Iranska hipersonična raketa Fattah- 2 - lansirane na Izrael

Iran je na Izrale lansirao hipersonične krstareće rakete Fatah 2.Pre napada Iran je predstavio projektile koji mogu dosegnuti Izrael:
Khorramshahr -1,2,4 (2,000-3,000 km,tecno gorivo, jednostepena)
Seijjil ( srednji domet, malo veci os 2,000 km, cvrsto gorivo, dvostepena ),
Emad ( srednji domet, 1,800 km, cvrsto gorivo, jednostepena),
Ghadr ( srednji domet, 1,600 km, tecno gorivo, jednostepena ),
Paveh ( srednji domet, 1,650 km, turbomlazni motor) Khaibar ( srednji domet, 1,450 km,cvrsto gorivo, jednostepena ),
Shahab 3,( srednji domet,1,300 km, tecno vorivo, jednostepena ),

Upotreba goriva u čvrstom stanju je veliko unapređenje dizajna. Takva goriva omogućavaju veoma brzo vreme ispaljivanja zbog čega je raketa manje ranjiva tokom lansiranja. Korištenje čvrstog pogonskog sredstva je ponajviše rezultat razvoja tehnologije goriva koje je postignuto u programu Zelzal tokom 1990-ih, a veruje se kako je u tom razvoju mnogo pomagala Kina.

Balističke rakete se mogu podeliti u pet klasa u zavisnosti od njihovog dometa: kratkog dometa (manje od 300 km), kratkog dometa (300 do 1000 km), srednjeg dometa (1000 do 3000 km), srednjeg dometa (3000 do 3000 km) i interkontinentalne (više od 5500 km). Iranski arsenal balističkih projektila sastoji se prvenstveno od projektila kratkog dometa (SRBM) i raketa srednjeg dometa (MRBM), iako se sumnja da je u toku rad na raketama većeg dometa. Prema nekim izvorima Iran ukupno ima približno 55.000 zemlja-zemlja raketa.

Sa npr. raketom Sejjil (Sajdžil ) čiji je domet nešto malo veći od 2.000 kilometara, u teoriji Teheran može gađati ciljeve širom Bliskog istoka, Istočne Evrope, Istočne Afrike i Južne Azije. Iran nema projektile koji bi mogli dosegnuti do SAD-a ispaljeni sa iranske teritorije.

Iran ima najveći i najraznovrsniji raketni arsenal na Bliskom istoku, prema generalu Kenet Mekenziju, komandantu američke Centralne komande, 2022. godine imao je „više od 3.000“ balističkih projektila 2022. godine. Tokom protekle decenije, Iran je napravio značajna poboljšanja u preciznosti svojih projektila, čineći ih sve ozbiljnijom pretnjom u konvencionalnom smislu. Istovremeno, Iran je samostalno ograničio domet svojih raketa na 2.000 km, što je prvi put zvanično priznato 2015. godine. Mnoge iranske rakete su sposobne da nose nuklearne bojeve glave. Rezolucija Saveta bezbednosti UN 2231 pozvala je Iran da ne preduzima nikakve aktivnosti u vezi sa nuklearnim balističkim projektilima osam godina. Ovaj period je istekao u oktobru 2023. godine.

Fattah 2

       Prošlog novembra, iranska državna novinska agencija IRNA izvestila je da su vazduhoplovne snage Iranske revolucionarne garde (IRGC) predstavile novu krstareću raketu Fatah 2 sa hipersoničnim kliznim vozilom (HGV). Dok su krstareće rakete prve generacije bile opremljene jednostavnim raketnim motorima za početno ubrzanje, kao i turbomlaznim motorima za kontrolu pogona, rakete nove generacije, kao što je Fatah 2, opremljene su ramjet motorom.Čini se da je projektil Fattah-2 još u razvoju i da će se proizvoditi više verzija u budućnosti.

     Projektil Fattah-2 koristi konfiguraciju hipersoničnih krstarećih projektila. Akronim HCM, što je skraćenica za Hypersonic Cruise Missile, ispisan je na njegovom nosnom konusu. Oblik i kombinacija nosnog konusa je sličan hipersoničnoj krstarećoj raketi X-51. Međutim, projektil X-51 koristi ramjet motor koji zahteva usis vazduha,dok su kod projektila Fattah-2 usisni i ramjet motori uklonjeni, a umesto toga se koristi raketni motor na tekuće gorivo. Ovo neće uticati na performanse projektila.

                         Izraz “HCM” znači hipersonična krstareća raketa na telu Fattah-2

Dizajn: 

 
       Fattah-2 projektil se sastoji od dva dela. Prvi deo je Fattah pojačivač na čvrsto gorivo, koji se nije promenio u odnosu na početnu verziju. Drugi deo je klizna bojeva glava, koja se odvaja od pojačivača i ima raketni motor na tekuće gorivo. Celokupni oblik klizave bojeve glave Fattah-2 je vrlo sličan raketi Boeing X-51, ali s tom razlikom što je eliminisan njen usis vazduha i umesto ramjet motora koristi se raketni motor.

                                               Sličnost bojevih glava Fattah-2 i X-51

         Eksplozivni materijal se nalazi na početku bojeve glave, praćen inercijskim navođenjem i GPS sistemom zajedno sa kompjuterom koji je odgovoran za vođenje bojeve glave do završne faze udara. Nakon sistema za navođenje, nalazi se kontejner za detonator (žuti komad), zatim rezervoar za tečno gorivo i rezervoar za oksidator, i na kraju raketni motor koji izgleda da ima sposobnost da promeni putanju projektila.

                                       Različite komponente bojeve glave Fattah-2

             Na kraju bojeve glave nalaze se četiri peraja, od kojih dva čine liniju sa dnom bojeve glave i fiksirana su, odgovorna za proizvodnju sile podizanja. Druge dve peraje su dizajnirane da menjaju smer i imaju mogućnost rotacije oko ose povezane s telom.

Četiri peraje, od kojih su dve fiksne i dve druge peraje sa mogućnošću promene smera

Rad projektila Fattah-2:

          Pojačivač na čvrsto gorivo projektila Fattah-2 nosi ga na određenu visinu iz svemira, a zatim se bojeva glava odvaja od nje i kreće prema atmosferi. U ovom stanju, projektil će putovati velikom brzinom dok ne stigne u atmosferu, a zatim će, poput HGV-a (Hypersonic Glide Vehicle), kliziti na tlo u atmosferi na visini manjoj od 100 kilometara. S obzirom na veliku brzinu najavljenu za Fattah buster u Fattah-1, ona mora biti veća od 15 maha u trenutku ulaska u atmosferu. Stoga, zbog velike sile podizanja bojeve glave Fattah-2, ona mora provesti znatnu količinu vremena klizeći u atmosferi i kontinuirano smanjivati ​​svoju visinu.

          U delu srednjeg stepena i na kraju bojeva glava drastično smanjuje svoju visinu, a smanjuje se i brzina. U ovoj fazi, raketni motor ugrađen u bojevu glavu se uključuje i stabilizuje brzinu bojeve glave na 5 maha ili više. Bojeva glava Fattah-2 provodi dosta vremena na malim visinama i krstari kroz završnu fazu puta poput krstareće rakete zahvaljujući svom motoru. Značajna stvar je količina sile otpora i tolerancije za ulazak velikom brzinom u atmosferu jer aerodinamički, bojeva glava nije dizajnirana za takve brzine.

          Konvencionalni dizajni hipersoničnih krstarećih projektila koriste pojačivač za početnu brzinu i ramjet motor za dalje kretanje duž putanje, a često se lansiraju iz aviona. Ovi motori imaju rizik da smanje brzinu na manje od 5 Maha pri maksimalnom dometu zbog nedostatka goriva. Međutim, Fattah-2 koristi pojačivač balističke rakete na čvrsto gorivo za kretanje na delu svoje putanje i postizanje početne brzine veće od 15 Maha, što raketi osigurava značajnu brzinu za dugo vremena. Zatim, na kraju puta ili blizu tačke udara, koristi motor da nadoknadi smanjenje brzine i stabilizuje brzinu na 5 maha. Ovo je zanimljiva i vrlo kreativna ideja koju su implementirali iranski stručnjaci.

         Za razliku od konvencionalnih HGV verzija, bojeva glava Fattah-2 je pogodnija za letenje na malim visinama. Većina teretnih vozila veliki deo puta putuju na nadmorskoj visini manjoj od 100 kilometara i više od 30 kilometara, gde je gustina vazduha manja. Međutim, projektil Fattah može leteti na visini manjoj od 12 kilometara zbog svog aerodinamičkog oblika, ali izgleda da pokušava da se održi na visini između 12 i 30 kilometara kako bi iskusila manje smanjenje brzine. Sve u svemu, projektil Fattah-2 je više hipersonično klizno vozilo nego hipersonična krstareća raketa. Međutim, njegove performanse uključuju obe vrste hipersoničnih projektila.

          Može se reći da je rad projektila Fattah-2 potpuno nekonvencionalna definicija u odnosu na druge konvencionalne hipersonične rakete, a projektil Fattah-2 je stvorio novu klasifikaciju i standard u ovoj oblasti: Hypersonic Cruise Glide Vehicle (HCGV).

         Treba napomenuti da karakteristika neupotrebe ramjet motora ne isključuje ovu bojevu glavu iz hipersonične kategorije. Takođe, korištenje rakete za početak leta i let u svemir ne može sprečiti krstareći let među i završnim fazama. Iranska tehnologija u izradi ramjet motora za upotrebu u hipersoničnom oružju dugog dometa još nije dostigla svoju konačnu evoluciju. Stoga je dostupnost svih komponenti i mogućnost masovne proizvodnje Fattah-2 prikladno i kreativno rešenje za prevazilaženje trenutnog tehnološkog jaza. Jasno je da će i ovo tehnološko usko grlo biti rešeno u bliskoj budućnosti.

Specifikacije hipersonične rakete Fattah-2:

Tip: Hypersonic Glide Vehicle (HGV)
Zemlja porekla: Iran
Proizvođač: IRGC Aerospace Force
Predstavljen: 2023.
Dužina: ~ 12 metara
Prečnik: 80 cm prvi deo,50 cm drugi deo
Gorivo:
Prva faza: čvrsta
Druga faza: tekućina Domet: više od 1400 km
Brzina: ~ 5 maha (u poslednjoj fazi), ~ 15 maha (u prvoj fazi)
Težina: 3500 do 4100 kg
Bojeva glava: ~ 500 kg
Težina eksploziva: ~ 200 kg
Vođenje : kombinacija INS-a i GPS-a

izvor

Iran -Izrael - najnovije u vezi napada dronovima

Bespilotna letelica (UAV) iranske proizvodnje, Shahed-136, izložena na trgu Azadi tokom 45. godišnjice iranske Islamske revolucije u zapadnom Teheranu, Iran, 11. februara.Fotograf: Morteza Nikoubazl/NurPhoto/Getty Images 

 

Iran je pokrenuo napad dronovima na Izrael

 
      Korpus garde islamske revolucije dao je danas izjavu o lansiranju projektila i bespilotnih letelica kao “odgovor na zločine cionističkog režima”. Iranski lideri, uključujući ajatolaha Alija Hamneija, ranije su obećali da će uzvratiti Izraelu za napad u Damasku, a Izrael je zauzvrat zapretio vlastitim protunapadom . Akcija Irana protiv Izraela je bez presedana . Iranske snage su ranije napadale Izrael - ali izvan Irana, obično iz Sirije. Njegove ključne proxy grupe poput Hamasa i Hezbolaha ispalile su rakete ili dronove mnogo puta tokom godina na Izrael. Regionalne milicije koristile su iransko oružje za gađanje Izraela. Ali ovo je prvi put da je Iran ispalio projektile direktno sa vlastitog tla na Izrael, što objašnjava nivo zabrinutosti da bi to mogao biti okidač za širi, dublji sukob u regiji. izraelski izvori tvrde da su dronovi lansirani i iz Libana, Sirije i Jemena.      

       Prema nekim izvorima upoznatim sa Izraelskim odbrambenim snagama, preko 100 dronova je lansirano na Izrael. Penzionisani general Amos Yadlin je pojasnio da su bespilotne letelice opremljene sa po 20 kg eksploziva i da je izraelska protivvazdušna odbrana spremna da ih obori. Portparol vojske je naveo da će odbrambene snage nastojati da presretnu dronove pre nego što stignu u zemlju -- ali ako ne uspeju pokušaće ih izvesti iznad Izraela. . 

     Samo još jedna poenta o odbrani Izraela: istovremeni napad dronovima i projektilima može zbuniti izraelski vazdušni odbrambeni sistem, jer oni mogu stići različitim brzinama, visinama i pravcima, ozjavio je ( naravno nepoznati ) američki zvaničnik. Američke pomorske snage mogu biti pozvane da pomognu u obaranju svih nadolazećih dronova. Dva mornarička razarača, USS Carney i USS Arleigh Burke, nalaze se u regionu i imaju sisteme protivvazdušne odbrane koji mogu da obaraju dronove i rakete za napad. Neki izvodi navode i USS Dvajg Ajzenhauer. Udarna grupa, koju predvodi nosač aviona, uključuje 90 aviona i helikoptera, raketno oružje, PVO sisteme RIM-7 Sea Sparrow, dve raketne krstarice i četiri raketna razarača.

Rakete su ispaljene iz antiraketne stanice Iron Dome u blizini grada Beer Sheva, Izrael u novembru 2012. Foto: Ilia Yefimovich/Getty Images 

Tokom protekle decenije i po, Izrael je značajno unapredio svoju protivvazdušnu odbranu, dodajući nove sisteme za presretanje balističkih projektila ispaljenih sa udaljenosti od čak 2.400 kilometara. Taj raspon uključuje Jemen, Siriju i Irak, gde se nalaze militantne grupe savezničke s Iranom, kao i sam Iran.
Najaktivnija i najpoznatija izraelska protivvazdušna odbrana je Iron Dome , koja je od 2011. presrela hiljade raketa palestinskih militanata u Gazi. Ali Iron Dome je dizajnirana za projektile i dronove kratkog dometa, i samo je jedna od napredni sistemi protivraketne odbrane. 

Iron Dome

Izrael takođe ima presretač srednjeg do dugog dometa poznat kao Davidova praćka, plus odbrambeni sistem Arrow , za koji programeri kažu da može presresti projektile ispaljene sa udaljenosti do 2.400 kilometara i to može učiniti iznad Zemljine atmosfere.

Iran će morati da pokuša da zaobiđe moćnu izraelsku protivvazdušnu odbranu . Kako objašnjava Fabian Hinz, istraživač na Međunarodnom institutu za strateške studije (u komentarima pre napada) , sama udaljenost bi igrala faktor. „Iranski sistemi su veoma dobri – u to nema sumnje – problem je samo u tome što je izraelska odbrana izuzetna.”

Iranski vrhovni vođa, ajatolah Ali Hamenei gleda kovčege pripadnika Korpusa garde islamske revolucionarne revolucije koji su ubijeni u izraelskom vazdušnom napadu na kompleks iranske ambasade u sirijskom glavnom gradu Damasku, tokom pogrebne ceremonije u Teheranu, Iran, 4. aprila 2024.

                                                           Ambasada Irana u Siriji.

Ako Iran napadne sa svoje teritorije, Izrael će reagovati i napasti Iran”, napisao je izraelski ministar vanjskih poslova Israel Katz u postu u sredu na X. Odgovor na pretnju napadom stigao je sa poluzvanicnim upozorenjem iz Irana iranskog ministra odbrane: “Svaka zemlja koja otvori svoj vazdušni prostor ili zemlju Izraelu za napad na Iran će dobiti odlučan odgovor Irana.”

      Danas je portparol izraelskih odbrambenih snaga Daniel Hagari izjavio da će Izrael raditi “u bliskoj koordinaciji” sa SAD i regionalnim partnerima na presretanju lansiranja. Predsednik Bajden je bio jasan: naša podrška sigurnosti Izraela je čvrsta. Sjedinjene Države će stati uz narod Izraela i podržati njihovu odbranu od ovih pretnji iz Irana."
      “Pratimo pretnju u vazdušnom prostoru. To je pretnja kojoj je potrebno nekoliko sati da stigne do teritorije Države Izrael”, dodao je.
Washington je odmah poslao generala Michaela Erika Kurillu, komandanta američkog Centcoma, u Izrael radi “procene situacije” sa izraelskim odbrambenim snagama, i premestanja dela vojne imovine u regiju, u skladu sa svojim prethodnim akcijama tokom izraelskog rata protiv Hamasa. Razmeštaj bi trebao poslužiti kao izvor regionalnog odvraćanja i pojačati zaštitu američkih snaga koje su već u regiji, prema zvaničniku odbrane. Pre toga SAD su napravile redak potez i direktno kontaktirale sa Teheran kako bi pojasnili da nisu umešani u napad u Damasku.
      Premijer Benjamin Netanyahu je neki dan potvrdio da je Izrael spreman za "direktan napad Irana. Naši odbrambeni sistemi su raspoređeni; spremni smo za svaki scenario, kako u odbrani tako i u napadu”, rekao je on u televizijskoj izjavi, dodajući da Izrael ima podršku Sjedinjenih Država i “mnogih” zemalja.

U očekivanju napada, vazdušni prostori u Izraelu i celom regionu su privremeno zatvoreni.Jordan, Irak, Kuvajt, Sirija i Liban su prijavili prekide u civilnom vazdušnom saobraćaju zbog poremećaja u GPS sistemima.Kuvajt i Katar su odbili da daju Sjedinjenim Državama svoj vazdušni prostor i bazu za suprotstavljanje iranskim napadima.

Izrael je najavio da će od nedelje zatvoriti škole i ograničiti okupljanja na 1.000 ljudi u određenim područjima.

Šta se htelo postići napadima na ambasadu 

 Sultan Barakat, profesor sukoba i humanitarnih studija na Univerzitetu Hamad Bin Khalifa pri Qatar Foundation, govorio je za Al Jazeeru o tome šta se Benjamin Netanyahu nadao postići napadom 1. aprila na iranski konzulat u Siriji.
Netanyahu je imao sledeće ciljeve:
Proširiti status rata, a time i vanredna pravila koja ga drže na vlasti, podsećajući sve da će Iran uzvratiti kao pretnju.
Uspeo je ućutkati i male kritike koje su počele stizati iz Washingtona u vezi sa njegovim operacijama u Gazi. Malo je verovatno da će neko tamo reći nešto protiv Izraela u narednih nekoliko dana.
Takođe će ubrzati isporuku oružja koje je Bajden obećao, uključujući kritične borbene avione F-35.
Na kraju, ućutkace opoziciju u svojoj zemlji, zaustaviti pravo na demonstracije na osnovu pretnje Iranom.

Da podsetimo : u šest meseci od 7. oktobra, Izrael je bombardovao Gazu i izveo razornu kopnenu invaziju koja je ostavila veći deo teritorije u ruševinama i više od 33.000 Palestinaca mrtvih, prema palestinskim zdravstvenim zvaničnicima. SAD nisu stale "uz narod Palestine".

KAKVA CE BITI REAKCIJA ZEMALJA REGIONA

Izraelsko-iranski rat bi mnoge zemlje u regionu doveo u tešku poziciju. Brojne arapske zemlje sklopile su mirovne sporazume s Izraelom 2020. godine putem takozvanog Abrahamovog sporazuma . Njihovo nepoverenje prema Iranu bilo je deo onoga što ih je spojilo. Ali malo je verovatno da bi bilo koja arapska država stala uz Izrael u sukobu sa muslimanskom zemljom, a kamoli tako moćnom kao Iran. Jordan je proglasio vanredno stanje ubrzo nakon što je zatvorio svoj vazdušni prostor s obzirom na eskalaciju tenzija u regionu. izvor najveceg dela informacija Bloombeeg 

  Istovremeno danas je zarobljen brod izraelskog  biznismena 

                                                                          Video - priblizavanje brodu 

IRANSKE pomorske specijalne snage zarobile su helikopterskim desantom u Ormuskom moreuzu teretni brod MCS Aries koji je u vlasništvu izraelskog milijardera Ejala Ofera ( londonska kompanija Zodijak aritajm). Iz Zodijaka su odbili da komentarišu zaplenu i usmerili medije na MSC čije je sedište u Ženevi. Oni su potvrdili da je zaplenjen teretnjak na kojem je bilo 25 članova posade.

U medijima je javljeno da se ne zna koja grupa stoji iza ovog napada. Ovo je već treći pomorski napad u poslednjim danima na brodove povezane sa Izraelom.

Plovio je pod portugalskom zastavom, ali to nije zbunilo Irance.

„Pogodak u metu“ potvrdio je i izraelski ministar spoljnih poslova Izraela Kac: „Iran se bavi piratstvom i za to mora biti kažnjen. Režim ajatolaha Alija Hamneija je zločinački i podržava zločine Hamasa“. Kac je pozvao Evropsku uniju (EU) da proglasi iranski Korpus čuvara islamske revolucije terorističkom organizacijom i da odmah uvede sankcije Teheranu.

Zvanični predstavnik Izraelskih odbrambenih snaga Danijel Hagari rekao je da će Iran snositi odgovornost ako situacija u regionu eskalira. Pritom je naglasio: „Jerusalim je spreman za sve moguće scenarije razvoja događaja. Izrael je u stanju pripravnosti. Povećali smo spremnost da odbranimo Izrael od dalje iranske agresije. Takođe smo spremni da odgovorimo“.

Juče su desetine raketnih projektila lansirane iz Libana na sever jevrejske države. Odnosi Irana i Izraela su se pogoršali nakon napada na konzulat Islamske Republike u Damasku 1. aprila. U napadu su ubijena dva elitna iranska generala - Mohamed Reza Zahedi i Mohammad Hadi Haji Rahimi, kao i petorica oficira u njihovoj pratnji. Tada je Teheran obećao da će odgovoriti na akcije Jerusalima.

Eyal Ofer je predsednik Ofer Globala sa sedištem u Monaku, aktivan u pomorstvu, nekretninama, tehnologiji, bankarstvu, energetici i drugim investicijama.
Eyal i njegov brat Idan, takođe milijarder, sinovi su brodskog magnata Sammyja Ofera i podelili su njegovu imovinu kada je umro 2011.Stariji brat Ofer je značajno proširio ove posede. Preko Zodiac Group, svoje brodarske kompanije, sada poseduje i upravlja s gotovo 190 brodova. Njegov portfolio nekretnina obuhvata više od 120 nekretnina širom sveta i uključuje 15 Central Park West, 1250 Broadway i 50 United Nations Plaza na Manhattanu. Ostala Eyal-ova imovina uključuje VC tehnološki fond OG Venture Partners, OG Energy i udeo u javnim kompanijama Mizrahi Tefahot Bank i Royal Caribbean Cruises.

Ofer je služio kao obaveštajni oficir u izraelskom ratnom vazduhoplovstvu od 1967. do 1973. Zatim je studirao pomorsko pravo na Univerzitetu u Londonu.

    POSLEDICE PO EKOMIJU 

Došao je trenutak za koji su se globalna tržišta pripremala - i nadala se da će to izbeći. Eskalacija na Bliskom istoku najnoviji je udarac za investitore koji su se mesecima pripremali da Federalne rezerve počnu s smanjivanjem kamatnih stopa. Ako je američka inflacija veća od očekivane već potkopala taj optimizam, najnoviji potez Irana će ga sigurno pogoršati.

Tržišta novca, koja su pre samo nekoliko nedelja prognozirala tri smanjenja stope Fed-a ove godine, smanjila su te opklade. Kada se tržišta otvore u ponedeljak, ova očekivanja bi mogla dodatno pogoditi. Glavna briga bi bio skok cena nafte koji bi podstakao inflaciju. Ako su poslednji dani ikakvi pokazatelji, raspoloženje za smanjenje rizika moglo bi podstaći dolar i izvršiti pritisak na izraelski šekel zajedno sa valutama na tržištima u razvoju. I možda će doći do daljnje žurbe za sigurnošću u trezorima .

Nafta je skočila u petak, a globalni referentni Brent porastao je za čak 2,7% na 92 dolara po barelu – nivo koji je poslednji put dostignut u ranim danima rata između Izraela i Hamasa. Rebecca Babin, viši trgovac energijom u CIBC Private Wealthu, rekla je u petak:: „Direktno iransko angažovanje postavlja veće izglede za potencijalni prekid u snabdevanju u regionu, što dovodi do toga da mnogi trgovci nastave da posežu za opcijama za kupovinu sirove nafte.”

Balkanski ratovi u člancima ratnog dopisnika Lava Trockog: Srbija u siluetama

Lav Trocki

Sabrani tekstovi Lava Trockog iz Balkanskih ratova nedavno su objavljeni u Ljetopisu Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“ iz Zagreba. 1

U predvečerje i tokom Balkanskih ratova dopisnik sa Balkana za niz ruskih novina bio je Lav Davidovič Bronštajn Trocki. „Godine 1912. i 1913. su mi omogućile da izbliza upoznam Srbiju, Bugarsku i Rumuniju i – da saznam šta je rat. To je na mnogo načina bila važna priprema ne samo za 1914. godinu već i za 1917. godinu. U svojim sam člancima otvorio borbu protiv obmana slovenofilije, protiv šovinizma uopšte, protiv ratnih iluzija, protiv naučnih metoda ispiranja mozga“, pisao je budući osnivač Crvene armije. Sabrani tekstovi Lava Trockog iz Balkanskih ratova nedavno su objavljeni u Ljetopisu Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“ iz Zagreba. Uz dozvolu izdavača, donosimo nekoliko članaka koje je Trocki za rusku publiku pisao na početku Prvog balkanskog rata 1912. godine.

              *******

„Kijevska misao mi je predložila da kao ratni dopisnik pođem na Balkan. Ta ponuda mi je tim više odgovarala jer je postalo jasno da je avgustovska Konferencija promašaj. Osećao sam potrebu da se bar na neko vreme oslobodim veza sa ruskom emigracijom. Više meseci koje sam u vreme rata proveo na Balkanskom poluostrvu su za mene bili veoma poučni.

U septembru sam otišao na jugoistok. Mislio sam da je rat ne samo verovatan već i neizbežan. Ali, kada sam na pločniku u Beogradu video duge povorke rezervista, kada sam jasno video da je svaki povratak unazad nemoguć, da će rata biti, i to za nekoliko dana, kada sam čuo da neki ljudi koje poznajem već nose pušku na granici i da će biti prvi prinuđeni da ubiju i da umru, rat o kome sam tako olako razmišljao i pisao u člancima učinio mi se neverovatan i nemoguć. Gledao sam kako kao utvara prolazi puk koji ide na front – osamnaesti pešadijski – u uniformama kaki boje, sa laptima umesto cipela i sa malo zelenila na kapi. Ta obuća od like i to lišće na glavi sa punom borbenom opremom je vojnicima davalo izgled predodređenih za žrtvovanje. Ništa nije moglo biti toliko potresno, toliko nepodnošljivo u tom trenutku, ništa nije bolje govorilo o ludilu rata od tih grančica i obuće seljaka. Koliko je sadašnja generacija daleko od običaja i stanja duha iz 1912. godine! Tada sam jako dobro razumeo koliko je mišljenje humanističkih moralista o procesu istorije jalova stvar. Ali, nisam bio raspoložen za objašnjavanja, preživljavao sam jedno osećanje. Moja duša je direktno i neizrecivo bila pogođena tragikom istorije: nemoć pred sudbinom, žestoki bol za ta jata skakavaca kakva su ljudi.“

Rat je objavljen dva ili tri dana kasnije. „Vi u Rusiji“, pisao je Tpocki, „to zna­te i u to verujete, ali ja ovde ne mogu da verujem. Taj spoj sasvim običnih svakodnevnih ljudskih stvari – kokošaka, cigareta, balavih derana bosih nogu – sa nepojmljivo tragičnom činjenicom rata – ne ulazi mi u glavu. Znam da je rat objavljen, da je počeo, ali još uvek nisam naučio u to da verujem.“

U to se ipak moralo verovati i to za duži period.

„Godine 1912. i 1913. su mi omogućile da izbliza upoznam Srbiju, Bugarsku i Rumuniju i – da saznam šta je rat. To je na mnogo načina bila važna priprema ne samo za 1914. godinu već i za 1917. godinu. U svojim sam člancima otvorio borbu protiv obmana slovenofilije, protiv šovi­nizma uopšte, protiv ratnih iluzija, protiv naučnih metoda ispiranja mozga…

Izdanja iz 1919. i 1926

Srbija u ratu

U Beogradu

„Kijevska misao“, 3. oktobar 1912.

Voz ne prelazi željeznički most koji povezuje Mađarsku sa Srbijom, već nas ostavlja u Zemunu, iako su nam izdate karte za Beograd. Plovimo preko Dunava i Save koja se u njega ovdje uliva na srpskom parobrodu „Morava“. Sa zemunske strane se Beograd, odvojen samo jednim i po kilometrom vode, vidi kao na dlanu. Golim okom se vide dvor i skupština. Isto tako ih možete naciljati habsburškim topom. Ovo je, kao što je poznato, najranjivije mjesto u Srbiji.

Pri ukrcavanju na brod, još na ugarskoj strani, stasiti gospodin u civilu, praćen četvoricom hrvatskih žandara, kontroliše putnike. On nam pregleda pasoše.

– Vaše zanimanje?

– Novinar.

To i nije neko naročito dobro zanimanje, pročitao sam u njegovim očima, posebno u sadašnja nemirna vremena. Ali pošto, stojeći na mostu na ulasku u brod ne mogu da promijenim svoju profesiju, a pošto ne volim ni profesiju krupnog gospodina u civilu, ne preostaje nam ništa drugo nego da se mirno rastanemo.

Uz srpsku obalu Dunava i Save, stražari hodaju naprijed-nazad – to su pripadnici milicije, od 45 do 55 godina, u seljačkoj odjeći, sa kapama od jagnjeće kože, u opancima, sa puškom preko ramena. Pogled na ove starije seljake otrgnute iz svojih domaćinstava, sa bajonetom koji im viri iznad kape, odmah izaziva raspoloženje uznemirenosti i straha. U sjećanje mi se vraćaju posljednji utisci odande: službenik banke sa razdijeljkom i crnim pečatnjakom na malom prstu, mađarski pukovnik koji čisti nokte, snježno bijeli stolnjaci u vagon-restoranu, čačkalice u papirnim kutijama, „milka“ čokolada na svakom stolu – i utoliko jače tragična ozbiljnost onoga što se sprema da se desi na Balkanu i što je već počelo u najzabačenijem dijelu poluostrva

Beograd 1912.

Prošli put sam bio u Beogradu prije dvije i po godine, ubrzo nakon što su se stišali talasi aneksione krize. Tada mi je Beograd izazivao utisak ruskog provincijskog grada srednje veličine, samo što je u njemu postojalo „Ministarstva rata“ zbog obaveznog služenja vojnog roka, a umjesto guvernerske palate – dvor, zapravo dva dvora: stari, u kome je ubijen Aleksandar, i novi, u kome živi kralj Petar. Za trideset mjeseci koliko je prošlo od tada, Beograd je porastao, čistiji je i ljepši. Svuda su nove kuće i radnje, a glavna ulica je popločana. Ali sada grad ima poseban, uznemirujući izgled vojničkog logora. Svi su mobilisani i sve je podložno potrebama mobilizacije. Automobili i taksisti voze gotovo isključivo za potrebe vlade. Mobilisanih, regruta i onih koji ih mobilišu pune su ulice. Prodavnice su prazne: kupaca nema, a broj prodavaca je sveden na minimum. Stagnacija je i u industriji, osim industrije koja služi mobilizaciji i budućem ratu. Nema radnika. Za jednu šećeranu u Beogradu, 20 radnika je moralo biti poslato iz inostranstva kako se proizvodnja ne bi potpuno prekinula, a drugoj šećerani u Ćupriji vlada je dozvolila da u njoj rade zatvorenici. U Ulici kneza Mihaila, glavnoj gradskoj arteriji, obustavljeni su radovi na postavljanju trotoara, uklonjene su tramvajske šine na velikim dijelovima trase, pločnik je raskopan, drvene kocke se kvase na kiši, a, približavajući se najboljem hotelu u gradu, „Moskvi“, kočija tone u baru na kolovozu.

Masa je uličnih prodavača novina: starci, bogalji, ali uglavnom dječaci. Njihovi krici daju glavnu notu života beogradskih ulica. Pečat! Tribun! Balkan! Pijemont! Pijemont! Pečat! Svijet! Svijet! Novine! Novine! Novine!

U prodavnici kancelarijskog materijala izložena je ogromna slika sa borbenom simbolikom: srušivši graničnu ogradu od šiljatih motki, Srbi – živopisni i otmjeni – uleteše na moćnim konjima u Tursko carstvo, rušeći i lomeći sve što im se nađe na putu. U izlogu cvjećare izloženi su najnoviji telegrami iz novina „Mali žurnal“; ova radnja je stalno puna rezervista.

Hotel Moskva, 1908.

U kafeu hotela „Moskva“ – najboljem kafeu u gradu – nalazi se sjedište evropskih dopisnika. Moj dragi kolega Don-ki-blag (uopšte nije kao Don Kihot), u cilindru i sa aktovkom, juri kao lud od stola do stola, otima najnovije novine iz ruku i hvata vijesti u hodu slično kao što pas lovi muhe.

– Jeste li čuli? Juče su ovdje strijeljali rezervnog oficira, optuženog za veze sa Austrijom.

i Tri olovke votermano bijesno drljaju po papiru. Austrijski dopisnici su neraspoloženi: ministri im ne daju intervjue.

U urednom poretku prolazi 18. puk, koji danas kreće na granicu. U smeđim uniformama, u opancima, sa zelenim grančicama na kapama. Trubači trube, bubnjari udaraju ritam. Izgled ovog puka ostavlja na mene težak utisak. Nema tu spoljašnje srazmjerne mladosti, nego samo tragične propasti. Obuća na nogama i te zelene grančice na kapama – uz punu borbenu opremu – daju vojnicima nekakav dirljiv izgled. I ništa trenutno za mene ne karakteriše krvavu besmislenost rata tako živo kao te grančice i ti seljački opanci.

Prošlo je deset dana otkako je prekinut željeznički saobraćaj u zemlji: vozovi prevoze samo vojnike i municiju. Posljednji Orijent ekspres došao je ovdje u srijedu, ali nije otišao u Sofiju, već se vratio u Beč. Ako je Beograd vojni logor, onda je željeznička stanica srce ovog logora. Kontrolišu ga isključivo vojne vlasti. Zabranjen je ulaz za neovlašćena lica. U dvorištu stanice puške su složene u stogove. Teško natovareni konji su spremni za polazak. Više od deset vagona ulazi u stanicu; pažljivije pogledam njihov tovar: to je bodljikava žica za barijere, smotana u ogromne kolutove. I ovdje na straži ne stoje rezervisti, već milicioneri, seljaci stariji od 45 godina, u poderanim pantalonama, sa puškama u rukama.

Srbija ima nešto manje od tri miliona stanovnika. Prema posljednjim informacijama, uključujući i miliciju, pod oružje je stavljeno 300 hiljada ljudi. To je jedna petina muške populacije u zemlji, uključujući oronule starce i nedorasle mladiće. Koncentrisana radna snaga zemlje je istrgnuta iz njenog ekonomskog tijela na neodređeno vrijeme. Čak i ako pretpostavimo da krvava ratna čaša mimoiđe Srbiju – a za to nema nikakve nade – onda će ova mobilizacija na dugi niz godina poljuljati temelje postojanja mlade zemlje kojoj su toliko potrebni mir, rad i kultura

Razglednica iz 1912

Srbija u siluetama

(Pašić, Paču, Prodanović, Drašković)

„Dan“, 5. oktobar 1912

Ako ličnosti ne stvaraju istoriju, onda se istorija stvara kroz ličnosti.

Stoga neće biti naodmet da u ovom kritičnom trenutku pokušamo da ocrtamo siluete reprezentativnih ličnosti srpske istorije, odnosno onih njenih dijelova čiji stvaraoci još nisu umrli.

Nikola Pašić je po zanimanju inžinjer, osnivač i šef radikalne stranke, čovjek osuđen na smrt 1883. godine, koji je proveo šest godina u izbjeglištvu, koji je davne 1899. godine bio zatvoren u Beogradu, upravo u ovom koji sada stoji, sada glava vlade, najvažnija ličnost u Srbiji – jer je kralj samo marioneta u rukama Pašića i njegovih najbližih saradnika: Laze Pačua i Stojana Protića. Pašić govori loš njemački, loš ruski, loš francuski i, kako kažu, loš srpski. S mukom povezujući neposlušne riječi, svoju misao svodi na najelementarniji oblik, pa se u razgovoru čini jednostavnom. Ali ako pokušate da osluškujete samu Pašićevu misao iza zvukova riječi, onda možete shvatiti da on ima svoju misao, onu koja je sama sebi dovoljna.

Pašiću nedostaje talenat, briljantnost i opšte teorijsko obrazovanje, u svemu tome je niži od Pačua i Protića. Ali on je „najdalekovidiji“ od svih. Tako mi je to definisao drugi „dalekovidi“ Srbin Dragiša Lapčević. Davno, još šezdesetih godina prošlog vijeka, Pašić je, kao student u Ženevi pristupio bakunjinovcima, dok je Laza Paču, sadašnji ministar finansija, stao na stranu Marksa. Već na ovu podjelu je, nesumnjivo, uticala različitost u prirodi: budući da su mladim Srbima potrebne ekstremne ideje, tada je Bakunjinova „ideja“, njegova federacija slobodnih zajednica, bila, naravno, mnogo bliža, prirodnija, realističnija – uza svu svoju fantastičnost – za inteligentnog Srbina koji se nije odvajao od svoje zajednice, i imao je jaku vezu sa zemljom; ideje marksizma, u tadašnjim srpskim uslovima, zahtijevale su neuporedivo veću sposobnost apstrahovanja od poimanja žive materije života i pretpostavljale su manje organsku vezu sa narodnim masama.

Ali od šezdesetih je mnogo vode teklo ispod mosta – i u Savi i u Dunavu. Nikola Pašić je prošao kroz mnogo toga. Prijatelj i učenik Svetozara Markovića, srpskog Dobroljubova, organizatora radikalne stranke, zavjerenika, neprijatelja Obrenovića, agenata Austrije, dolazi na vlast u pobjedničkoj zavjeri 1903. godine. To nije bio običan državni udar na dvoru. Oficirski kadar je bio samo oruđe za izražavanje ogorčenosti svih kulturnih i misaonih elemenata nacije. U martu 1903. godine u Beogradu je došlo do uličnih demonstracija radnika i studenata, a oficiri, uprkos naređenju iz dvora, nisu rastjerali demonstrante. Ova istorijska manifestacija moralno je ubila birokratski despotizam Obrenovića pre nego što su vojni zavjerenici Aleksandra i Dragu pretvorili u izmrcvarene leševe...

Nikola Pašić

On je sve to prošao, Nikola Pašić, aktuelni ministar spoljnih poslova i šef vlade. On pouzdano zna kako se ruše balkanske dinastije i kako se izgrađuju. Da na svom dugom i mukotrpnom putu nije zadržao Bakunjinov entuzijazam, kao i mnoge druge stvari, teško da treba napominjati. Bivši čovjek iz naroda, on je odavno savladao jezik bezobrazluka i diplomatskih nejasnoća. Čini se kao da namjerno koristi svoje zamršeno izražavanje kako bi se oslobodio potrebe da jasno i precizno formuliše svoju misao. On je umorni skeptik i politički kunktator. (Lat. cunctator, neodlučan čovjek koji oteže i koristi zaobilazne metode. Ovako su nazivali Kvinta Maksima Fabija, političara i vojskovođu koji se na mjestu rimskog diktatora našao u teškim trenucima Drugog punskog rata. Prim. prev.)

– Da li je rat neizbežan?

– Ja mislim da je mir još moguć.

– Kako vi gledate na politiku Rusije?

– Rusija nas je energičnije od svih ostalih pozivala na mir.

– A Nemačka?

– Mi smo zadovoljni politikom Nemačke. Ona zahteva lokalizaciju rata, što znači da je država koja se ne meša u ovo.

– Austrija?

– Dozvolite mi da ne govorim o Austriji.

Ovo nisu samo neodređene fraze šefa vlade koji mora da odmeri svoje reči. Ne, Pašić zaista manje veruje u rat od drugih i manje ga želi.

i Ovaj „dalekovidi“ starac, sede brade poput lepeze, isuviše jasno sagledava ogromne teškoće koje stoje na putu nacionalnim težnjama srpstva, i previše je umoran od dela puta kojim je prešao da bi pošao u rat koji opet sve dovodi u pitanje. Najviše što će dozvoliti je da bude uvučen u to, mada naravno ne sasvim protiv svoje volje.

Laza Paču

– Evropa nas tretira kao Marokance! – kaže nam Laza Paču. – Ona želi da odlučuje o našoj sudbini iza naših leđa. Natjeraćemo je da shvati da nismo Marokanci.

– Prisiljeni smo da se zakunemo na odanost članu 23. Berlinskog sporazuma. Ali ovaj član postoji već 34 godine. Da li nam je išta bolje zbog toga?

– Rečeno nam je: 12 miliona bajoneta čuva status quo na Balkanu. A gdje je bio status quo kada je Austrija anektirala Bosnu, kada je Italija zauzela Tripoli.

– Da li želite da idete na područje ratnih dejstava? Cijela Turska će biti poprište rata.

Energični, odlučni jezik Laze Pačua oštro se razlikuje od očekivanih Pašićevih zaobilaznih tokova. Ali ovo je samo razlika u temperamentima. U suštini, obojica pripadaju istoj istorijskoj formaciji i samo su pojedinačne varijacije istog političkog tipa. Romantični zavjerenici, koji su u svom nacionalnom romantizmu dali izraz potrebama evropski nastrojenog naroda u državnom samoopredjeljenju, postali su vlast koja određuje tok stvari – sa tradicijama revolucionarnih tribuna, sa dužnostima državnika buržoaskog poretka.

Mladoradikali su se i pod Obrenovićima odvojili od svojih očeva, optužujući ih za neodlučnost i spremnost na kompromis sa starom dinastijom. Kada su očevi došli na vlast i dali parlamentarni izraz „volji naroda“– naravno, na osnovu cenzusa – pokazalo se da je mladoj radikalnoj demokratiji oduzeto socijalno tlo pod nogama. Gradski radnici, a u novije vrijeme i poluproleterski elementi na selu, slijedili su socijaldemokratiju. Imućni seljaci, popovi, trgovci, imućni ljudi čvrsto se drže Pašića. Nemoguće je izgraditi demokratsku stranku na međusobno razdijeljenim i mračnim međuslojevima seoskog stanovništva. Što se tiče buržoazije, ona se ovdje – kao i u svim zaostalim zemljama – razvija „ne organski“, ne na „nacionalnim“ osnovama, već kao saučesnik evropskog finansijskog kapitala, hranjena njime u svojim interesima.

Jaša Prodanović (levo)

Pod takvim uslovima, demokratski radikalizam morao je da poprimi formu književnog „jakobinizma“ Jaše Prodanovića, čija politička religija, sa svojim simbolom socijalne pravde, ne odražava određeni klasni interes, već neizvjesnost svih klasnih interesa.

Kao ministar industrije u kabinetu koalicione vlade, g. Prodanović je svom svojom energijom 1910. godine provodio industrijske propise, po mnogo čemu najnaprednije u cijeloj Evropi. „Privatnu svojinu ne smatram vječnom institucijom, već samo prelaznom etapom u nove društvene forme“, rekao je jednom prilikom ovaj ministar u parlamentu jedne sitnoburžoaske i seljačke zemlje. Uz sve simpatije za poštene namjere gospodina Prodanovića, ne može se ne priznati da njegova politika nema budućnost.

Istovremeno, desno krilo mladoradikala, zarobljeno evropskim finansijskim kapitalom u svom krstaškom ratu protiv zemlje, brzo je odbacilo masku nepomirljivog radikalizma i, zastupajući malog posjednika, gradskog stanovnika i porodičnog čovjeka, stupilo u političku službu banaka. Milorad Drašković je otvoreni glasnogovornik ideja pseudodemokratske bankokratije.

Banke ovdje igraju ne manje političku nego ekonomsku ulogu. Konkurencija stranih banaka u Beogradu je direktan finansijski oblik rivalstva velikih sila za osvajanje Srbije. Blizina srpske političke stranke jednoj ili drugoj evropskoj sili u oblasti spoljne politike podrazumjeva i najbližu povezanost sa dotičnim bankama. Kapitalistički razvoj još nije napustio fazu primitivne akumulacije, stoga je nacionalni oblik kapitala trgovački i lihvarski. Evropski finansijski kapital se, kroz brojne bankarske pipke koje je ovdje opružio, direktno vezao za domaći lihvarski kapital i isisava sve što može iz nacionalne privrede – prije nego što je i preduzeo ozbiljne korake u razvoju srpske industrije. Kao posrednici između evropske berze i seljačke zemlje, bankama su potrebni domaći biznismeni, uticajni političari, zakonodavci i ministri. Ista vrata vode ovdje u ministarstvo i u direkciju banke.

Ako se ovo odnosi na sve vladajuće stranke i stranke koje ih podržavaju, onda mladoradikali, predstavljeni njihovim desnim krilom koje je preuzelo vlast, djeluju kao profesionalni gladijatori bankokratije. Da bi to učinili, dovoljno su slobodni od malograđanskih predrasuda i tradicija nacionalnog romantizma. Naučili su da gledaju na međunarodne odnose, na verbalnu notu i na mobilizaciju, na mir i rat iz ugla deviznog kursa i diskonta. Les affaires sont les affaires (Posao je posao).

Ali oni su primorani da govore političkim jezikom svoje zemlje. Oni ne mogu naložiti drugima da govore umjesto njih u parlamentu i narodnoj skupštini, jer su za to još uvijek suviše siromašni materijalnim sredstvima, a zemlja je previše siromašna intelektualnim snagama. I sami su primorani da djeluju kao politički zastupnici sopstvenih poslova i da osjećaje i stavove nacionalnog romantizma pretoče u zvonke fraze poslovne demagogije.

sta je ovo

Milorad Drašković

Razgovarao sam sa gospodinom Draškovićem u zgradi Skupštine, u maloj prostoriji uz prostorije Kluba samostalaca (mladoradikali). – Dakle rat je neizbježan. Kakav je politički program rata: autonomija hrišćanskih pokrajina Turske? – Ne, kada se jednom prolije krv, autonomija bi bila previše jeftina cijena. Ali mi ne želimo ništa za sebe, samo za našu hrišćansku braću u Turskoj. – Plašite li se otpora velikih sila? – Takozvane velike sile. Gdje su one? Ne postoje, ne mogu se naći! Vidite: kada su se Turci prije pola milenijuma približili Carigradu, sultan Muhamed je oklijevao. „Bojiš se ujedinjenih hrišćanskih sila“, rekao mu je veliki vezir, „uzaludan strah: one su međusobno povezane samo uzajamnom zavišću i neprijateljstvom. Radi svoj posao bez straha.“ I sultan je, kao što znate, radio svoj posao. Sada, pet stotina godina kasnije, želimo da radimo svoj posao, uprkos velikim silama koje su još uvijek vezane jedna za drugu samo zavišću i neprijateljstvom. Glavni zadatak za nas je vojni uspjeh. Oslanjamo se na sebe i na Boga.“ – Kako vi gledate na balkansku politiku Rusije? – Sa najvećom nadom. Često nam govore o dvije Rusije: vladi i javnosti. Za nas ne postoje dvije Rusije. Rusija nas je podržavala i podržavaće nas. – Čuo sam drugačije mišljenje od ministra finansija. On smatra da se ruska politika na Balkanu ne razlikuje od politike drugih evropskih sila. – Ne treba tražiti nemoguće. Naš narod vjeruje u Rusiju. Za nas kažu da smo mi samo vojni logor Rusije. A nas to ne ljuti. Pitate za finansije. Imamo novac. I ne samo novac, već zlato. Naš valutni kurs je bolji nego u Austriji. Ovo nije novinsko hvalisanje. Idite u naše banke: vidjećete naše zlatne rezerve. Uz to: naš vojnik je seljak. Njegova glavna hrana je hljeb. A rezerve žitarica u našoj zemlji su velike. – Zar ne postoji opasnost od razdora između Srbije i Bugarske? – Mislim da ne. Austrijska štampa neumorno govori o neminovnosti ovog razdora. Ali naše slabljenje bi predstavljalo najveću opasnost za Bugarsku. Sada je Austrija naš susjed. A da smo apsorbovani, Austrija bi bila susjed Bugarske. Bugarska to ne može željeti. Da li idete na poprište rata kao ratni dopisnik? Ako odete – srešćemo se tamo. Oprostili smo se od gospodina Draškovića, bivšeg ministra trgovine u kratkotrajnoj „nezavisnoj“ vladi, a sada direktora poznate (izvozne) banke. Suh i jasan, trijezan sa svim svojim patetičnim pozivanjem na braću s druge strane granice i Boga, ovaj vodeći mladoradikal mi se činio mnogo starijim od starih radikala koje zamjenjuje.

Srpski vojnici u Kratovu, 7. juna 1913

Nikola Pašić

„Kijevska misao“, 14. i 17. novembar 1912.

Hoće li biti rata sa Austrijom? – To niko ne zna. Pitajte Nikolu Pašića. On zna. Ako treba, Pašić će učiniti da dođe do rata. Ako ne treba, neće biti rata. Pašić misli za svakoga, Pašić zna šta treba. Zbog njega Srbija neće propasti – zbog Nikole Pašića! U Sofiji politički zajedljivci koji sjede po kafanama govore: „Ne, Ferdinand neće dati Solun Grcima, to je jasno kao dan“... A u Beogradu se svi politički razgovori vrte oko ličnosti Pašića. Kralja Petra pominju samo u izuzetnim slučajevima i u čisto spoljašnjim prilikama, kada, na primjer, Austrijanci reflektorom osvijetle kraljevsku palatu iz Zemuna. A Pašić je uvijek svima na pameti i jeziku.

Odakle ta popularnost i ta moć? Pašić nije govornik, nije novinar, nije borac, ne blista talentima – Pašić ni u čemu ne blista. Pored njega su tako talentovani ljudi kao što su Stojan Protić i Laza Paču, militantni novinar i militantni govornik stare radikalne stranke – a opet vam niko neće reći: „Pitajte Protića ili Pačua“, nego svi kažu: „Pitajte Pašića“ – i lukavo dodaju: „Samo Pašić ionako neće ništa reći.“

Pašić nije govornik, već sam rekao. Ispravnije bi bilo reći da Pašić uopšte ne umije da govori. U pokušaju da mu olakšam, u intervjuu sam prešao sa ruskog na njemački a sa njemačkog opet na ruski: upozoren sam da Pašić govori ova dva jezika – međutim, stvari su išle veoma loše. A kada sam to ispričao beogradskim prijateljima, oni su mi odgovorili:

– Da, on i srpski priča na potpuno isti način.

– Kako sad to? Pa on je valjda Srbin?

– Porijeklom. Međutim, on govori srpski jezik krajnje netačno i vrlo teško.

– Ne, nije to baš tako – kaže mi drugi sagovornik. – Pašić kad hoće, priča dosta tečno. A jednostavno je razvio način da sebi olakša smišljanje odgovora: tražeći, naizgled bespomoćno, prkosne riječi, Pašić je zapravo zauzet izradom najmanje određenog i najmanje ranjivog od svih mogućih odgovora.

– Ne, ne slažem se s ovim objašnjenjem – prigovara onaj prvi. – Ali imamo najmanje dva različita mišljenja o ovom pitanju, kao i o svemu što se tiče Pašića uopšte: neki kažu da mu Bog jednostavno nije dao dar nesputanog i jasnog govora; dok drugi uporno tvrde – ne, ovo je suptilna taktička kalkulacija.

Zaista, istu kontradiktornost čućete i u opštoj ocjeni Pašićeve ličnosti. Neki kažu: mudrac, vidovnjak. A drugi prigovaraju: ličnost ispod prosjeka, bez ikakvih sposobnosti, a uticaj te njegove zbunjene glave je čista misterija.

Ipak, uticaj, odnosno gotovo apsolutna moć ove „zbunjene glave“ nesumnjiva je činjenica: Pašić održava izbore, postavlja i ruši ministre, zaključuje međunarodne ugovore, uvezuje i razvezuje. (…)

Nikola Pašić

U nasim clancima o " Zagonetki bugarske demokratije " pokušali smo da otkrijemo i objasnimo činjenicu da u Bugarskoj, pod ljušturom demokratije, dominira manje-više „prosvijećeni“ apsolutizam u vidu ličnog režima cara Ferdinanda. Slabost zbog društvene rasparčanosti i primitivnosti političkog razvoja stanovništva, s jedne strane; i potpuna zavisnost unutrašnje politike od spoljne, potreba za stalnim manevrisanjem između apetita velikih sila, nemogućnost vođenja takve politike kroz mase, s druge strane, uzroci su bugarskog „prosvijećenog apsolutizma“, pokrivena i zakomplikovana samim formama političke demokratije.

Sve ovo u velikoj mjeri važi i za Srbiju. I ovdje politika ima izrazito „centripetalni“ karakter. Ali nije teško shvatiti da kralj Petar nije mogao postati centar ove politike – čak ni pored njegovih ličnih kvaliteta. Gotovo stoljeće borbe između dvije dinastije, stalne zavjere i intrige, neslavna vladavina Aleksandra Karađorđevića, oca kralja Petra, zatim ništa manje neslavna era dvojice Obrenovića, Milana i Aleksandra, stalni dvorski skandali – u maloj zemlji, pred cjelokupnim stanovništvom – sve je to moralo temeljno potkopati monarhistička osjećanja. Kralja Petra je na prijesto pozvala stranka koja je decenijama vodila beskompromisnu borbu protiv Obrenovića i u toj borbi uspjela da oko sebe okupi većinu stanovništva. Naravno da vodeća politička uloga nije pripala malograđaninu švajcarske škole opterećenom godinama, porodicom i dugovima, već partiji koja je smatrala da je potrebno da mu stavi krunu na glavu. A isto tako je prirodno da je „centripetalna“ priroda balkanske politike malih sila, sa svojim skrivenim metodama i snažnim zakulisnim uticajima, predala gotovo neograničenu moć vodećem političaru kojeg je iznijela stara radikalna stranka.

Ali zašto baš Pašiću?

Oni koji Pašića s pretjeranim patosom nazivaju mudracem i vidovnjakom, teško da bi mogli dati barem jednu formulu njegove mudrosti ili barem jedno određeno proročanstvo. Ali, s druge strane, ovaj stari političar je morao posjedovati neku izvanrednu pronicljivost, neki veliki dar orijentacije, ako vrijeme iskušenja nije poljuljalo, već samo učvrstilo njegov autoritet.

U pravu su i oni koji negiraju Pašićeve izuzetne sposobnosti, ali su u pravu samo u dijelu koji se tiče aktivnih sposobnosti. Srpskom političkom „demijurgu“ kreativnost je potpuno tuđa. Nije stvorio ni jednu ideju, ni jedan plan, ni jednu formulu. Potpuno je lišen inicijative. Naprotiv, po svoj svojoj prirodi, on mora gajiti organsko nepovjerenje prema svakoj inicijativi. On nije borac. Učestvujući u borbi, on u nju unosi početak kompromisa. Bez inicijative, kreativnosti i talenta borca, bio je i ostao u političkoj istoriji Srbije neko ko nepokolebljivo čeka, tvrdoglavo odgađa. I u tome leži njegova ogromna, iako čisto pasivna, snaga.

Aktivnost i borbeni temperament mogu čovjeka podići do političkih visina, tamo gdje je početak aktivnosti položen u samom životu, gdje se inicijativa ima na šta osloniti. A tamo gdje, kao u Srbiji, društveni razvoj teče krajnje sporo i u vrlo uskim granicama, gdje politički događaji, uz svu svoju spoljašnju šarolikost, pa čak i dramatičnost, pomjeraju samo površinu i razilaze se u malim talasima, tamo se stvaralačka sila lako uništava besplodno jureći s jedne na drugu stranu. Isto važi i za spoljnu politiku. Srpska spoljna politika je nekoliko decenija bila niz krivudavih, uzaludnih napora i razočaranih nada. U ovim uslovima – unutrašnja stagnacija i spoljna razočaranja – politički identiteti brzo se troše, a reputacija ubrzano nestaje.

Problem Srbije nije bio nedostatak plana, vec nedostatak. snage. Političar sa planom je uvijek bio u bankrotu u trenutku kada je otkriven nedostatak moći da se njegov plan sprovede. Pašić je bio i ostao političar bez plana, realni skeptik, žilav i seljački lukav u svom odlaganju i čekanju. U prilog tome je išla i logika političkog razvoja, odnosno stagnacije. Pobjeđivao je jednog za drugim rivala. Nije pobijedio u otvorenoj borbi – za to nije imao preduslove – već je pobijedio svojom neumornom pasivnom upornošću. I sam je ljude od inicijative gurnuo na prva mjesta, gdje su brzo iznevjerili pobuđene nade i počeli da se pojavljuju u tračevima. A od onoga što je u njihovim planovima preostalo od izvodljivog, Pašić je neizostavno napravio svoju zaslugu. Postao je politički sakupljač. Šta se moglo učiniti, učinio je, dajući inicijatorima vremena da sami sebi zavrnu vratove. Tako je radio i sa rivalima unutar stranke, i sa protivnicima iz drugog političkog tabora. U beznadežnim danima aneksione krize, formirao je koalicionu vladu i na njeno čelo postavio najautoritativnijeg i najviđenijeg među prethodnicima, Stojana Novakovića. Znajući dobro da će rezultati londonskih mirovnih pregovora biti znatno niži od srpskih očekivanja, na čelo „mirovne“ delegacije postavio je istog tog Novakovića. On se ne plaši da gurne svoje protivnike na istaknute pozicije; ali se ne plaši ni da gurne protivnika snažnim seljačkim udarcem s leđa – ako je sazreo trenutak za to.

U avgustu ove godine, kada je Balkanski savez već bio gotova činjenica i kada su se otvarali ozbiljni izgledi za njegov uspjeh, Pašić je smatrao da je vrijeme da ponovo stupi na mjesto premijera. Ali Marko Trifković, koji je ranije bio na čelu vlade na neodređeno vrijeme, nije pokazao želju da se povuče u ovako svečanom času. Tada je Pašić objavio, u partijsko-vladinoj „Samoupravi“, a samim tim i u službenom glasilu samog Trifkovića, obavještenje da je premijer podnio ostavku, koja će biti prihvaćena. Trifković je to pročitao, prvo se začudio, a onda shvatio i zaista dao ostavku. Ostavka je, naravno, prihvaćena. Pašić je ponovo otvoreno uzeo uzde u svoje ruke.

Sada je na vrhuncu svog uticaja. Već postoje čitavi ciklusi legendi o njegovoj pronicljivosti, a posebno o njegovoj lukavosti. Mržnja prema njemu postepeno je otupjela čak i u njegovim najzakletijim neprijateljima, kakvi su bili mladoradikali već dugo vremena. Svakog je navikao na sebe, natjerao ga da shvati i prepozna svoju potrebu. Sa starom radikalnom strankom, čije nagomilano iskustvo otjelovljuje, vezan je neraskidivom vezom. On poznaje ljudski materijal svoje stranke kao niko drugi, a to mu omogućava da bude pravi hvatač ljudi. Zna kako se slagati sa neprijateljima, smirivati lične strasti, pomiriti ih i natjerati na zajednički rad.

List koji je 1912. i 1913. izlazio u Novom Sadu

Ova politika kompromisa, cenkanja i tvrdoglavog cekanja koja se može formulisati jednom riječju „formiranje“, odražava čitavu epohu u razvoju Srbije – doba slabosti, traćenja i poniženja. Balkanski rat je okončao ovu eru i otvorio novu. Rat je postao moguć samo na osnovu makar i privremene i makar i samo vojne federacije balkanskih država. A sumiranje rezultata rata balkanskim narodima, a prije svega Srbiji, isuviše jasno pokazuje potpunu nemogućnost da postoje drugačije osim u trajnoj ekonomskoj i političkoj federaciji. Pašić sada sve svoje umijeće koristi u zakulisnim pregovorima s Austrijom i umirivanju militantne stranke unutar zemlje – u kojoj će mjeri uspjeti i u jednom i u drugom, pokazaće budućnost. Ali čak i najveći uspjesi na ovom putu mogu imati samo privremenu i ograničenu vrijednost. Veliki uspjeh može se postići samo na putu borbe za balkansku demokratsku federaciju.

Čitava Pašićeva prošlost svjedoči da on nije dorastao ovom zadatku, koji zahtijeva inicijativu, zamah i stvaralačku hrabrost. Potrebni su novi ljudi, drugačijeg psihološkog profila i drugačijeg političkog temperamenta.

Srpska štampa

„Dan“, 20. i 22. novembra 1912.

Na početku rata je postojalo četrnaest dnevnih novina u Beogradu – ovo je za grad sa nešto više od 80 hiljada stanovnika. Ova cifra postaje još upečatljivija ako se podsjetimo da je među skoro tri miliona stanovnika Srbije 80% nepismenih. Zahvaljujući razvijenom političkom životu, štampa ovdje igra veliku ulogu. Bio je to jedan od odlučujućih faktora koji je stvorio psihološke preduslove za rat – u Srbiji, kao i u Bugarskoj. A militantno raspoloženje stanovništva pretvorilo se u borbeno raspoloženje vojske, što je sada ništa manje važan uslov za pobjedu balkanskih saveznika od dobro razrađenih strateških planova.

Za razliku od Bugarske, Srbija ima prilično stare političke tradicije, a to je povezano sa većom izvjesnošću partijskih odnosa. U Bugarskoj car poziva na vlast grupu koja se do juče zbijala u najdaljem uglu narodne skupštine. Ova grupa organizuje izbore i vraća se u parlament kao ogromna većina. Brzo se istroši – uglavnom pod pritiskom međunarodnih političkih faktora – i doživi sudbinu svog prethodnika, tj. opet postaje beznačajna opoziciona grupa, prinuđena da čeka bolja vremena.

To je u Srbiji nemoguće. I uz najsnažniji pritisak vlade na izbore, rijetko je moguće pomjeriti odnos snaga za više od 10 do 15 mjesta. Od 1903. godine na ovdašnjem političkom polju gotovo u potpunosti dominira radikalna stranka, koja je svojevremeno vodila žestoku borbu protiv despotovine Obrenovića, i uz pomoć oficira koji su stavili krvavu tačku na istoriju ove dinastije uspostavila aktuelni parlamentarni režim.

Svejedno – a to je izuzetno važna okolnost za razumijevanje političkog života Srbije – radikalna stranka nema štampu u svojim rukama. Od 1903. godine u srpskoj politici se sve oštrije razvija kontradikcija između zvaničnog radikalnog kursa i štampe.

Radikali imaju dva vlastita organa: „Samoupravu“, vladin službeni list Nikole Pašića, Laze Pačua i Stojana Protića, i „Odjek“, organ mladoradikalskog krila. Obje ove novine nisu široko rasprostranjene. Ako onda izuzmemo „Srpsku zastavu“, zvanično glasilo liberalne stranke, i socijaldemokratski list „Radničke novine“, ostatak štampe je odvojen od stranaka, što, naravno, ne znači da je nezavisan od klika, banaka, ambasada i individualnih avanturista

Samouprava" i "Odjek"

Stampu predvodi mladja generacija koja nije prosla revolucionarnu borbu protiv Obrenovića, ali je stigla da se razočara u njene rezultate. Radikalni režim je dao ustavnu formu političkoj vlasti i uspostavio slobodu okupljanja i štampe, ali je ekonomski razvoj Srbije, u stezi međunarodnog položaja, nastavljen sporim tempom; a u spoljnoj politici, koja je ovdje uvijek u centru opšte pažnje, jedno razočarenje je slijedilo za drugim. Stvoren je čitav jedan sloj urbane poluinteligencije, koja je malo učila, iza sebe nema nikakve ideološke zasluge, ali je prožeta uvjerenjem da joj pripada budućnost Srbije. Ovi obespravljeni elementi, koji stoje na granici statusa lumpen-proletarijata (bezemljaštva i siromaštva) i, u svakom slučaju, do kraja su prožeti duhovnim lumpenizmom, imaju potpunu kontrolu nad srpskom štampom. Oni malo znaju o istoriji Srbije i još manje o geografiji Balkanskog poluostrva, ali su nezadovoljni dinastijom, a posebno starom radikalnom vlašću, koja im još nije stvorila širu arenu djelovanja. Prije svega im je potrebna Velika Srbija. Ogorčeni su zbog parlamenta, koji još nije pomjerio državne granice, jake nije pretvorio u slabe, a slabe u jake. Iz parlamenta svoje zlonamjerno nezadovoljstvo prenose na parlamentarizam. Oni pohlepno koriste nedostatke ustavnog mehanizma, a ti nedostaci u Srbiji se zaista mogu mjeriti sa njegovim zaslugama, da bi iz dana u dan kompromitovali narodnu samoupravu, tačnije pljuvali po njenim principima. Sistem je samo „kočnica“, „pričaonica“, ništa ne donosi; ministri su prevaranti koji se obogaćuju kreditima, zgradama i državnim rezervama; poslanici su neradnici koji primaju 15 dinara dnevno za nerad. Istina, samo tokom kratkog perioda zasjedanja skupštine. Ali ipak 15 dinara! Kakva ogromna suma u očima polugladnog novinskog lumpen-proletera!

Ova štampa, čija je opozicija samo druga strana njenog pohlepnog cinizma, iza sebe ima reakcionarne malograđane, birokratiju, toliko uvrijeđenu ovakvom platom, značajan dio oficira, poluobrazovane ljude raznih kategorija, profesionalne intrigante, ostatke starih, korumpiranih partija, karijeriste-gubitnike i karijeriste-heroje sutrašnjice. Kopajući po svemu onome formalizovanom, ideološki definisanom, partijski zacrtanom u političkom životu Srbije, podržavajući svaki razdor i skandal unutar bilo koje stranke ili društvene grupe, ova štampa je svejedno urođeno nesposobna da na vlast dovede novu političku stranku, jer i sama je lišena bilo kakvih programa ili određenih političkih ciljeva. Ona sanja o gvozdenoj pesnici koja će poslanike otjerati kući, o oštroj sablji koja će otvoriti put za izlazak iz istorijskog ćorsokaka Srbije. Njen heroj je penzionisani prijestolonasljednik Đorđe, a on je, na čelu „legije smrti“ koju je sam organizovao, obećao krajem 1908. da će prepoloviti Austriju, i na kraju je ubio svog sobara udarcem nogom u stomak.

Osrednja, nepismena, podla srpska štampa unosi propadanje u ideološki život zemlje i najpogubniji je faktor u srpskoj javnosti.

Radničke novine" i "Pravda"

Njen rad je usmeren ne samo,protiv onih mladih snaga ciji puni značaj biti vidljiv tek u budućnosti, već i protiv vladajuće staroradikalne stranke koja brani elementarne državne potrebe zemlje koja je već krenula putem modernog ekonomskog i kulturnog razvoja. Ova okolnost gurnula je Stojana Protića, srpskog ministra unutrašnjih poslova i takozvanu „gvozdenu ruku“ radikalne stranke, na put „zauzdavanja“ štampe drakonskim zakonima o cenzuri – drakonskim, naravno, ne u našim ruskim razmjerama, nego sa stanovišta one apsolutne slobode štampe kakva je prije početka rata vladala u Srbiji.

Politička borba oko Protićevog prijedloga zakona o štampi jedan je od najznačajnijih događaja u političkom životu Srbije u posljednje dvije godine. Protić, nekadašnji marksista i zavjerenik u doba Obrenovića, svoj prijedlog zakona usmjerio je prije svega protiv štampe, koja se ne može ni nazvati reakcionarnom, jer u njenoj duši nema ničega osim drskosti i cinizma. Ali u odbrani slobode štampe, glasovi su se digli iz sasvim drugog pravca: talentovani mladi urednik „Radničkih novina“, Dušan Popović, u nizu briljantnih članaka razvio je princip potpune i neograničene slobode štampe – pod bilo kojim uslovima. U ovoj kampanji Dušan Popović je iza sebe imao čitavu srpsku štampu, boreći se ne za princip, već za sopstvenu egzistenciju.

Protić, i sam nadareni publicista, odgovarao je na pitanja novinara u „Samoupravi“, pozivajući se na Marksa, Engelsa, Meringa. Za razbijanje ovih veza nije potreban neki veliki trud. Međutim, bilo je mnogo teže, a o tome mi je pričao i sam Popović, kojem dugujem mnoge vrijedne informacije i generalizacije, odgovoriti na pitanje: šta učiniti protiv novinskog otrova koji se svakodnevno sipa u umove stanovništva? Ne postoje radikalni lijekovi sa trenutnim dejstvom, odgovorile su „Radničke novine“, ali sloboda štampe, uostalom, sama liječi rane koje nanosi. Ne zakonodavno obuzdavanje odozgo, nego odbijanje odozdo, obrazovanje masa – to je jedini pravi oblik suzbijanja uticaja iskvarene štampe, prema kojoj se „Radničke novine“ odnose sa mnogo principijelnijim neprijateljstvom nego stranka Stojana Protića. U ovoj borbi, Protić je poražen. Bio je primoran da povuče svoj prijedlog zakona – međutim, ko zna? – možda će „uspjeli“ eksperiment sa vojnom cenzurom omogućiti Protiću da ponovi svoj pokušaj sa većim uspjehom u bliskoj budućnosti… (...)

Politika'', novembar 1912.

Od desetak nepartijskih publikacija glavno mesto nesumnjivo pripada panslavističkoj „Politici“. Ovo nije odgovorno službeno glasilo u pitanjima vanjske politike, već organ umjerene, ali uporne opozicione desnice u pitanjima unutrašnje politike. Lične intrige su najefikasnije oruđe u njenim rukama, a otrovna aluzija je najomiljenija književna forma. Ako tražite analogije, onda se ne može naći ništa približnije od našeg „Novog vremena“. Tokom „aneksione“ krize „Politika“ je uživala veliki uticaj, tada je uzdigla princa Đorđa na štit, i postala je i zvanično glasilo militantne „Narodne odbrane“. Ta organizacija se prije tri godine odvojila od slovenskog juga, suprotstavljajući je programu kulturnog jedinstva južnih Slovena militantnim revolucionarnim militarističkim programom djelovanja. „Politika“ je u stalnim zakulisnim odnosima sa vlašću, od nje prima informacije i, moglo bi se pomisliti, ne samo informacije.

List koji slijedi za njom po uticaju je „Pravda“. Njena glavna linija je neprijateljstvo prema zavjerenicima od 29. maja 1903. godine, prema novom režimu, prema staroradikalskoj stranci i dinastiji Karađorđević. Od političkih partija, „Pravda“ je najbliža jednoj od eminentnih klika, odnosno „Pravda“ koristi veze sa ovom klikom za svoje političke intrige.

Jedno krilo stare stranke naprednjaka, koja za svog barjaktara ima starog Novakovića, pomirilo se sa državnim udarom, iako ne otvoreno, ne deklarativno. Druga grupa, predvođena profesorom Živojinom Perićem, potpuno „negira“ postojeći režim kao izdanak revolucionarne zavjere i izražava otvorenu sklonost ka austrijskom trijalizmu, koji bi trebalo da apsorbuje i Srbiju. Treća grupa naprednjaka gravitira prema „Pravdi“, koja mrzi režim demokratije ne manje od Perića, ali, za razliku od donkihotovskog formalističkog bojkotizma, nastoji da iskoristi sve metode i oblike demokratije kako bi potkopala njegove temelje. Sve metode sofisticiranih laži, zločinački neuhvatljivih kleveta i ciničnog izrugivanja svemu i svakome „Pravda“ pušta u opticaj uz pikantan začin bulevarske duhovitosti. Iza novinarskih žaoka novina „Pravda“ stoji finansijer Milorad Pavlović, vlasnik Privredne banke, biznismen i demagog, koji čeka svoj trenutak. „Pravda“ ima tiraž između pet i šest hiljada primjeraka.

Trocki čita "Pravdu"

Najrasprostranjenije novine su "Mali zurnal" koje se prodaju ne manje od desetine hiljada primjeraka. Sve što je podlo i cinično u srpskoj štampi nalazi svoj besramno goli izraz u ovim novinama. To je organ moralne bahatosti, političke opscenosti i individualnih ucjena. Laže, kleveta, iznuđuje, prodaje. Skandalozna hronika i pornografija glavne su književne forme koje gaji „Mali žurnal“. Politički, to je organ princa Đorđa, koji ostaje nada svih mračnih špekulanata, protjeranih oficira i računovođa sklonih pronevjeri.

Novine „Balkan“, koje se prodaju u 8 do 10 hiljada primjeraka, razlikuju se od „Malog žurnala“ samo po imenu.

Austrofilska „Štampa“ je na istom nivou, ali svoj posao radi čistije i finije. To su najbolje uređivane srpske novine. Opaka mržnja prema gospodarima situacije, radikalima, što je glavna odlika „Štampe“, ujedinjuje oko nje odvojene krugove liberala, naprednjaka i bivšeg Milanovog premijera Vladana Đorđevića. Njemu se pripisuje tumačenje ustavnog režima kao vladavine rulje, tj. dominacije ološa, a ovu karakterizaciju „Štampa“ u potpunosti prihvata. Zajedno sa „Pravdom“, „Štampa“ je najopasniji neprijatelj novog režima. Spretno, vješto, uzdržano i taktično, ona progoni neprijatelja i prati ga i do njegovih najzabačenijih položaja. Svojim informacijama i insinuacijama hrani borbu cijele ulične štampe protiv radikalne vlasti. U nekim specijalnim izdanjima ona otkriva tako osjetljiva saznanja da daje povoda „Samoupravi“ da je optuži za bliskost sa austrijskom političkom policijom.

Uporedo sa rastom radnicke partije, koja je obde igrala ozbiljnu ulogu posljednjih godina, istovremeno je raslo i neprijateljstvo prema socijaldemokratiji, posebno u onim malograđanskim krugovima koji su direktno pogođeni štrajkačkim pokretom ili zakonodavnom zaštitom radnika. Ne treba ni naglašavati da se borba protiv radničke partije vodi u cijeloj srpskoj štampi, koja mrzi socijaldemokratiju samo zbog činjenice da ima određene ciljeve, organizaciju i disciplinu. Ali u Beogradu, osim toga, izlazi i list, koji je borbu protiv političke partije mladog srpskog proletarijata učinio svojom specijalnošću. To je „Straža“. Njegov urednik-izdavač je slobodni „anarhista“ Krsta Cicvarić. Budući da se u ovoj maloj zemlji svi poznaju i ne libe da guraju nos u porodične stvari svojih političkih protivnika, polemika protiv čelnika socijaldemokratije vodi se u formi koja se ne može prevesti ni na jedan evropski jezik.

Ostali listovi ne zaslužuju da budu navedeni poimenično. Oni se hrane ideološkim proizvodima „Pravde“, „Štampe“ i „Straže“ i, koliko je to moguće, spuštaju se na još niži nivo. U njihovim kolumnama često ćete naći poruku da se u porodici gospodina N.N. nedavno dogodio skandal, koji zaslužuje najveću pažnju beogradskog javnog mnjenja, a da će detaljan opis skandaloznog incidenta biti dat u sutrašnjem broju. Ali uzalud će „beogradsko javno mnjenje“ sutradan tražiti obećane detalje. To znači da je gospodin N. N. uspio da umiri bestidne čuvare javnog morala odgovarajućom (ne baš previše velikom) novčanom sumom...

Lav Trocki

Ratna agitacija -bez obzira s kim :sa Austrijom, Bugarskom, Turskom, makar sa cijelim skupom evropskih zemalja – dala je jedinu političku notu svoj ovoj „nezavisnoj“ beogradskoj štampi. Sada ona, naravno, na svaki mogući način podržava poduhvat balkanskih saveznika. Ali ne treba ni napominjati da u njoj samoj ideja o balkanskoj federaciji ima krajnje nepouzdan oslonac. Ako politički rezultati rata ne opravdaju grozničava patriotska očekivanja „Politike“, „Štampe“, „Pravde“ i njihove sabraće – a ta bezgranična očekivanja ne mogu biti zadovoljena po samoj svojoj prirodi – onda će čitava beogradska štampa sa udvostručenom snagom usmjeriti svoje oružje protiv unutrašnjeg neprijatelja, tj. protiv svih rudimenata kulture, ekonomskog razvoja i elementarnog građanstva u javnom životu Srbije. Bez ikakve sklonosti ka sumornim proročanstvima, odmah se može predvidjeti da će Srbija morati da izdrži najtežu unutrašnju krizu poslije ovog rata. (…)

preveo :Mirko Bižić 

_____________

 1. 1912. u Beogradu, u hotelu Moskva, okružen različitim ljudima, tipovima, mislima i stavovima sedi i dopisnik moskovske Pravde. Stigao je tamo da izvesti o upravo počinjućim Balkanskim ratovima.
Pašićeva (pre)oprezna i nepovjerljiva Srbija izluđena pravim i lažnim špijunima, opterećena ratovima i pritiscima svih vrsta, nezadovoljna kako dopisnik piše za rusku štampu, protjerat će ga 1913.

8 april - potpuno pomračenje Sunca

Između velikog pomračenja 21. avgusta 2017. i 8. aprila 2024. prošlo je 6 godina 6 meseci 6 nedelja – 666!

 8.aprila pojava ce biti vidljiva samo unutar uskog pojasa.Nazvan "Velika severnoamerička pomrčina", događaj će biti vidljiv samo u Severnoj i Srednjoj Americi. Pomračenje započeće u Meksiku, preći u Teksas, zatim krenuti severoistočno u dolinu reke Ohio, kroz severni deo države New York, Quebec, Kanadu i Novu Englesku, konačno izlazeći s kontinenta kroz kanadsko more.  

Ova animacija koju je izradio stručnjak za kartografiju pomračenja Sunca Michael Zeiler na GreatAmericanEclipse.com ilustruje lokaciju i širinu staze totaliteta, počevši od 123 milje širine u Sinaloi, na pacifičkoj obali Meksika i sužavajući se do 100 milja širine u Newfoundlandu i Labradoru, Kanada. Brzina Mesečeve sene takođe se drastično povećava dok prelazi preko Zemljine površine od 1500 mph (2414 km/h) do preko 5000 mph (8046 km/h).

Tamni oval predstavlja mesto gde će se u tom trenutku videti celokupnost. Vreme pomračenja navedeno je u lokalnoj vremenskoj zoni. Trajanje je maksimalno u središtu Mesečeve sene. Mesta blizu središnje crte dobijaju najduže trajanje, jer je vreme između dolaska i odlaska ruba sene najduze u središtu sene. Potpuna pomračenja u Americi su retka, sledece ce se sogoditi za 20 godina, 23. avgusta 2044. godine.

Mi uvek povezujemo pomračenje sa Suncem, a ustvari gledamo u Mesec. Sunce je oko 400 puta veće od Meseca, nalazi se oko 400 puta dalje od Zemlje. Rezultat je iluzija u kojoj se i sunce i mesec čine otprilike iste veličine na našem nebu, jer mesec zakloni vidljivi disk sunca i otkriva vatreno belu koronu svoje vanjske atmosfere. Niti jedna druga planeta u Sunčevom sistemj nema prave proporcije da doživi potpuno pomračenjd Sunca kao Zemlja: Merkur i Venera nemaju mesece, dok su dva Marsova satelita asteroidi koji su sposobni samo za delomična pomračenja.

Mesec je neobično velik - veći je od 98 posto svojih vršnjaka u Sunčevom sistemj i manji od samo nekoliko meseca plinovitih divova Jupitera i Saturna. Zemljin pratilac iznenađuje i svojom masom i proporcionalnom veličinom u poredjenju sa svojim planetom. Glomazan je zbog sudara koji ga je formirao, naime naucnici veruju da je komad stend veličine Marsa udario u mladu proto-Zemlju pre otprilike 4,5 milijardi godina. Kad se prašina slegla, Zemlja i njezin ( mesečev) pratilac su ostali. Da je udar bio manji i mesec bi bio manji, a veći je mogao potpuno uništiti Zemlju i samog sebe. (udar je ostavio Mesečevu orbitu nagnutu pet stepeni u odnosu na Zemljinu. Kad bi ravnina Mesečeve orbite odgovarala našoj, Zemlja bi doživela potpuno pomračenje Sunca svakog mladog Meseca.)

Ubrzo nakon sudara, dva su tela bila blizu jedno drugom, ali su se od tada udaljila, što je posledica Mesečeve gravitacije koja je povlačila Zemljine oceane i uzrokovala plimu. Ova vodenasta izbočina dostiže vrhunac samo malo pre nego što je Mesec iznad glave, zahvaljujući Zemljinoj rotaciji i trenju između morskog dna i oceana koji pada i teče. Kako bi se očuvao ugaoni zamah i energija kao odgovor na ovu destabilizaciju, rotacija Zemlje usporava se beskrajno malo, a Mesec se postupno udaljava od Zemlje. Naucnici misle da je udaljenost brzo rasla do pre otprilike dve milijarde godina. Danas se Mesec udaljava od Zemlje brzinom od samo oko 1,5 inča svake godine.

animacija prikazuje promene u jonosferi tokom perioda od 24 sata. Crveni i žuti slojevi predstavljaju jonizovane čestice visoke gustine tokom dana. Ljubičaste tačke predstavljaju neutralne, opuštene čestice noću.NASA/Kristofer Kim

NASA

NASA je objavila da će u ponedeljak, 8. aprila, tokom delimičnog pomračenja Sunca iznad Severne Amerike, lansirati tri rakete sa naučnim sondom u senku Meseca kako bi proučila kako na gornji sloj Zemljine atmosfere utiče kada sunčeva svetlost na trenutak zatamni deo planete. Sondažne rakete su prethodno lansirane i uspešno izvučene iz testnog postrojenja White Sands u Novom Meksiku, tokom prstenastog pomračenja Sunca u oktobru 2023 . Oni su obnovljeni novom instrumentacijom i biće ponovo pokrenuti u aprilu. Misiju vodi Aroh Barjatya, profesor inženjerske fizike na Embry-Riddle Aeronautical Univerzitetu na Floridi, gde on vodi Laboratoriju za svemirske i atmosferske instrumente.

Sondažne rakete će se lansirati u tri različita vremena: 45 minuta pre, za vreme i 45 minuta nakon najvećeg lokalnog pomračenja. Ovi intervali su važni za prikupljanje podataka o tome kako iznenadni nestanak Sunca utiče na jonosferu, stvarajući smetnje koje imaju potencijal da ometaju satelitsku komunikaciju.

Jonosfera je područje Zemljine atmosfere koje se nalazi između 55 do 310 milja (90 do 500 kilometara) iznad zemlje. To je elektrifikovana regija koja reflektuje i lomi radio signale, a takođe utiče na satelitske komunikacije dok signali prolaze zato je ispitivanje ključno

Animacija prikazuje talase koje stvaraju jonizovane čestice tokom potpunog pomračenja Sunca 2017. MIT Haistack

Očekuje se da će APEP rakete dostići maksimalnu visinu od 260 milja (420 kilometara). Svaka raketa će meriti gustinu naelektrisanih i neutralnih čestica i okolna električna i magnetna polja. „Svaka raketa će izbaciti četiri sekundarna instrumenta veličine dvolitarske boce sode koji takođe mere iste tačke podataka, tako da je slično rezultatima iz petnaest raketa, dok lansira samo tri“, objasnio je Barjatija. Po tri sekundarna instrumenta na svakoj raketi napravio je Embri-Riddle, a četvrti je napravljen na koledžu Dartmouth u Nju Hempširu.
Pored raketa, nekoliko timova širom SAD takođe će vršiti merenja jonosfere na različite načine. Tim učenika iz Embri-Riddle-a će postaviti seriju balona na velikim visinama. Koistraživači iz Opservatorije Stag sena Masačusetskog instituta za tehnologiju u Masačusetsu i Laboratorije za istraživanje vazduhoplovstva u Novom Meksiku, upravljaće raznim zemaljskim radarima koji vrše merenja. Koristeći ove podatke, tim naučnika iz Embri-Riddle i Laboratorije za primenjenu fiziku Univerziteta Džons Hopkins prerađuje postojeće modele. Zajedno, ova različita istraživanja će pomoći da se obezbede delovi slagalice koji su potrebni da se vidi šira slika dinamike jonosfere.
Kada su sondažne rakete APEP lansirane tokom prstenastog pomračenja Sunca 2023. godine, naučnici su primetili oštro smanjenje gustine naelektrisanih čestica dok je senka prstenastog pomračenja prolazila iznad atmosfere. „Videli smo perturbacije koje mogu da utiču na radio komunikacije u drugoj i trećoj raketi, ali ne i tokom prve rakete koja je bila pre vrhunca lokalnog pomračenja“, rekao je Barjatija. „Veoma smo uzbuđeni što ćemo ih ponovo pokrenuti tokom potpunog pomračenja, da vidimo da li perturbacije počinju na istoj visini i da li njihova veličina i razmera ostaju isti.

- misija APEP - nazvana po egipatskom božanstvu zmije, neprijatelju božanstva Sunca Ra. Govorilo se da je Apep jurila Raa i da ga je svako toliko skoro progutala, što je dovelo do pomračenja. izvor