam zašto činim neke stvari. 

 Zasmejavaju me ta gospoda koja se kite skromnošću Anštajna ili njemu sličnih. Odgovaram: Lako je biti skroman onome ko je slavan; htedoh reći praviti se skroman
_________________________________________

 Argentinac

Izveštaj o slepima

 
III

 
Zatim bi razmišljao o smislu života, o našim sopstvenim poplavama i potresima.Tako sam razradio niz teorija,jer mi se pomisao da nama upravlja neki svemogući,sveprisutni i dobrostivi Bog činila tako suprotna svemu da čak nisam ni verovao u mogućnost da je neko ozbiljno shvata. Negde u to vreme, kada sam postao član pljačkaške bande, razradio sam sledeće mogućnosti:

1. Bog ne postoji.
2. Bog postoji i on je običan nitkov.
3. Bog postoji,ali ponekada spava; njegovi košmari su naš život.
4. Bog postoji,ali povremeno ima nastupe ludila, ti nastupi su naš život.
5. Bog nije sveprisutan i ne može biti svugde. Ponekada je odsutan. U drugim svetovima. U drugim stvarima ?
6. Bog je obična sinja kukavica, suočen sa problemima suviše složenim, koji prevazilazi njegove snage. Bori se sa materijom, kao umetnik sa svojim delom. Kadkada mu polazi za rukom da bude Goja, ali je uglavnom jad i beda.
7. Bog je poražen pre početka istorije u boju s Knezom tame. Pretvoren u navodnog đavola, Bog je uveliko izgubio od ugleda, jer mu se pripisuje da je stvorio ovaj kukavni svet.

Neposredno nakon 1945.godine Sabato je objavio prvu zbirku eseja i u njoj esej "Širenje univerzuma". Viva fizika je objavila esej ( prema izdanju kuće Čačak, 1995 a u sklopu zbirke Pojedinac i univerzum )

________________________________

Tunel

Bilo je logično pomisliti da je nekad morala nešto osećati za Aljendea, kad se već venčala s njim. Moram reći da je taj problem, koji bismo mogli nazvati 'problem Aljende', bio jedan od onih koji su me najviše opsedali. Bilo je raznih zagonetki koje sam hteo razjasniti, a naročito ove dve: da li ga je nekad volela? Voli li ga još uvek? Ova dva pitanja se nisu mogla uzeti odvojeno; bila su vezana sa drugim pitanjima: ako nije volela Aljendea, koga je volela? Mene? Huntera? Neku od onih tajanstvenih osoba s telefona? Ili je, pak, bilo moguće da voli razne osobe na razne načine, kao što se događa izvesnim ljudima? Ali isto tako je bilo moguće da ne voli nikoga i da svakom od nas, ubogih đavola, dečaka, govori da smo jedini, a da su ostali obične senke, bića sa kojima je održavala površnu ili prividnu vezu.
Jednog dana sam odlučio da razjasnim problem Aljende. Počeo sam s pitanjem zašto se udala za njega.
- Volela sam ga - odgovorila je.
- Znači, sada ga ne voliš.
- Nisam rekla da sam ga prestala voleti - odgovorila je.
- Rekla si: 'volela sam ga'. Nisi rekla: 'volim ga'.
- Uvek se hvataš za reči i sve izvrćeš do neverovatnog - protestovala je Marija. - Kad sam rekla da sam se udala jer sam ga volela, nisam htela da kažem da ga sad ne volim.
- Ah, onda voliš njega - kazao sam brzo, kao da želim da je uhvatim u grešci u vezi sa izjavama datim pri ranijim ispitivanjima.
Ćutala je. Izgledala je utučena.
- Zašto ne odgovaraš? - upitao sam.
- Jer mi se čini da nema svrhe. Ovaj razgovor smo često vodili na skoro isti način.
- Ne, ovaj nije kao oni prethodni. Pitao sam te da li sada voliš Aljendea, i rekla si mi: da. Čini mi se da se sećam da si mi drugom prilikom, u Luci, rekla da sam ja prva osoba koju si volela.
Marija je opet ćutala. Ljutilo me je ne samo to što je bila protivrečna nego i to što je trebalo muke da joj izvučeš bilo kakvu izjavu.
- Šta kažeš na to? - opet sam upitao.
- Ima mnogo načina da se voli i ljubi - odgovorila je umorno. - Valjda shvataš da sada ne mogu voleti Aljendea na isti način kao pre toliko godina, kada smo se uzeli.
- Na kakav način?
- Kako, na kakav način? Znaš šta hoću da kažem.
- Ništa ne znam.
- Često sam ti to govorila.
- Govorila si, ali nikad nisi objasnila.
- Objasnila! - uzviknula je ogorčeno. - Ti si hiljadu puta govorio da ima mnogo stvari koje ne dozvoljavaju objašnjenje, a sad mi kažeš da objasnim nešto toliko složeno. Hiljadu puta sam ti rekla da je Aljende moj veliki drug, da ga volim kao brata, da ga čuvam, da osećam mnogo nežnosti prema njemu, veliko divljenje prema ozbiljnosti njegovog duha, da mi se čini superiornijim od mene u svakom pogledu, da se pored njega osećam kao bedno i grešno biće. Kako, dakle, možeš pretpostaviti da ga ne volim?
- Nisam ja taj koji je rekao da ga ne voliš. Ti si mi sama rekla da sada nije isto kao kad si se udala. Možda je trebalo da zaključim da si ga volela kad si se udala, kao što kažeš da sada voliš mene. S druge strane, pre nekoliko dana u Luci rekla si mi da sam ja prva osoba koju si stvarno zavolela.
Pogledala me je tužno.
- Dobro, pustimo kraju tu protivrečnost - nastavio sam. - Ali vratimo se Aljendeu. Kažeš da ga voliš kao brata. Sada želim da mi odgovoriš samo na jedno pitanje: imaš li telesnih odnosa sa njim?
Marija me je još tužnije pogledala. Ćutala je jedan trenutak i na kraju me je upitala vrlo bolnim glasom:
- Je li potrebno i na to da odgovorim?
- Da, apsolutno je potrebno - kazao sam suvo.
- Izgleda mi strašno da me na taj način ispituješ.
- To je vrlo jednostavno: treba da kažeš 'da' ili 'ne'.
- Odgovor nije tako jednostavan: može se imati i ne imati.
- Vrlo dobro - zaključio sam hladno. - To znači: da.
- E pa, dobro: da.
- To znači da ga želiš.
Ovo sam izjavio gledajući je pažljivo u oči; to sam učinio zlonamerno, bio je to najbolji put da izvučem niz zaključaka. Nisam verovao da ga zaista želi (mada je i to bilo moguće s obzirom na Marijin temperament), nego sam hteo da je nateram da razjasni ono 'volim ga kao brata'. Marija je, kao što sam i očekivao, oklevala da odgovori. Sigurno je smišljala reči. Najzad je kazala:
- Rekla sam da sa njim imam odnose, ne da ga želim.
- Ah! - uzviknuo sam pobedonosno. - To znači da imaš odnose iako ne želiš, ali da ga držiš u uverenju da ga želiš.
Marija se skamenila. Niz njeno lice su tiho potekle suze. Pogled joj je ličio na razbijeno staklo.
- Nisam to rekla - polako je promrmljala.
- Zbog toga što je to očigledno - nastavio sam neumoljivo - jer da si pokazala da ništa ne osećaš, da ga ne želiš, da si pokazala da je telesno sjedinjavanje žrtva koju prinosiš u čast tvog divljenja njegovom uzvišenom duhu i tako dalje, Aljende ne bi nikad više legao s tobom. Drugim rečima: činjenica da to i dalje činiš pokazuje da si ti u stanju da ga prevariš ne samo u pogledu svojih osećanja nego čak i u pogledu svoje čulnosti. I da si sposobna da savršeno glumiš uživanje.
Marija je gledala u zemlju tiho plačući.
- Neverovatno si svirep - konačno je mogla da kaže.
- Pustimo na stranu razmatranje forme: mene interesuje suština. Osnovno je to da si ti u stanju da godinama varaš svog muža ne samo u pogledu svojih osećanja nego i u pogledu svoje čulnosti. Zaključak bi i đak mogao izvući: zašto ne bi varala i mene? Sada ćeš razumeti zašto sam često ispitivao istinitost tvoje čulnosti. Uvek se sećam kako je Dezdemonin otac upozorio Otela da bi jedna žena koja je prevarila oca mogla prevariti i drugog čoveka. A meni ništa nije moglo izbiti iz glave činjenicu da si stalno varala Aljendea, godinama.
Za trenutak sam osetio želju da budem svirep do krajnosti, pa sam dodao, mada sam bio svestan da je to bilo vulgarno i grubo:
- Varati jednog slepca!

I pre no što sam izgovorio tu rečenicu, već sam se bio malo pokajao. U meni - koji sam hteo da je izgovorim i doživim perverzno zadovoljstvo - neko čistije i nežnije biće bilo je spremno da preuzme inicijativu ukoliko svirepost rečenice učini svoj efekat, i već je prećutno na izvestan način stalo na Marijinu stranu pre no što su izgovorene te glupe i beskorisne reči (šta sam, u stvari, njima mogao postići). Tako da ih je to biće iznutra slušalo sa užasom čim su počele da silaze sa mojih usana, kao da, uprkos svemu, nije ozbiljno verovalo da je moguće da ih drugo biće izgovori. I kako su reči silazile, počelo je da upravlja mojom savešću i mojom voljom, i skoro je na vreme stigla njegova odluka da spreči da rečenica siđe kompletna. Tek što sam je izgovorio (jer sam, uprkos svemu, dovršio rečenicu), potpuno je zagospodarilo sa mnom i zahtevalo da tražim izvinjenje, da se ponizim pred Marijom, da priznam svoju glupost i svirepost. Koliko je puta ta prokleta deljivost moje savesti bila vinovnik strašnih događaja! Dok me je jedna strana navodila da učinim divno delo, druga me je optuživala za prevaru, licemerstvo i lažno dobročinstvo; dok me je jedna navodila da vređam neko ljudsko biće, druga ga je sažaljevala i optuživala me za ono za šta ja optužujem druge; dok mi je jedna omogućavala da vidim kako je svet divan, druga mi je ukazivala koliko je on ružan i koliko je smešno svako osećanje sreće. Pa eto, bilo je, u svakom slučaju, već kasno da se na Marijinoj duši zaceli otvorena rana (a to mi je gluvo potvrđivalo, kao iz daljine, zadovoljeno zlovoljom moje drugo ja, koje je bilo zaronilo tamo u nekakvu smrdljivu jazbinu), da, bilo je već suviše kasno. Marija se, krajnje umorna, ćutke uspravila, dok je njen pogled (kako sam ga poznavao!) dizao pokretni most koji je pokatkad spuštala među naše duše: bio je to tvrd pogled neprobojnih očiju. Odjednom me je obuzela misao da se taj most digao zauvek, i u iznenadnom naletu očajanja nisam se dvoumio da se podvrgnem najvećim poniženjima: na primer, da joj ljubim noge. Pošlo mi je za rukom da me samo sažaljivo pogleda i da joj se pogled za trenutak omekša. Ali iz sažaljenja, samo iz sažaljenja.

      Dok je izlazila iz ateljea, još jednom me je pokušala uveriti da se ne ljuti na mene, i ja sam zaronio u potpuno odsustvo volje. Nisam znao šta da radim, stajao sam nasred ateljea i kao budala gledao u jednu tačku. Dok odjednom nisam shvatio da je trebalo da učinim masu stvari. Istrčao sam na ulicu ali Marije već nije nigde bilo. Pojurio sam taksijem ka njenoj kući, jer sam pretpostavljao da ona neće ići pravo kući, pa sam očekivao da ću je sresti prilikom njenog dolaska. Uzalud sam čekao više od jednog sata. Pozvao sam je telefonom iz jedne kafane: kazali su mi da nije kod kuće i da se nije vraćala još od četiri sata (upravo od kada je pošla u moj atelje). Čekao sam još nekoliko sati. Zatim sam opet zvao telefonom: kazali su mi da Marija neće dolaziti kući do noći.Očajan, izašao sam da je tražim na sve strane, to jest na mestima gde smo se obično sastajali i šetali: Rekoleta, Avenida Sentenario, Trg Francuska, Nova luka. Nisam je nigde video; shvatio sam da je bilo najverovatnije da sada šeta bilo kuda, samo ne na mestima koja su je podsećala na naše najlepše časove. Opet sam odjurio do njene kuće, ali je već bilo vrlo kasno i verovatno se već vratila. Ponovo sam telefonirao: bila se zaista vratila; ali su mi rekli da je legla i da joj je nemoguće da dođe na telefon. A ipak sam dao svoje ime. Nešto se među nama slomilo.
_________________________________

 
Esej objavljen nekoliko meseci pošto je odustao od bavljenja fizikom i matematikom i posvetio se isključivo - pisanju:

I

Ideje heliocentrizma je tako jednostavna da bi nas mogao začuditi otpor koji je izazvala u vreme Kopernika. Ima dva razloga koja objašnjavaju tu pojavu. Najpre, ona omalovažava večito budni antropocentrizam:

O, bože! ja bih mogao biti zatvoren u jednoj orahovoj ljusci/ i smarati se kraljem beskonačnog prostora. (Šekspir, Hamlet, II) 

Od Mojsija ljudi ne žele da se odreknu svojih kosmičkih povlastica i zamišljaju da je Stvaranje nekako upriličeno baš radi njih lično. Bernarden de Sen-Pjer je smatrao da dinja ima kriške radi lakše porodične upotrebe. Bilo je neizbežno da se Kopernikovo učenje sudari sa tim teološkim i gastronomskim predrasudama. Već je Aristarh sa Samosa bio optužen za bezbožništvo iz istog razloga, a strašljivi Pitagora je vodio dvostruko računovodstvo - geocentrično za široku publiku i heliocentrično za svoju ložu, kao oni poslastičari koji ne jedu ono što prodaju.

Druga je prepreka bila, kao i obično, cenjeni i večito od strane staraca preporučivani zdravi razum. Ta je ustanova proizvod nekoliko uslovnih refleksa i skromnog iskustva, što je ne sprečava u nameri da bude proročka, sa nepogrešivo katastrofalnim rezultatima. Postupak je sledeći: neki starac putovao je kolima i galijom sa tri reda vesala brzinom od stotinu stadija na sat; umorio se i usled kretanja, zavrtelo mu se u glavi. Ako bi zemlja kružila oko Sunca morala bi se kretati brzinom hiljadama puta većom, što ne može biti tačno, jer se nijednom starcu ne vrti u glavi niti se iko žali.

Hipoteza heliocentrizma je spavala sve do Kopernika. Jedan od odgovornih za tu katalepsiju bio je Aristotel, koji je svojim ogromnim policijskim autoritetom sprečio bilo kakvu pobunu protiv ustanovljenog poretka. Šopenhauer i Bertrand Rasel tvrde da je taj filozof predstavljao opštu nevolju dvadeset vekova. Mnogi se ljute, iznoseći tvrdnju da je bio veliki um. Ne vidim tu nikakvu protivrečnost: samo veliki um može prirediti veliku nevolju. Da je Aristotel bio nekakav mediokritet ne bi bio kadar da dve hiljade godina sprečava dolazak nove fizike. Geniji pokreću velike napretke u ljudskoj misli: ali kad im se desi da budu u zabludi, kadri su da je koče tokom vekova."

Prekucano iz "Pojedinac i Univerzum" Ernesta Sabata, Gradac, 2005. 

Sabato je studirao matematiku, fiziku i filozofiju, pre no što se u trideset i četvrtoj godini posvetio pisanju.)

II

Višestruko nagrađivani kratki film Dena Ojarija je priča o Dereku koji se bori - sa brzinom planete Zemlje.
Pokušava da "drži korak".
Podsetnik: Zemlja rotira oko Sunca brzinom od 30 km/s.
To je veoma, veoma brzo.
Zato, slobodno usporite.
___________________________________________ 

 Tunel

      Svi znaju da sam ubio Mariju Iribarne Hunter, ali niko ne zna kako sam je upoznao, kakvi su upravo bili odnosi među nama i kako sam došao na ideju da je ubijem. Trudiću se da ispričam sve onako kako je bilo, jer, istina, ja sam mnogo patio njenom krivicom, ali nemam glupe pretenzije da sam i ja savršen.

     U prolećnom salonu 1946. godine izložio sam sliku nazvanu Materinstvo. Po stilu je bila kao mnoge ranije; kako kažu kritičari u svom nepodnošljivom žargonu, bila je solidna, dobre arhitekture. Konačno, imala je atribute koje su ovi šarlatani uvek nalazili na mojim platnima, uključujući »nešto duboko intelektualno«. Ali gore, na levoj strani, kroz jedan prozorčić, videla se jedna scena malena i daleka: usamljena plaža i žena koja gleda more. Bila je to žena koja je gledala kao da nešto iščekuje, možda neki nejasni daleki zov. Scena je, po mom mišljenju, sugerisala željenu i potpunu usamljenost.
Niko nije obratio pažnju na ovu scenu: prelazili su pogledi preko nje kao preko nečeg sporednog, možda dekorativnog; sem jedne jedine osobe, izgleda da niko nije razumeo da je ova scena predstavljala nešto suštinsko. Bio je dan otvaranja izložbe. Neka nepoznata devojka dugo je
stajala pred mojom slikom ne pridajući značaj, kako je izgledalo, velikoj ženi u prvom planu, ženi koja je gledala kako se dete igra. Naprotiv, uporno je gledala scenu prozora, i dok je to radila, bio sam siguran da je bila odvojena od celog sveta: nije ni videla ni čula ljude koji su prolazili ili
se zadržavali pred mojim platnom.

      Celo vreme sam je željno posmatrao. Zatim se izgubila u mnoštvu, dok sam se ja kolebao između neukrotivog straha i žarke želje da je pozovem. Straha od čega? Možda straha da ne prokockam sav novac kojim raspolažem u životu, stavljajući ga na jedan jedini broj. Ali, kad je iščezla, bio sam ljut, nesrećan pri pomisli da je možda više neću videti, izgubljenu meñu milionima anonimnih stanovnika Buenos Airesa.

    Te noći vratio sam se kući nervozan, nezadovoljan, tužan. Sve dok salon nije bio zatvoren, dolazio sam svakog dana i smeštao se dovoljno blizu da bih mogao prepoznati osobe koje su se zadržavale pred mojom slikom. Ali ona se nije više pojavila. Sledećih meseci mislio sam samo na nju. Bilo je to kao da je mala scena prozora počela rasti i osvajati celo platno i sav moj rad.

IV

     Napokon, jednog dana sam je video na ulici. Išla je drugim pločnikom, odlučno, kao neko ko treba da stigne na određeno mesto u određeni sat. Odmah sam je prepoznao; mogao bih je prepoznati u najvećoj gužvi. Osetio sam neopisivo uzbuđenje. Toliko sam mislio na nju svih ovih meseci, zamišljao sam tolike stvari, da nisam znao šta da radim sada kad sam je ugledao. Istina je da sam često razmišljao i detaljno planirao kako ću se držati u slučaju da je sretnem. Mislim da sam rekao da sam vrlo stidljiv; zbog toga sam stalno razmišljao o mogućem susretu i načinu kako da ga iskoristim. Najveća teškoća, sa kojom sam se sukobljavao u ovim zamišljenim susretima, bila je kako da stupim u razgovor. Poznajem mnoge ljude kojima ne predstavlja teškoću da započnu razgovor sa nekom nepoznatom ženom. Priznajem da sam im jedno vreme mnogo zavideo, jer iako nikad nisam bio ženskar, ili, tačnije, zato što takav nisam bio, u dva ili tri maha sam zažalio što nisam mogao da uspostavim kontakt sa ženom u onim retkim prilikama kada sam mislio da ona neće ostati tuđin u mom životu. Na nesreću, bilo mi je suđeno da budem i ostanem tuđin u životu svake žene.

      U ovim zamišljenim susretima analizirao sam različite mogućnosti. Poznajem svoju prirodu i znam da u iznenadnim i nepredviđenim situacijama gubim svaku orijentaciju zbog svoje gluposti i sramežljivosti. Pripremio sam nekoliko varijanti koje su bile logične ili u najmanju ruku moguće. (Nije logično da vam intimni prijatelj pošalje nekog neznanca da vas vređa, ali svi znamo da je to moguće.)

      Devojka je, po onome što smo videli, imala običaj da ide po slikarskim salonima. U slučaju da je nađem u nekome, stao bih uz nju i ne bi bilo mnogo komplikovano upustiti se u razgovor o nekoj od izloženih slika. Pošto sam detaljno ispitao ovu mogućnost, napustio sam je. Ja nikad nisam išao u slikarske salone. Može ovo izgledati vrlo čudno za jednog slikara, ali u stvari postoji opravdanje za ovo, i siguran sam da će mi, ako se odlučim da to objasnim, svi dati za pravo. Dobro, možda i preterujem kad kažem »svi«. Ne, sigurno preterujem. Iskustvo mi je pokazalo da ono što meni izgleda jasno i očigledno, skoro nikad nije to i ostalima, meni sličnim. Toliko puta sam se već opekao, da se sada, pre no što počnem da opravdavam ili objašnjavam svoj postupak, kolebam i skoro uvek povlačim u sebe i ne otvaram usta. To je upravo bio razlog što se do danas nisam odlučio da izložim svoj zločin. Isto tako ne znam da li bi u ovom trenutku imalo smisla da potanko objašnjavam ovu svoju nezainteresovanost za salone, no bojim se da ćete pomisliti, ako to ne objasnim, da je posredi čista manija, dok u stvari za to postoje vrlo duboki razlozi.

     Zaista, za to ima više razloga. Pre svega želim da kažem da prezirem grupe, sekte, bratstva, esnafe i uopšte te gomile buba koje se sakupljaju po profesionalnoj liniji, iz uživanja ili slične manije. Ove mešavine svega i svačega imaju groteskne osobine: ponavljanje vrste, svoj žargon, uobraženje da su viši od ostalih ljudi. Primećujem da se taj problem komplikuje, ali ne vidim mogućnost da se pojednostavi. S druge strane, onaj koji hoće ovde da prekine sa čitanjem ovog pripovedanja može to odmah da učini: jednom zauvek mu stavljam do znanja da računa sa mojom apsolutnom dozvolom.

____________________________________________________

 

 
                                               

ERNESTO SABATO - TUNEL


                                                     OTPOR

U životu postoji jedna vrednost koja često drugima ostaje skrivena, ali je čovek oseća duboko u svojoj duši: to je vernost ili nevernost onome što osećamo da je naša sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo.

 
Sudbina, kao uostalom sve što je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno već se oživotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mestu, na nekom voljenom licu, u rođenju nekog siromaška na periferiji neke imperije.

 
Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, već su nam na tajanstven način predodređeni. Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan način, vuku konce naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige! Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato što smo već tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su već bili nadomak nase sudbine.

 
      Sudbina se ispoljava putem znakova i nagoveštaja, koji nam se isprva učine beznačajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog značaja. Tako se dešava da u životu često poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvek idemo ka određenom cilju, ponekad vođeni našom najočiglednijom, ali u drugim prilikama, možda i bitnijim za naš život, nekom snažnom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj način, jesu, ili su bile, ili će biti, od odlučujuće važnosti za našu sudbinu, voljom koja ide u prilog našim prividnim htenjima ili ih osujećuje, pomaže ili odmaže našim težnjama i često, što nas još više začuđuje, vremenom dokazuje da je budnija od naše svesne volje.
...
Koliko sam puta posavetovao one koji mi se obraćaju, obuzete teskobom i klonule duhom, da se posvete umetnosti i prepuste se onim nevidljivim silama koje deluju u nama. Svako dete je umetnik koji peva, igra, slika, pripoveda priče i gradi kule. Veliki umetnici su osobe koje su uspeli da u dnu svoje duše sačuvaju onu svetu čednost detinjstva, kao i ljudi koje nazivamo primitivnim, a koji zbog toga izazivaju podsmeh budala. U različitom stepenu, stvaralačka sposobnost pripada svakom čoveku, nije neophodno da to bude superiorna ili ekskluzivna aktivnost. Kako nam to dobro pokazuju drevni narodi čiji su se pripadnici bez razlike, uprkos nevoljama ili nesrećama, okupljali da bi zajedno igrali i pevali!
Umetnost je dar koji leči dušu od neuspeha i nedaća. Uliva nam snagu da ostvarimo utopiju kojoj smo predodređeni.

PISMO

 
     Danas mi je bio loš dan, dragi B., događaju mi se stvari koje ne umem da objasnim, ali za to vreme, i baš zbog toga, nastojim da se čvrsto držim dnevnog svetla misli. Iskušenja Platonove vaseljene! Što je veći unutrašnji nemir, što su užasniji pritisci koji nas satiru, to smo mi više naklonjeni da reda tražimo u idejama. Uvek mi se to dešavalo, u stvari, morao bih reći da se to uvek dešava. Pogledaj samo famoznog skladnog Grka kojim su nam punili glavu u gimnaziji – to je izmišljotina XVIII veka, i predstavlja deo arsenala opštih mesta u kome ćeš naći i britansku flegmu i francuski odmeren duh. Grčke tragedije, pune smrti i teskobe, same su bile dovoljne da tu glupost pretvore u prah i pepeo, kada ne bi postojali jači dokazi u filozofiji, a naročito u izumevanju platonizma. Svako traži ono što nema, i ako je Sokrat tražio Razum, to je činio upravo zato što mu je on bio neizostavno potreban kako bi ga suprotstavio svojim strastima: svi poroci behu ispisani na njegovom licu, sećaš se? Sokrat je izmislio Razum zato što je bio bezumnik, a Platon je odbacivao umetnost zato što je bio pesnik. Divni prethodnici zagovornika Načela Protivrečnosti! Kao što vidiš, logika ne služi ni sopstvene izumitelje.

   
     Dobro poznajem to Platonovo iskušenje, i to ne samo po priči. Najpre sam ga osetio kao mladić, kada sam se našao sam, masturbirajući u prljavoj i izopačenoj stvarnosti. Tada sam otkrio ovaj raj, kao kad neko ko je bauljao kroz gnojište nađe bistro jezero da se u njemu okupa. I mnogo godina kasnije, kada sam u Briselu pomislio da mi se zemlja pod nogama prolama, kada mi je onaj mladi Francuz što će kasnije umreti u rukama Gestapoa, ispovedio užase staljinizma. Pobegao sam u Pariz, gde ne samo što sam gladovao i smrzavao se u zimu 1934, nego sam i jačao. A tada sam sreo vratara Ecole Normale u Ulici Ulm, koji me je pustio da spavam u njegovom krevetu. Morao sam svake noći da se uvlačim kroz prozor. Onda sam u knjižari «Žiber» ukrao neki trakat o infinitezimalnom računu, i još se sećam trenutka kada sam, ispijajući vruću kafu, drhtavim rukama otvorio knjigu, kao kad neko uđe u tiho sklonište pošto je, sav prljav i gladan, pobegao iz nekog grada koji su opljačkali i razorili varvari. One teoreme su me prihvatile kao pažljive bolničarke telo čoveka koji je možda polomio kičmu. I malo-pomalo, kroz pukotine moga smoždenog duha, počeh da nazirem lepe, čvrste tvrđave.

    Dugo sam ostao u onom tihom kutku. Sve dok jednoga dana nisam samoga sebe ulovio kako slušam (nisam čuo, ali sam slušao, žudno sam osluškivao) žamor ljudi koji je dopirao spolja. Počinjao sam da osećam nostalgiju za krvlju i prljavštinom, jer je to jedini način na koji možemo osetiti život. A šta može zameniti život, uz svu njegovu muku i konačnost? Ko se i koliko ih se ubilo u koncentracionim logorima?

    Takvi smo stvoreni, tako prelazimo iz krajnosti u krajnost. I u ova gorka poslednja vremena moga postojanja, u više navrata me je dovodila u iskušenje ona oblast apsoluta, kad god sam video zvezdaru, morao sam osetiti naopaku nostalgiju za redom i čistotom. I premda sam napustio bitku protiv svojih čudovišta, premda nisam popustio pred iskušenjem da ponovo uđem u opservatoriju kao kakav vojnik u manastir, ipak sam to postiđeno činio, tražeći zaklon u razmišljanju o fikciji: na pola puta između uskiptale krvi i manastira.
                                                       

                                                         
PISMO MLADIĆU II

     Otuda je opasna reč «avangarda» u umetnosti, pre svega kada se primeni isključivo na pitanje forme. Kakvog ima smisla reći da naturalistička skulptura Grka predstavlja napredak u odnosu na geometrijske skulpture? Naprotiv, u umetnosti često dolazi do toga da se staro pokaže kao revolucionarno, kao što se dogodilo u hipercivilizovanoj Evropi sa crnačkom i polinežanskom umetnošću. Oprezno, dakle, sa fetišizmom «novine». Svaka kultura ima svoj osećaj za stvarnost, kao i svaki umetnik u okviru jednog takvog prirodnog ciklusa. Kafka nije video novinu u istim stvarima u kojima je video Džon Dos Pasos. Svaki stvaralac mora tražiti i naći sopstveno oruđe, ono oruđe koje mu dopušta da iskaže odista svoju stvarnost, svoje viđenje sveta. I premda se svaka umetnost neizbežno gradi na umetnosti koja joj je prethodila, ako je stvaralac samosvojan, radiće ono što je njemu svojstveno, ponekad sa upornošću koja je pomodarima gotovo smešna. Nemoj se ozlovoljiti: moda upravlja načinom na koji se odevamo ili češljamo, ali ne i načinom na koji pravimo romane ili katedrale. Dešava se, takođe, da se lakše uoči novina u nečemu spoljašnjem, i zbog toga je Dos Pasos ostavio veći utisak nego Kafka. Ali, kao što rekoh, čitavo K.-ovo delo stvorilo je jedan novi jezik. Već u nemačkom romantizmu postojao je jedan teolog po imenu Šlajermaher, koji je smatrao da uočavanje celine prethodi ispitivanju delova, što je, manje-više, ono što govore strukturalisti. Totalitet daje novo značenje svakoj rečenici, pa i svakoj reči. Neko je primetio da, kad Bodler napiše: «Negde drugde, veoma daleko odavde», reč kao što je «odavde» izmiče svojoj trivijalnosti u perspektivi iz koje Bodler gleda na čovekov ovozemaljski život; prazan znak, na izgled lišen pesničke vokacije, dobija na vrednosti u stilističkoj auri čitavog dela. A što se tiče K.-a, dovoljno je setiti se beskonačnog metafizičkog i teološkog treperenja koje izbija iz neke tako istrošene reči, iz nekog pravno-administrativnog klišea, kakva je reč «proces».

Elem, nije tačno da ne prihvatam novine – samo ne pristajem da oko mene bude mistifikacija, a to nije isto. Osim toga, sve manje mogu da podnesem frivolnost u umetnosti, posebno, kada se pomeša sa Revolucijom. 

(Uzgred, obrati pažnju – reči obično počinju velikim slovom, tužno iskustvo spušta ih na mala slova, da bi najzad, posle još tužnijih iskustava, završile među navodnicama.)

 Kada je neka žena u modi, to je prirodno, ali kada je umetnik u modi, to je odvratno.

                                                     
PISMO MLADIĆU III

      Pogledaj šta se dešava u skulpturi. Uz dramatične izuzetke, ona se pretvorila u elitističku umetnost u najgorem smislu, u neku vrstu ironičnog rokokoa sličnog onom koji je vladao u salonima XVII veka. Odnosno, daleko od toga da bude avangardna, postala je retrogradna umetnost! I kao što se uvek dešava u takvim trenucima, postala je minorna: služi za zabavu, za ubijanje vremena, služi upućenima da namiguju jedni drugima. U nekadašnjim salonima okupljala su se gospoda sita života da ogovaraju i svemu se podsmevaju. Smišljani su veleumni epigrami, akrostihovi i igre reči, parodije na Eneidu, izmišljane teme na koje će se sastavljati stihovi. Jednom su napravili 27 soneta o (pretpostavljenoj) smrti nekog papagaja. Takva aktivnost, prema velikoj umetnosti jeste isto što i vatromet prema požaru u sirotištu. Musique du table (Prigodna, laka muzika), ništa što bi škodilo varenju. Ozbiljnost je ismevana, domišljatost je zamenjivala genijalnost, a to je uvek neukusno. Dok siromašan svet umire od gladi, ili trpi muke u tamnici, umetnost takve prirode može se smatrati za izopačenost duha ili trulu dekadenciju. Međutim, treba reći u odbranu dotične rase, da oni sebe nisu smatrali pobornicima Revolucije koja je dolazila. Čak i u tome su imali dobar ukus, što se ne može reći za one koji slično čine danas. Ovde, u Buenos Ajresu, da ne idemo dalje, mladi koji za sebe misle da su revolucionarni (takvima su se barem u ono vreme smatrali – moguće je da su već našli dobra zaposlenja i časno se poženili) sa uzbuđenjem su primili nameru da se napiše roman koji bi se mogao čitati od početka do kraja ili od kraja ka početku. Govore o masama, o bednim uslovima života, ali su isto onako truli, dekadentni i prefinjeni kao i oni markizi. Na poslednjem bijenalu u Veneciji neko je izložio jednog mongoloida u naslonjači postavljenoj na postolje. Kada se dođe do takvih krajnosti, čovek shvati da se čitava naša civilizacija ruši.

Sad vidiš protiv kakvih novina sam govorio onom gospodinu koji me je intervjuisao. On je pomislio da sam ja reakcionar zato što sam imao želju da se ispovraćam. Ali pred tom Akademijom Anti-akademije će ti možda biti potrebno da potražiš utočište u hrabrosti o kojoj sam ti od početka govorio, da se krepiš sećanjem na velike nesrećnike u umetnosti, kao što je Van Gog, a koji su izdržavali kaznu samoće zbog svoje buntovnosti, dok ove kvazi-buntovnike maze specijalizovani časopisi, dok oni raskošno žive na račun sirotog buržuja, koga grde, i dok ih podržava ono isto potrošačko društvo protiv koga se tobože bore i čiji, dekorateri postaju na kraju.

    Onda će ti se smejati. Ali ti ostani čvrst i seti se ce qui paraita bientot le plu vieux c est qui d abord aura paru le plus moderne (Najpre će zastareti ono što je isprva izgledalo najmodernije).
Tako možda nećeš postati pisac svoga vremenceta, ali ćeš biti umetnik svoga Vremena, apokalipse o kojoj ćeš na neki način morati da ostaviš svoje svedočanstvo kako bi spasao svoju dušu. Roman se izmešta između početka modernog vremena i njegovog kraha, teče uporedo sa sve većom profanacijom (kako je puna značenja ova reč!) ljudskog stvorenja, sa ovim zastrašujućim procesom demistifikacije sveta. I zbog toga pokušaji da se o savremenom romanu sudi u usko formalnim okvirima ostaju jalovi: njega treba smestiti u ovu užasnu opštu krizu čoveka, pronaći njegovo mesto u divovskom luku koji počinje hrišćanstvom. Jer, bez hrišćanstva ne bi bilo ni nemirne savesti, bez tehnike, koja obeležava moderna vremena, ne bi bilo obesvećenja niti vaseljenske sigurnosti, kao ni samoće, ni otuđenja. Tako je Evropa ubrizgala u legendarnu povesnicu, ili u običnu epsku pustolovinu, psihološki i metafizički nemir ne bi li začela novi soj (sada zbilja moramo upotrebiti taj pridev, novi) čija će sudbina biti da otkrije jednu fantastičnu oblast – čovekovu svest).

Jaspers je rekao da su veliki grčki dramaturzi ponudili tragično saznanje, koje njihove gledaoce ne samo da je uzbuđivalo, nego ih je i preobražavalo, pa su se tako oni pretvarali u narodne učitelje. Ali zatim se, drži on, to tragično saznanje pretvorilo u estetsku pojavu, pa su i pesnik i njegova publika prvobitno ozbiljan stav kako bi bile ponuđene slike bez krvi. To nije tačno, jer jedno delo kao što je Proces nije manje ozbiljno od Kralja Edipa. Ali, naprotiv, tačno je za umetnost koja je svaki trenutak istančanosti pretvorila u običnu manifestaciju esteticizma i vizantinizma. U svetlosti toga učenja moraš suditi o književnosti našeg kontinenta.

Autor: Uredništvo sajta ekonomija.org

     

     „Vozovi su počeli da prevoze stoku, počinjala je noć u velikom mravinjaku, mravići izlaze iz svojih kancelarija, još nose svoje brojke na leđima, sedam časova su nosali svoje hartije i Dosijee, i svi govorili dobro jutro gospodine, sa vašim dopuštenjem, gospodin M.,dobar dan želim, gospodine D.,gospodin L. želi da vas vidim, pa se stalno klanja pred neposredno nadređenim mravićima, glanca im cipele, smeška se na njihove gluposti, gmiže – pa onda trk u metro, pa putuje kao sardina u konzervi, pa jedan drugog njuši, život mu se pretvorio u beskrajno putovanje metroom i beskonačnu kancelariju, sa brakom u sredini, sa peglama i budilnicima na poklon, pa onda dete, pa dva deteta (ovo je slika starijeg, vidite kako je živahan, nećete mi verovati, da vam ispričam šta mi je odgovorio) i drugovi, odlaganje u Napredovanju, pa kafanska zbivanja, Fudbal i Trke subotom i nedeljom, raviole od gazdarice, nikad nisam jeo slađe raviole nego ove gazdraričine. Pa onda opet ponedeljak, i voz, i metro, dok ne dođe do Kancelarije.

 
A sad su se vraćali istim vozom, kao stoka. Padala je noć i donosila snove i seks, i peto izdanje Rasona, sa pljačkama i zločinima, pa to isto u šestom usavršenom izdanju ovog lista, pa Tv i snovi, u kojima je sve moguće. Svemogući snovi u kojima se mravić pretvara u Junaka drugog svetskog rata, u Šefa Kancelarije, u Ličnost koja odvažno viče neka ste vi Šef, nećete me zato ćuškati kako stignete, u neodoljivog Don Huana među devojkama u Ministarstvu, u nezadrživog golgetera kluba River, u vlasnika sportskih kola, u Sokrata u Aristotela Onazisa. Vozovi su prolazili."

 
I ponovo, sada još jasnije, ugleda zmaja koji prekriva nebeski svod u zoru kao besna zmija koja plamti u ponoru od crnog mastila. Prestravio se.
Na sreću neko je naišao, neki mornar.
- Gledajte – reče drhtavim glasom
- Šta? – upita čovek, blagonaklono kao i svi ljudi dobra srca kada razgovaraju s pijancima.“

_______________________________________

 
Još koji citat:

- Ljudska vrsta ne može da živi bez heroja, mučenika i svetaca.
- Zasmejavaju me ta gospoda koja se kite skromnošću Anštajna ili njemu sličnih. Odgovaram: Lako je biti skroman onome ko je slavan; htedoh reći praviti se skroman.
- Ako Boga nema, sve je dozvoljeno.
- Svet kao da korača ka sopstvenom raspadanju, dok nas život posmatra, otvorenih očiju, gladne od tolike čovečnosti.
- Preko je potrebno da prepoznamo trenutke susreta, koji nam neće dozvoliti da budemo omasovljena gomila ljudi koji sede sami i zure u televizor. Paradoksalno je što nam se čini da smo posredstvom ekrana povezani sa svetom, dok nam to, u stvari, oduzima mogućnost ljudskog suživota i, što je jednako opasno kao i ovo, čini nas bezvoljnim.
- Televizija nam oduzima volju da se posvetimo nekom zanatu, da pročitamo knjigu, da popravimo nešto u kući dok slušamo muziku ili ispijamo čaj. Ili da odemo u kafanu sa nekim drugom, ili popričamo sa ukućanima. Gledanje televizije postaje prava dosada, prava gnjavaža, na koju se navikavamo „u nedostatku nečeg boljeg“. Monotono sedenje pred televizorom anestezira čula, umrtvljuje um, škodi duši.
- Svet ne spasavaju ideje, intelekt ni razum, nego nešto sasvim drugo: one nerazumne čovekove nade, njegovo upinjanje da preživi, njegova želja da diše dokle god može, njegovo malo, tvrdoglavo i smešno junaštvo spram zle kobi.
- S’ obzirom na ustrojstvo sveta, gajimo nadu u događaje koji bi nam, ukoliko se dese, doneli samo razočarenje i gorčinu. Stoga se pesimisti regrutuju iz redova onih koji su nekada gajili nade, jer da bi čovek imao mračno viđenje sveta, morao je u taj svet i njegove mogućnosti verovati.
- Gledao sam kroz prozor dok je voz jurio prema Buenos Airesu. Prošli smo pored jednog ranča; neka žena je ispod nastrešnice gledala voz. Pala mi je na pamet glupa pomisao: "Ovu ženu vidim prvi i poslednji put. Nikada je više u svom životu neću videti." Misli su mi plovile kao pluta u nekoj nepoznatoj reci. Šta me se ticala ta žena?Ali nisam mogao da se otrgnem od misli da je u jednom trenutku ona postojala za mene i da nikada više neće postojati. To je sa moga gledišta bilo kao da je već umrla: malo zakašnjenje voza, jedan telefonski poziv iz ranča, i ta žena nikada ne bi ni postojala u mom životu."

_____________________________________________

PRIKAZI

                                                         

'Tunel' (SysPrint, 2005.)

     Premda autor samo tri romana (i celog niza knjiga eseja i kritika), Ernesto Sabato (rođ. 1911.) smatra se, uz Borgesa i Cortazara, najznačajnijim argentinskim književnikom. U svom debitantskom, egzistencijalističkom romanu 'Tunel', pisanom u obliku monološke ispovesti jednoga ubice, Sabato progovara o nemogućnosti komunikacije između ljudskih bića kao otponcu za put ka ludilu i (samo)uništenju.

         Već naslovnim motivom tunela Sabato apostrofira svoju tematsku preokupaciju - ljudsku alijeniranost, nepristupačnost, izdvojenost i učahurenost u vlastitu samoću. Sabatova je pesimistična, mizantropska teza da ljudi žive svako u svome tunelu staklenih stenki, a providnost njegovih zidova daje im iluziju mogućnosti komunikacije i međusobnog sjedinjenja. No upravo je ta staklena opna, taj providni zid ono sudbonosno mesto loma u komunikaciji, ona letalna providna nepropusna prepreka koja ljude zauvek onemogućava u približavanju jednih drugima, koja njihove međusobne odnose izobličava, a namere izokreće. Gledane kroz staklenu membranu, tuđe grimase gnušanja i nesklonosti često se čine facijalnim izrazima simpatije i dostupnosti, pa tako, jer nisu drugo doli izobličeni izrazi prezira i mržnje u začetku, postaju uzrocima fatalnih nesporazuma i skorašnjih emocionalnih lomova.

    Svako je umetničko stvaranje određeni (neki čak kažu, patološki) tip pokušaja komuniciranja s drugima, a u sadržinu svog artefakta svaki umetnik (uglavnom svesno ali velikim delom i bez namere) upisuje svoje viđenje sveta, odnosno samoga sebe, i svog mesta u svetu, pa recipijentovo prepoznavanje toga, za umetnika predstavlja najizrazitiji znak bliskosti i srodnosti. Upravo se iz tog razloga Sabatov antijunak, slikar Juan Pablo Castel impulsivno zaljubljuje u devojku koja jedina na izložbi pomnu pozornost pridaje skrivenom, a ključnom detalju na njegovoj slici - motivu prozora u uglu slike koji predstavlja umetnikov pogled na vanjski svet iz mračnog, samotničkog tunelskog prostora u kojemu on (i svi mi, po njemu) obitavamo. Sabato u romanu vrlo dojmljivo dočarava gradaciju slikarevih emocija i postupnu transformaciju njegove ljubavi u opsesivnom, bolesnom ljubomorom uzrokovanu mržnju, koja ga naposletku pretvara u ubicu svoje muze i ljubavnice. Sabatov slikar, kako sam kaže, 'ne gaji prevelike iluzije prema čovečanstvu' i 'ljude vidi prljavima, pokvarenima, kukavnima, gramzljivima, ružnima i zlima'. No, shvaćajući da je i sam sastavni deo takvoga sveta, često ga obuzima bes samouništenja, a njegovu mizantropiju niti ljubavni emocionalni zanos ne uspeva otkloniti. Uz to je i hipersenzibilan, vrlo nepoverljiv, sumnjičav i preterano analitičan, svaku rečenicu ili gestu sagovornika on je spreman do u detalje raščlanjivati, tražeći u slučajnom podizanju obrve ili titraju usne skriveno, protiv sebe upereno značenje, što uz emocionalni haos ljubavlju izazvan, ubrzo dovodi do ubilačke paranoje.

    Sabato se izražava kratkim, jezgrovitim, jednostavnim rečeničnim sklopovima, lišenim preteranog kićenja i elaboracija i izraženima u monološkom, kontemplativnom obliku Castelove struje svesti. U 'Tunelu' on istražuje neistražene, mračne kutke svesti, dojmljivo dočaravajući grčevitu umetnikovu borbu s vlastitim unutrašnjim demonima i opsesijama teško dokučiva porekla. Ukupan dojam nespoznatljivosti i postupnu prevlast iracionalnog autor naglašava oniričnom, snovitom atmosferom, pa je često teško razlučiti stvaran događaj od Castelovog umišljaja ili snoviđenja.

     Slikar Castel tipični je egzistencijalistički junak, neuklopljeni individualist, (samo)izopćeni intelektualac čiji nonkonformizam autoru služi za iskazivanje vlastitog svetonazora i kritičkog stava spram tadašnje argentinske socijalno-društvene zbilje, a to posebno prepoznajemo u dve duhovite sekvence – prilikom Castelovog susreta s Marijinim rođacima na ladanju Sabato ismejava buržoasku skorojevićku snobovštinu, dok birokratsku okoštalost i nefleksibilnost opanjkava komičnom epizodom u pošti. Sledom toga podrazumeva se da je rukopis premrežen brojnim esejističkim deonicama, od kojih se najzanimljivijima ispostavljaju rasčlanjivanje odnosa dobra i zla, autoironična analiza ljudske (i umetnikove, autorske) taštine i oholosti, te duhovit, cinično-prkosan Castelov odnos spram kritičara, kao 'pošasti koju nikad nije uspeo da shvati'.


(Napisao : Božidar Alajbegović, 2006.
objavljeno u 'Vijencu', broj 321, 22.06.2006.)

_________________________________________________

Prikaz romana "Tunel" jednog anonimnog Inspiring Lover-a


Pablo Kastel ubio je svoju ljubavnicu Mariju Iribarne. Smešten u ludnicu on slika, piše o svojoj tragičnoj ljubavi.

 
         Čitava trilogija je fascinatna, i dostiže kulminaciju u Abadonu. "Tunel" je pritom, odličan uvod, može se uočiti dosta kompleksna tranzicija autorovih motiva i transformacije likova kroz tri dela.
"Tunel" shvatam kao veliko pitanje o postojanju suštinske i totalne komunikacije među ljudima. Izdvojio bih kao genijalne ključne slike iz tog romana-novele onaj jedan detalj na Pablovoj slici koji je Marija (i što je najvažnije- samo ona!) uočila, kao prikaz duboke čovekove težnje da pronađe nekoga ko će ga sasvim razumeti; trenutak kada je ona uočila taj detalj predstavlja svojevrsni big-bang u misaonom kosmosu glavnog junaka, koji se tokom romana eksplozivno širi, a što autor uspeva do tančina da isprati, i potom, druga slika je pri samom kraju romana: "u svakom slučaju, bio je samo jedan tunel, mračan i usamljen: moj tunel, tunel u kome je proteklo moje detinjstvo, moja mladost, ceo moj život".

   Taj opis je zapravo vrhunski izražen simbol jedne čitave Sabatove (usudio bih se čak reći- sabatovske) tematske opsesije: da zapravo svaki čovek svoj život može poistovetiti sa prolaskom kroz samo jedan tunel, tunel sa staklenim zidovima, iz koga možemo videti druge tunele, ljude u njima, i eventualno se sticajem okolnosti može desiti da se jedan tunel nadje tik do drugog, da se osobe u njima mogu sasvim jasno videti, i približiti lica do razmaka debljine staklenih zidova; u to dvoje ljudi buknuti duboka nada da se mogu do detalja shvatiti i razumeti, ali onda se ti tuneli rastaju, postaju sve udaljeniji, potpuno neobjašnjivo- kako su se i sastali, a Sabato je konkretno tom rascepu u ličnosti morao dati jedan logičan oblik u mikrokosmosu glavnog junaka, i on ga je obojio ludilom, i nesrećnim ishodom- ubistvom.

      Autor se pita da li empatija, ili kakvo drugo sredstvo, čoveka može dovesti do potpunog poistovećivanja sa drugim čovekom, da li postoji ta makar jedna osoba koja će simbolički osmatrajući sliku koju pružamo svetu na uvid, moći kao Marija, da vidi i onaj prikriveni prozor u njenom uglu, koji smo ostavili nekom drugom, taj prozor za nadu, za čitave metafizičke prostore nadanja kojima se Sabato, najzad, i posebno pozabavio u Junacima i grobovima.

   Inače, i lična istorija samog autora je veoma zanimljiva. Ovaj argentinski pisac je doktorirao fiziku na Univerzitetu Plata, radio za Fondaciju "Kiri", potom predavao na univerzitetu. Drugi svetski rat je je bio presudan i on donosi odluku da prestane da se bavi fizikom, i  posvećuje se književnosti.
       Postoje spekulacije da su prikazi njegovih umno obolelih likova zapravo projekcije samog autora, zbog njihove posebne živopisnosti. Ja bih kao veoma snažan i slikovit izdvojio "Izveštaj o slepima".

________________________________________

* delovi iz romana Tunel , vidi forum 

FIZIKA      

                                  Širenje univerzuma

 
      Ideja o univerzumu koji se širi začela se u raspravi holandskog astronoma V. de Zitera, objavljenoj 1917. godine, koji, dovodeći do kraja Ajnštajnovu teoriju izvlači sledeći zaključak: vreme ne teče istom brzinom na svakom mestu; kada se posmatra sa zemlje, zaostaje sve više i više, dok ne dođe u oblasti u kojima se potpuno zaustavlja. U tim dalekim predelima svemira stvari se ne događaju – one jesu. De Ziterovi zaključci izgledali su previše fantastični, a da bi odgovarali stvarnosti (kao da stvarnost ima obavezu da bude dosadna). Postojao je, međutim, način da se teorija proveri: ako vreme protiče sporije, klatno na satu moraće sporije da se klati; nema mogućnosti da se časovnici sa klatnom postave od Zemlje pa sve do granica našeg univerzuma, ali nema ni potrebe: atomi koje sadrži svaka zvezda osciluju kao časovnici i boja svetlosti koju isisjavaju jeste izraz te brzine, kao što ton muzičke note predstavlja izraz frekvencije kojom vibrira žica. I kao što nota postaje niža što je broj vibracija žice u sekundi manji, boja svetlosti sve se više približava crvenom.

      Ako je istina da u oblastima koje naseljavaju daleke magline vreme protiče sporije, svetlost koja nam otuda dolazi mora se blago crveneti. Astronomi Slifer i Hjumeson fotografisali su spektre tih maglina: fotografije su otkrile da je svetlost crvenkastija nego u normalnim uslovima. Dve stotine maglina ispitanih u opservatorijama Monte Vilson i Flagstaf potvrdile su predviđanje holandskog astronoma.
     Ali, postojala je određena varijacija: crvenilo je moglo biti izazvano brzim povlačenjem magllina, kao što zvižduk lokomotive postaje dublji što se više udaljava. Naspram hipoteze o zaustavljanju vremena pojavila se hipoteza o opštem širenju univerzuma, hipoteza o rasprskavanju kosmičkog mehura. Tu ideju je predložio Fridman 1922. godine, razvio je 1927. gotine opat Lemetr, a Edington doveo do najčudnijih posledica počev od 1930. O njoj sam Edington kaže: „Sadrži naizgled tako neverovatne elemente da se osećam bezmalo uvređen ako neko u nju veruje osim mene samog.“ Imao je malo razloga da se vređa.

 
     Ova tajna ima ključ – konstantu lambda. Prvi Ajnštajnov zakon gravitacije tvrdi da je tenzor G nula (G = 0), i ta formula, kako kaže Edington, ima kao zaslugu to što je kratka, kad već nije jasna. Ta formula se suočavala sa teškoćama na beskonačnim rastojanjima, ali uvek postoji način da se teškoće sa beskonačnošću reše – ukidanjem beskonačnosti. Godinu dana kasnije, Ajnštajn je donekle modifikovao svoju jednačinu tako da se prostor zatvara na velikim rastojanjima i ima konačnu dimenziju; modifikovana formula bila je G = lambda g, gde se po prvi put pojavljuje tajanstvena konstanta lambda.

 
      Tada se pojavljuje Edington sa jednom revolucionarnom teorijom. Vođen idejom da se reč širenje odnosi na nešto suštinski relativno, ustremio se na zagonetku sa nove tačke gledišta. Kada kažemo da se univerzum širi, želimo da kažemo da se povećava u odnosu na nešto konstantne veličine, na primer, u odnosu na pariški metar. Ta vrsta iskaza ima relativnu vrednosti: Guliver je div kada dođe u Liliput, a pretvara se u patuljka kada ode u Brondingnag.

 
     Možemo reći da se univerzum širi u odnosu na našu planetu i na naša tela; ali takođe možemo tvrditi da univerzum ima konstantnu veličinu i da se naša tela brzo smanjuju. Neko biće kosmičkih dimenzija bi tokom miliona godina videlo kako se postepeno skuplja naš mali planetarni sistem; Zemlja bi opisivala sve manju i manju putanju, naše godine postajale bi kraće, čovekov život postao bi kratkotrajniji: „Prolaimo pozornicom života kao glumci u drami koja zabavlja kosmičkog gledaoca. Kako se scene odvijaju on primeću je da glumci postaju manji, a radnja brža. Kada se podigne zavesa u poslednjem činu, patuljasti glumci se kreću po pozornici fantastičnom brzinom. Postaju sve manji i manji i kreću se sve brže i brže. Poslednji magloviti mikroskopski trag munjevitog pomeranja. A zatim ništa.“
U skladu sa tim relativnim značenjem reči širenje, Edington je pomislio kako je nemoguće govoriti o širenju ako se ne utvrdi neki konstantni uzor. Taj uzor je, svakako, atom. Tako se igra odvijala između dve krajnosti: univerzuma i atoma. Širenje univerzuma i skupljanje atoma bili su ekvivalentni izrazi.
Ali, širenjem univerzuma je upravljala konstanta lambda, a ta konstanta je bila okružena tajnom i strahom. Odakle njena tajna? Zaključak je bio jasan: ona je morala poticati iz aoma, jer to je elemenat koji je bio zaboravljen. Edington je pomislio da bi na neki način moralo biti moguće objasniti pojavu konstante, pa čak i izračunati njenu vrednost spajajući obe teorije: Ajnštajnovu, koja se odnosila na univerzum, i kvantnu, koja se odnosila na atom. (videti Relativity Theory of Protons and Electrons, Kembridž, 1936.)

 
   Godinama je Edington pokušavao da razotkrije tajnu konstante. Bilo je mnogo drugih u svetu fizike, časnih i priznatih; mislilo se da njih sedam upravlja strukturom i ritmom kosmosa, kao nekom heptatonskom simfonijom: naboj elektrona, masa elektrona, masa protona, Plankova konstanta, brzina svetlosti, konstanta univerzalne gravitacije, konstanta lambda.

 
Problem je bio: koliko ih je zaista osnovnih? Da nema tajnih i nepoznatig veza između nekih od njih? Napredak nauke omogućavala su uzastopna spajanja, a ta spajanja se u krajnjoj liniji sastoje u otkrivanju tih tajnih identičnosti.

 
U New Pathways of Science, Edington se opredelio da od sedam konstanti ima tri koje treba eliminisati, jer se zasnivaju na proizvoljnom izboru uzora za dužinu, vreme i masu. Ostaju četiri koje izgledaju temeljne, a među njima lambda, ključ… Uklapanje relativnosti i kvanta podstiče ga da ode još korak dalje: zaključuje da četiri konstante predstavljaju varijacije jedne jedine; proračunava je i pronalazi da je rezultat u skladu sa podacima dobijenim od spektara maglina u povlačenju.

 
     Jedna jedina konstanta upravljala je kosmosom: lambda je bila tajni broj uz pomoć kojeg je Veliki Arhitekta sagradio Hram, Lambda je bila most između Univerzuma i atoma. Možda je taj most koji se nazirao kroz mnoge godine razmišljanja i proračuna bio nestvaran, izmišljen; možda je, kao zmajevi i grifoni, tek pripadao čudovišnom muzeju muzeja Meinong: čak i tako, vredan je zbog svoje retke lepote.

 
Ali Edington još uvek nije napravio najodvažniji korak. Nekim čudom, ostao je na terenu fizike. Tačno je da je zakone i konstante Univerzuma dobijao matematičkim igrama, pošavši od jednog jedinog broja; ali taj broj je još predstavljao poruku koja je dolazila iz spoljašnjeg sveta, iz prostranog područja koje se nalazi izvan subjekta. Lambda je još uvek značila podatak i fizika je bila uprkos svemu, a posteriori nauka. Edingtonu je bilo potrebno da mu astronomi i fizičari daju taj broj koji je dobijen uz pomoć teleskopa i vage, da bi potom gradio fiziku. Ali bližilo se ono najgore: Edington će pokušati da dokaže kako taj broj može biti izračunat ako se okrenu leđa prirodi i proučavaju oblici našeg znanja (videti The Philosophy of Physical Science).

 
    Pretpostavimo da neki ihtiolog hoće da proučava morske ribe. U tu svrhu, baca svoju mrežu u vodu i vadi određenu količinu različitih riba; ponavlja taj postupak mnogo puta, pregleda svoj ulov, klasifikuje ga; postupajući na načun uobičajen nauci, uopštava svoje rezultate u obliku zakona:

 
1) Nema ribe koja je manje od pet centimetara dugačka.
2) Sve ribe imaju škrge.

Te dve tvrdnje su ispravne kada je u pitanju njegov ulov, pa će pretpostaviti da će i dalje biti tako kad god bude ponovio postupak. Kraljevstvo riba je fizički svet, ihtiolog je čovek od nauke, mreža je oruđe saznanja.

 
Dva posmatrača gledaju ribolovca ne govoreći ništa, sve dok ne formuliše svoje zakone. Tada neko stavlja sledeću primedbu:

 
– Vi tvrdite u svom prvom zakonu da nema riba koje su kraće od pet centimetara. Mislim da je taj zaključak puka posledica mreže koju upotrebljavate za ribolov; gustina mreže nije kadra da zadrži kraće ribe, ali vi po tome ne možete zaključiti da ne postoje kraće ribe.

 
Ihtiolog je saslušao ovaj izraz sa prezirom, jer pripada novoj vrsti ljudi od nauke: smatra da se nauka mora baviti samo onime što se može posmatrati. Odgovara:

 
– Bilo šta što nije ulovljeno mojom mrežom nalazi se ipso facto izvan ihtiološkog saznanja i ne zanima me. Drugim rečima: zovem ribom ono što može da ulovi moja mreža, i nema sumnje da toj vrsti bića sasvim dobro leži moj prvi zakon. „Ribe“ koje vi pominjete jesu metafizičke ribe. Nisu u mojoj nadležnosti.

 
Do tog trenutka, fizičar iz laboratorije neće videti u Edingtonovim izjavama razlog za uznemirenje. Naprotiv, sa naklonošću će gledati na njegovo mišljenje da nauka mora biti zasnovana samo na upotrebi entiteta koji se mogu posmatrati. Ali od toga trenutka će imati izvanredne razloge da se naljuti, jer na scenu stupa drugi posmatrač:

 
Čuo sam vaš razgovor sa drugim posmatračem i hitam da vam iskažem svoje simpatije. Mislim da je zaista bespotrebno raspravljati o neulovljenim ribama, naročito ako je reč o ihtiologiji, a ne o metafizici. Dakle, vi utvrđujete svoje zakone posredstvom tradicionalnog metoda ispitivanja ulova. Mogu li vam predložiti efikasniji metod?

 
– Nemam ništa protiv, premda sumnjam da takav postoji. – odgovara ihtiolog nepoverljivo.
– Zar vam se ne čini da ste mogli da utvrdite prvi zakon jednostavno ispitujući mrežu? Zar niste primetili da otvor ima tačno pet centimetara? 

 – Zbilja, tako je.
– Pod tim uslovima, možete a priori i jednom za svagda tvrditi kako nikada neće biti riba koje imaju manje od pet centimetara. Drugi zakon može i da vam omane, u nekim drugim vodama možda ćete uloviti ribe bez škrga; ali prvi koji ste dobili ispitivanjem mreže nikada vas neće izneveriti: nužan je i univerzalan, to je zakon par excellence. „Zakon“ škrga je tek empirijska generalizacija i on vas izlaže opasnosti od razočarenja; iskreno govoreći, to je prilično neprijatan zakon i biće dobro da vidimo može li biti zamenjen nekim drugačijim zakonom prvog tipa.

 
Prvi posmatrač je metafizičar koji prezire fiziku zbog njenih ograničenja; drugi je epistemolog koji veruje da može pomoći fizici zbog njenih ograničenja. Tradicionalni metod sistematičnog ispitivanja podataka dobijenih posmatranjem nije jedini put da se dođe do zakona fizičke nauke; bar neki se mogu dobiti proučavanjem čulnog i inelektualnog aparata korišćenog pri posmatranju.

 
Fizičari su odlučno odbacili svaku nameru da dođu do a priori saznanja. Međutim, u izvesnom smislu – smatra Edington – dva velika koraka napred savremene fizike bili su proizvod epistemološke analize: tim postupkom je Ajnštajn dokazao nemogućnost apsolutnog kretanja, a Hajzenberg došao do svog principa neodređenosti.

 
Može da iznenadi ideja da ne postojanje apsolutnih kretanja ili bilo koje drugo svojstvo fizičkog sveta može biti otkriveno ako se okrenu leđa spoljašnjem svetu i ispituje struktura subjekta. Ali ne sme se zaboraviti da za Edingtona „fizički svet“ nije spoljašnji svet, nego pojavni svet; za njega je ovaj svet delimično objektivan a delimično subjektivan, pa mi možemo saznati samo ono što je u njemu subjektivno. Čovek polako pronalazi one elemente koje je sam stavio u prirodu: „Vekovima je tragao za tajanstvenim tragovima koje je neko ostavio u pesku, dok nije shvatio da su ti tragovi njegovi sopstveni.“

 
U poslednjem delu, Edington pokušava da dokaže da zakoni relativiteta i kvantova – to jest, čitava fizika – jesu izraz tih tragova transcendentalnog subjekta. Prvobitni oblici mišljenja (kategorije?) koji vladaju čitavom fizikom bili bi:

 
1. Oblik, koji navodi na posmatranje saznanja stečenog kroz čulno iskustvo kao opis univerzuma.
2. Pojam analize, koji univerzum predstavlja kao koegzistenciju izvesnog broja delova.
3. Pojam atoma, koji zahteva takav sistem analize gde će osnovni činioci biti identične strukturne jedinice. Varijacije nastaju zbog strukture, a ne zbog njihovih elemenata.
4. Pojam održanja (modifikovani oblik pojma supstance)
5. Pojam samodovoljnosti delova (izveden, navodno, iz pojma postojanja)

To su svojstva pečata koji čovek ostavlja na prirodi, a potom ga tokom vekova iznova pronalazi – u obliku zakona i konstanti – u dugom i monumentalnom ispitivanju zvezda i atoma. Opremljeni teleskopima, vagama, termometrima, časovnicima, fizičari su pretresli Univerzum u svim pravcima, utvrdili njegove granice, izmerili konstante koje predstavljaju njegove ugaone kamenove; posmatranje maglina otkrilo je širenje Univerzuma ili zaustavljanje vremena; izračunajte ukupni prečnik tog kosmičkog mehura i mase koja je zatvorena u njemu; izračunat je ukupni broj čestica.

I kada je sve to urađeno, Edington je ustvrdio kako su sva ta istraživanja bila površna; čovek koji je reflektorom ispitivao daleke galaksije u stvari je izučavao sopstveni duh.

 
    Univerzalne konstante potiču – po Edingtonovom mišljenju – od konstante lambda, ili, što je isto, od kosmičkog broja N (ukupnog broja čestica sadržanih u univerzumu). Veruje da se taj broj može izračunati samo uz pomoć mehanizma oblika mišljenja. Teorijski proračun tog N zavisi od činjenice da jedna mera uključuje četiri entiteta i tako se vezuje za simbol četvorostrukog postojanja. Iz toga zaključuje da kosmički broj mora biti 2.136.2²⁵⁶. To je broj protona i elektrona koji sačinjavaju fizički univerzum. Kosmički broj je, dakle, uveo čovek: vidimo univerzum kao da je sastavljen od N čestica, kao što vidimo išpartano nebo ako gledamo kroz mrežu od žice. A za to špartanje i za taj broj odgovoran nije izumitelj talasno, to jest kvantne mehanike; a nije ni onaj koji je napravio elektrone. Odgovoran je skup oblika mišljenja: čovek koji je prvi izmerio nešto izazvao je proces koji se morao završiti kosmičkim brojem.

 
    Lako crvenilo na maglinama koje se nalaze s one strane naših oblasti svemira bilo je znak kosmičkog broja. Ali za epistemologa, posmatrača nad posmatračima, njegova tačna vrednost podrazumevala se pri prvom pogledu na eksperimentalnog fizičara:

Opet podigoh oči svoje i videh, i gle,
čovek, i u ruci mu uže meračko.
(Zaharija, 2. 1)